Од монументалне статуе на централном тргу немачког града, преко навијачког призивања Луцифера на фудбалској утакмици, до концерата и јавних перформанса посвећених сатанизму – примери из различитих европских земаља отварају питање места које симболи зла заузимају у савременој култури.
У немачком граду Еслингену недавно је откривена велика бронзана статуа ђавола, која је за само неколико дана постала предмет оштре расправе. Док градске власти и уметник говоре о очувању локалне легенде, хиљаде људи потписале су петицију за њено уклањање. Само неколико месеци раније, у Шпанији је отказан музичко-уметнички догађај који је најављивао сатанистичку црну мису, док су у Турској власти забраниле концерт електронске музике након што су поједини визуелни прикази означени као сатански.
Ови догађаји нису истоветни и не доказују да су њихови учесници сви припадници сатанистичких организација. Ипак, када се њима придруже навијачке кореографије са призивањем Луцифера и велике музичке турнеје које у самом називу истичу савез са ђаволом, намеће се питање: зашто је оно што је некада било везано за тајне ритуале и уске кругове данас све чешће присутно у јавним просторима, на стадионима и пред масовном публиком?
Немачка: ђаво као нови симбол града
На тргу градске куће у Еслингену на Некару, у немачкој савезној покрајини Баден-Виртемберг, 4. октобра 2026. откривена је бронзана скулптура познатог уметника Тима Бенгела. Фигура тешка више од 400 килограма постављена је на истакнутом месту у градском средишту и већ је изазвала расправу о томе какав симбол град жели да представи својим становницима и посетиоцима.
Према званичном саопштењу града, скулптура је настала поводом обележавања 1250 година градске историје, а граду ју је поклонила компанија за производњу пенушавог вина Кеслер, поводом сопственог јубилеја. Уметничко дело представља локалну легенду о сусрету ђавола и једне проницљиве пијачарке.
Према предању, ђаво је једном приликом дошао на пијацу прерушен у угледног господина и затражио да проба црвену јабуку. Жена га је препознала по козјој нози и уместо јабуке пружила му главицу црног лука. Ђаво је загризао, згадио се и побеснео, а прича се завршава његовим одласком из града. Легенда се везује за локални надимак становника – „Цвиблинге“, изведен из немачке речи за лук.
Међутим, скулптура је изазвала незадовољство дела грађана управо због начина на који је ова прича представљена. На њој нема пијачарке која је надмудрила ђавола. У средишту пажње је велика фигура самог ђавола, док је жена, која би у причи требало да буде носилац победе и домишљатости, изостављена.
Уметник је свој избор образложио тиме да ђавола жели да прикаже као пораженог, а не као јунака, и да је фигура надвишена главицом лука, симболом његовог пораза. Градоначелник Матијас Клопфер подржао је пројекат, истичући да ће скулптура постати нови препознатљив знак града и подсећати становнике да се не дају лако победити.
Ипак, управо ту настаје спор. На централном градском тргу не налази се мала и споредна представа из народне приче, него монументална фигура ђавола, замишљена да привлачи пажњу и постане део градског идентитета. За посматрача који не познаје локалну легенду, први и најупадљивији призор јесте сам ђаво, а не жена која га је надмудрила.
Петиција покренута 5. октобра затражила је уклањање статуе, постављање споменика пијачарки и транспарентније одлучивање о будућим уметничким делима у јавном простору. На страници петиције број потписа је до 13. октобра премашио 5.200. Међу примедбама су верски разлози, питање уметничког избора и незадовољство што је ђаво добио тако истакнуто место а у расправи се помиње и сума од 200.000 евра.
Контроверза је настављена и после откривања. У ноћи између 9. и 10. октобра статуа је попрскана црном бојом. Градске власти су осудиле оштећење, најавиле пријављивање претњи и позива на насиље и саопштиле да разматрају видео-надзор локације.
Овај догађај показује да питање више није само уметничко. Када се одлучује шта ће стајати на највидљивијем месту у граду и постати његов препознатљив симбол, неминовно се отвара и питање вредности које тај симбол представља.
Кајзерслаутерн: „Луцифере, устани и узми наше душе“
Један од најупечатљивијих примера отвореног призивања ђавола у јавном простору догодио се 29. марта 2025. на стадиону Фриц-Валтер у немачком Кајзерслаутерну, током утакмице домаћег клуба против Фортуне из Диселдорфа.
Пре почетка утакмице, навијачи домаћег клуба 1. ФК Кајзерслаутерн извели су велику кореографију на западној трибини. Стадион је био испуњен црним фолијама, на којима се оцртавао црвени петокраки пентаграм. Након одбројавања, из његовог средишта почела је да се уздиже огромна фигура ђавола, док су на угловима симбола гореле бакље, а дим и пиротехника употпунили призор.
