Онај ко није имао прилике да осети радост свише, ону рајску, па нема духовног искуства, лако може да западне у прелест, ако није опрезан. Ђаво је лукав и зао. Мало надражи човеково срце и он почне да осећа некакво задовољство, а у ствари га ђаво води у прелест, дајући му утисак да је то задовољство духовне природе, да је од Бога. Украде срце и човек мисли како је на добром путу. “Нисам осетио узнемиреност”, каже. Да, али то што си осетио није истинска духовна радост. Духовна радост је нешто небеско.
Ђаво може да се прикаже као анђео, или као светитељ. Демон преобучен у анђела, или светитеља, шири узнемиреност – оно што њему припада – док истински анђео или светитељ увек шири рајску радост и небеску сладост.
Смирени и чисти човек, чак и када нема искуства, увек може да разликује анђела Божијег од демона који се представља као анђео светлости, јер поседује духовну чистоту и тиме је у вези са анђелом. Међутим, егоиста и онај ко се препушта телесним задовољствима лако бива заведен од лукавог ђавола. Када се ђаво представља као анђео светлости, али чим човек у своје дело укључи једну скромну мисао, ђаво нестаје.
Једне вечери, после повечерја, седео сам на клупици у својој келији (у манастиру Стомион у Коници) и молио се. Одједном зачујем музику из гостопримнице која се налазила нешто даље. Зачудио сам се! “Какви су то инструменти који се тако далеко чују!” рекох себи. Празник је прошао. Устанем са клупице и одем до прозора да видим шта се напољу дешава. Међутим, не видим ништа, свуда тишина. Онда сам схватио да је то био напад кушача, само да бих прекинуо молитву.
Вратих се и наставих молитву. Изненада нека јака светлост испуни келију. Нестаде таванице, нестаде крова и указа се стуб светлости који је достизао све до неба. На самом врху тог стуба од светлости видело се лице једног плавокосог младића, дуге косе и браде, који је личио на Христа. Како сам могао да видим само половину његовог лица, устадох са клупице, да бих га видео целог. Тада у себи зачујем глас: “Удостојен си да видиш Христа.” “А ко сам ја, недостојни, да будем удостојен да видим Христа?” упитах и прекрстих се. Светлост и лице нестадоше и ја поново видех да су кров и таваница на своме месту.
Ако човек нема главу веома добро закључану, може лукави да му наметне помисао гордости и да га заведе у прелест маштањем и лажном светлошћу, која не узноси у рај, него суновраћује у хаос. Зато човек не треба никада да иште светлост и Божије благодатне дарове и тако даље, него покајање. Покајање ће донети смирење и потом ће добри Бог да му подари што год му је потребно.
Када сам био у испосници на Синају у пећини Свете Епистимије, једном је кушач покушао да ме… служи! Недалеко од келије су биле три-четири степенице. Ноћу, када је било ведро небо и сјај звезда био јак, одлазио сам у пећине и, да бих сишао низ степенице, палио сам само луч.
Једне ноћи сам хтео да упалим луч (бакљу), али није хтео да се упали. Одједном, јарки сноп светлости, као рефлектор, појави се из једне стене! Осветлило се све наоколо! “Да никада више не видим овакву светлост” рекох и вратих се унутра. Светлост одмах нестаде. Гле ти ђавола, није хтео да се гњавим са лучи, како бих сишао! “Зар није штета”, каже, “да се тако гњави? Даћу му ја светло!” Какве ли доброте!
– Како сте знали, старче, да није од Бога?
– Па то је разумљиво... То је страшна ствар!
Старац Пајсије Светогорац: ЧУВАЈТЕ ДУШУ!