Јутрос сте заспали. Журили сте на посао и заборавили кишобран. Киша вас је затекла, али баш због тога сте ушли у кафић где нисте били месецима. А тамо, за столом поред прозора, седи ваш стари друг из средње школе кога нисте видели петнаест година. "Какве све случајности!", помислићете. Или ће неко рећи: "Па била је то судбина да се сретнемо!"

Али да ли је заиста тако? Да ли је живот низ насумичних догађаја који нам се дешавају без икаквог смисла? Или је можда све унапред предодређено, а ми само марионете у рукама неке неумољиве судбине?

Случајности и Божји промисао

Православно учење нам даје сасвим другачији одговор – онај који је пун наде, смисла и, изнад свега, љубави. Она учи да у свету нема хаоса без смисла, али ни фаталне предодређености која би укинула људску слободу. Све што се дешава, дешава се у оквиру Божјег промисла – Његове љубави и мудрости којом Он управља творевином – али човек у томе остаје слободан да бира.

Свети Јован Златоусти каже: „Ништа се не дешава случајно у животу човека који живи у Божјем промислу.“ Ове речи не значе да је сваки наш корак унапред записан, већ да Бог, као Отац, види све путеве којима можемо поћи и да сваку околност, па и ону коју ми не разумемо, може усмерити ка добру.

Православно предање нас учи да се у Божјем свету ништа не дешава „само од себе“. Оно што ми видимо као случајност, често је само Божје тихо деловање које у том тренутку не препознајемо. Свети Јован Златоусти наглашава: „Бог никада не привлачи никога к себи силом и насиљем.“ Бог не намеће догађаје, али у свакој околности, и оној радосној и оној тешкој, Он може да отвори пут ка добру.

Један од најјаснијих библијских примера налазимо у животу Јосифа, сина Јаковљевог (Пост. 37–50). Његова браћа, из зависти, продају га у ропство. Са становишта људске логике, то је низ трагичних „несрећних случајности“ – издаја, одвајање од породице, неправедно заточење. Али касније, када као управник Египта спасе своју породицу и многе народе од глади, Јосиф браћи каже:

„Ви сте ме зло намеравали, али Бог је то претворио у добро, да се сачува живот многима.“ (Пост. 50:20)

Ове речи откривају суштину Православног разумевања „случајности“: Бог не планира зло, али га може преокренути у добро.

Слично видимо и у животу апостола Павла. Пре обраћења, он као Савле прогони хришћане. На путу за Дамаск доживљава сусрет са Христом – догађај који, гледано споља, може изгледати као изненадна промена или „случајна“ визија. Али изнутра, то је било Божје призивање. И опет, Павле је имао слободу да одговори или да одбије. Касније, када је у Јерусалиму био у опасности, Господ му се јавио и рекао: „Будно се држи, јер као што си сведочио о мени у Јерусалиму, тако треба да сведочиш и у Риму.“ (Дап. 23:11)

Промисао се овде не намеће као судбина, већ као позив. Павле је могао да каже „не“, али је изабрао да остане веран.

Свети Теофан Затворник подвлачи ову истину: „Ништа се не дешава случајно. Свако искушење, сваки сусрет и свака радост нам је дата да бисмо кроз њу ушли дубље у познавање Бога и урадили оно добро што можемо.“

Тако, из перспективе вере, „случајности“ нису без смисла. Оне су прилике у којима се открива промисао – понекад одмах, понекад тек након много година.

Судбина и слободна воља

У многим културама постоји уверење да је свачији живот унапред исписан – да је све „суђено“ и да човек, ма шта чинио, не може да промени свој пут. Овакво веровање, познато као фатализам, може изгледати утешно у тренуцима патње („тако је морало бити“), али носи опасност да угуши одговорност и вољу за добрим изборима.

Православно учење овакву представу о судбини одбацује. Бог, као свезнајући Творац, заиста види све могуће путеве и исходе, али не намеће човеку ниједан од њих. Он поштује и чува дар који нам је дао – слободну вољу.

Свети Јован Златоусти пише: „Човек је слободан да бира добро или зло; Бог зна исход, али не укида слободу избора.“

Свети Григорије Богослов додаје: „Добро је учињено не само зато што је посејано у нашој природи, већ и зато што га обрађујемо сопственим избором.“

Ове речи нас подсећају да истинска љубав према Богу није могућа без слободе. Да нам је живот унапред програмиран, ми бисмо били само извршиоци једног неизбежног сценарија, без личне одговорности и без радости слободно изабраног добра.

У Светом писму многи примери сведоче да Бог упућује, позива, охрабрује, али не приморава. Израелци у пустињи имали су избор да слушају Мојсија или да се окрену идолима. Пророк Јона могао је да побегне од Божјег позива (и јесте, бар у почетку), али је позив остао, не као судбинска принуда, већ као прилика за сарадњу са Божјим планом.

Слободна воља, дакле, није у супротности са Божјим промислом – напротив, она је његов саставни део. Бог своје дело у свету гради кроз слободне одлуке људи, чак и онда када су те одлуке несавршене. И ту се открива Његова љубав: Он не одузима од нас могућност да погрешимо, али је увек спреман да и наше погрешне кораке преобрати у путоказ ка добру.

Партнерство са Богом

Када саберемо све што смо рекли, видимо да Православно предање одлучно одбацује и идеју хаотичних случајности без смисла, и веровање у неумољиву судбину која нас чини беспомоћним марионетама.

За Православног хришћанина, живот је пут који се одвија у простору између два велика дара: – Божјег промисла, који све види, све зна и у свему делује ради нашег добра; – и наше слободне воље, која нам даје могућност да на Његову љубав одговоримо својим изборима.

Свети Јован Златоусти нас охрабрује речима: „Ништа се не дешава случајно у животу човека који живи у Божјем промислу.“

То не значи да ћемо разумети сваки догађај, нити да ће нам живот бити лишен патње. Али значи да можемо имати чврсто уверење да је Бог уз нас и да може сваку околност преокренути у корист нашег спасења.

Свети Теофан Затворник нас подсећа: „Свако искушење, сваки сусрет и свака радост нам је дата да бисмо кроз њу ушли дубље у познавање Бога.“

Када нам се догоди нешто што не разумемо – било да је радост или невоља – можемо се запитати: „Како ово може постати прилика да се приближим Богу?“ Тај став нас ослобађа страха од „случајности“ и разочарања због „судбине“, и води нас у поверење да Бог види више него ми.

Зато, Православна вера нас позива да живимо свакодневно као сарадници Божјег промисла: да се молимо, да чувамо чистоту срца, да будемо будни за прилике да чинимо добро, и да у свему тражимо вољу Божју.

Свако наше „данас“ је прилика за нови избор – избор добра, љубави и верности.

„Господе, дај ми снаге да у свему препознајем Твоје руке, и да се у свакој околности уздам у Твоју љубав. Помози ми да у свему тражим Твоју вољу и да је слободно и радосно прихватам.“

За Фондацију Пријатељ Божији: мр Александар Ђорђевић