Изнад трибине налазио се транспарент широк више од 40 метара, са латинским натписом: „Exaudinos Lucifer Et Surge Ex Abysso Sume Animas Nostras.“ У приближном преводу: „Чуј нас, Луцифере, уздигни се из понора и узми наше душе.“
Када се фигура ђавола подигла изнад трибине, натпис је промењен у другу поруку: „Ad Lucem Nos Trahe Orbem Mundi Regna Surge ex Flammis et Appare.“ Приближно значење гласи: „Води нас ка светлости, владај светом, уздигни се из пламена и појави се.“
О овом догађају известио је и локални портал „Der Betze brennt“, који прати клуб и његове навијаче. Извештај је детаљно описао кореографију, пентаграм, призивање Луцифера и приказ ђавола који се уздиже из његовог средишта.
Овде није реч о статуи из народне легенде, нити о случајном визуелном мотиву који је неко накнадно протумачио као сатански. Навијачи су изабрали поруке које се обраћају Луциферу, позивају га да се уздигне и траже да узме њихове душе. То је садржај који су сами поставили пред десетине хиљада гледалаца.
Чињеница да је реч о фудбалским навијачима не мења значење изабраних речи. Навијачка припадност може објаснити жељу за спектаклом, застрашивањем противника и стварањем утиска моћи, али не брише оно што је јавно приказано и написано. Они су изабрали управо такву симболику и управо такве поруке.
Довољно је погледати њен садржај: пентаграм, огромну фигуру ђавола и позив да узме људске душе. То је јавно слављење и величање сатанске симболике, без обзира на то да ли су учесници свој поступак доживљавали као верски чин или као провокацију.
Валенсија: јавни догађај са најављеном сатанистичком црном мисом
У Шпанији је 1. априла 2026. у Валенсији одржан догађај „Coven Blasfemia“, који је требало да споји панк концерте, представљање књиге о историји сатанизма и сценске перформансе, међу којима је најављена и „прва сатанистичка црна миса отворена за јавност“.
Програм је укључивао наступе панк група, представљање књиге „Satanismo. Historia del Culto al Mal“ и перформансе које су организовале особе познате у шпанским сатанистичким круговима. Организаторке су догађај представљале као културни и музички програм, уз образложење да им је намера да провоцирају публику.
Међутим, најава црне мисе изазвала је оштре реакције верника. На улазу у концертну салу окупило се више десетина људи који су се молили и читали молитве, а део њих је клечао са бројаницама. После почетка догађаја, управа сале одлучила је да га прекине и откаже.
Овај случај је посебно значајан јер је сатанистичка симболика била истакнута у самом програму, а не само у сценографији или накнадном тумачењу посматрача. Догађај је најављивао црну мису као део јавног перформанса и представљао сатанизам као тему културног окупљања.
Сам назив и садржај довољно показују колико је далеко сатанистичка симболика ушла у европски простор јавне забаве и културних перформанса.
Истанбул: концерт отказан због оптужби за сатанску симболику
У септембру 2026. у Турској је отказан наступ италијанско-америчког електронског музичара Anyma, који је требало да се одржи 12. септембра у Истанбулу, у оквиру турнеје „ÆDEN“.
Према извештајима музичких медија, дозвола за одржавање концерта повучена је после ширења снимака и коментара на друштвеним мрежама у којима су поједини визуелни призори из његових наступа повезани са сатанистичким ритуалима. Турске власти су, према тим извештајима, одлучиле да концерт не буде одржан.
Он показује колико је мрачна, демонска или наводно сатанска визуелна симболика постала предмет јавних спорова у савременој музичкој индустрији. У дигиталном добу један сценски призор може постати предмет масовне расправе, а да већина људи никада није видела цео наступ.
Европа, октобар 2026: велика турнеја „У савезу са Сатаном“
Још један пример долази из света екстремног метала. У октобру 2026. три позната бенда – Behemoth из Пољске, Dimmu Borgir из Норвешке и Dark Funeral из Шведске – крећу на заједничку европску турнеју под називом „In League With Satan“, што значи „У савезу са Сатаном“.
Турнеја је почела 9. октобра у Цириху, а у распореду су концерти у Немачкој, Луксембургу, Италији, Француској, Великој Британији, Холандији, Чешкој, Пољској, Финској, Шведској и Данској. Наступи су најављени у великим концертним салама, а организатори очекују масовну публику.
Сам назив турнеје није измишљен у медијским насловима. Објављен је на званичним страницама учесника и промотера. Организатори најављују снажну сценску продукцију, а фронтмен групе Behemoth, Нергал, употребио је у најави изразе који отворено наглашавају мрачну и злу естетику овог музичког догађаја.
Овде више нема потребе за претпоставком да је сатанистичка симболика случајно уочена у неком визуелном детаљу. Сам назив турнеје намерно истиче савез са Сатаном и представља се као део идентитета музичког спектакла.
Значење назива и уметнички правац ових бендова јасно показују да се сатанистичка симболика свесно користи као средство јавног израза, препознатљивости и привлачења публике.
Шта ови догађаји говоре о савременој Европи?
Сваки од наведених случајева има своје посебности. Статуа у Еслингену настала је из локалне легенде, навијачка кореографија у Кајзерслаутерну била је осмишљена као спектакл пред фудбалску утакмицу, у Валенсији је најављена сатанистичка црна миса као перформанс, а музичке групе сатанистичке мотиве користе као део свог сценског и идејног идентитета.
Ипак, у свим овим примерима појављује се једна заједничка особина: симболи који су у хришћанском разумевању повезани са побуном против Бога, злом и духовном пропашћу све чешће се користе као средства јавног представљања, забаве, провокације и изградње препознатљивог идентитета.
У неким случајевима представљају се само као део „уметничке“ замисли. У другим се намерно користе као израз противљења хришћанству. А у трећим, као у навијачкој кореографији у Кајзерслаутерну, њихово значење је изражено непосредним позивом Луциферу.
Сатанистичка симболика више није ограничена на мале, затворене кругове. Она се појављује на јавним трговима, стадионима и великим музичким позорницама, пред публиком која се мери хиљадама или десетинама хиљада људи. У том смислу, оно што је некада било маргинално данас је видљивије и доступније него раније.
Важна је и промена начина на који се такви мотиви представљају. Ђаво се често не појављује као фигура коју треба победити или одбацити, него као знак моћи, побуне, слободе од наметнутих правила или као средство да се изазове шок. У свету у коме се пажња публике непрестано надмеће, провокација постаје вредност сама по себи.
Ако се томе дода чињеница да друштвене мреже награђују упечатљиве и контроверзне призоре, постаје јасније зашто овакви мотиви добијају толико простора. Мрачна симболика се лако фотографише, дели и претвара у предмет расправе. Чак и негодовање може да повећа њену видљивост.
То, наравно, није исто што и масовно прихватање сатанизма као религије. Али јесте важан облик културне нормализације: симболи који су некада изазивали снажну верску одбојност могу се данас представљати као обичан део јавне забаве, уметности или навијачког спектакла.
Православни поглед: проблем није само у слици ђавола
И Хришћанска уметност приказује демоне, искушења и духовну борбу, али их приказује у контексту Христове победе и човекове борбе за спасење. Зато није исто када се ђаво приказује као поражени противник у причи о победи добра и када се његовом имену упућује позив да се уздигне, узме људске душе и завлада светом. Није исто ни када је демонска фигура део поучне представе и када се користи као знак моћи, идентитета или привлачности.
За хришћанина је посебно важно да не прихвати лакоћу са којом се зло претвара у забаву, украс или средство за стицање популарности. Човек не мора да верује у сатанизам да би учествовао у култури која се њиме игра, али стално понављање и нормализација таквих симбола могу променити начин на који их људи доживљавају.
Закључак: од провокације до нормализације
Статуа ђавола у немачком Еслингену, навијачка кореографија у Кајзерслаутерну, најављена црна миса у Валенсији, отказани концерт у Истанбулу и европска турнеја под називом „У савезу са Сатаном“ показују различите начине на које сатанистичка симболика данас улази у јавни простор.
Ови примери сами по себи не доказују да Европа масовно прихвата сатанизам као веровање. Али показују да су симболи ђавола и сатанизма све видљивији у култури, спорту и забави, и да се све чешће користе без потребе да се њихово значење прикрива.
Најважније питање зато није само да ли је неко намерно желео да шокира публику. Важније је шта се дешава када се призивање Луцифера, представљање ђавола као симбола моћи и јавно истицање сатанистичких мотива постепено прихватају као уобичајен део савременог живота.
Када оно што је некада било препознато као симбол духовног зла постане средство за привлачење пажње, слављење побуне или изградњу јавног идентитета, мења се и однос друштва према самом симболу. А када се границе између провокације, забаве и стварног веровања замагле, хришћанин има разлога да се запита шта се тиме поручује и какве вредности се на тај начин преносе новим генерацијама.
За Фондацију Пријатељ Божији: Никола Животин
Извори:
Град Еслинген – откривање скулптуре
петиција за уклањање статуе
саопштење града после оштећења скулптуре
Der Betze brennt – „Луцифере, устани!“
À Punt – извештај о отказивању догађаја
elDiario.es – шири извештај о догађају
DJ Mag – отказивање концерта у Истанбулу
званични сајт Dark Funeral
званични сајт Dimmu Borgir – распоред турнеје
најава турнеје код издавача Nuclear Blast