„Да те благослови Господ и да те чува! Да те обасја Господ лицем Својим и буде ти милостив! Да Господ обрати лице Своје к теби и даде ти мир!“ (4. Мојсијева 6: 24–26)

Ове свете, древне речи не представљају само лепе жеље. Да ли сте се икада замислили над тиме шта се заиста догађа када свештеник над вама направи знак крста и каже: „Благослов Господњи...“?

Многи људи, било због журбе или навике, благослов доживљавају као пуку формалност. То је леп гест, можда и обавезан део обреда, али нешто што пролази поред њих, без дубљег утицаја. Стојимо у Цркви, журимо се на посао, а тај гест руком, та једна изговорена реч, често остане само мртво слово на папиру или „мах руком“.

Али шта ако вам кажемо да је то највероватније један од најмоћнијих дарова који вам се пружа у току дана?

У самом корену те речи лежи тајна: „Благо-слов“ – што значи „добра реч“. Када погледамо шта Црква и Свето Писмо говоре, схватамо да благослов није само жеља за срећом, већ пренос стварне духовне силе. То није пука формалност, већ духовна енергија која директно призива Божије присуство и милост у ваш живот.

Замислите то као духовни кабл: свештеник, као служитељ, успоставља везу између Бога и вас, упућујући Божју подршку да делује у вашем конкретном тренутку, вашој потреби.

Зато је толико важно да се та света радња не претвори у празан гест или брзо, немарно махање руком које виђамо због журбе. Када се благослов изговори са свештеним страхом и пажњом – он постаје духовни штит, подршка која нам је неопходна за сваки корак који правимо. Јер, ако је благослов „добра реч“ – онда без те изговорене свете речи нема истинског благослова.

Хајде да видимо зашто је тај духовни штит важан за ваше свакодневно живљење и како се он преноси.

Подршка са Неба: Благослов као духовни штит

Зашто би један обичан човек, који живи у 21. веку, тражио благослов? Одговор је једноставан: јер је живот пун изазова, неизвесности и борбе, а ми нисмо створени да све носимо сами.

Благослов, када се тражи и прими са вером, делује као духовни штит. Он не мења спољашње околности (неће магично решити све проблеме), али даје нешто много важније: Божји мир и ојачање ваше унутрашње снаге да се са тим изазовима суочите.

Свештенички благослов је, пре свега, молитва која се изговара над неким. Свештеник не благосиља својом личном снагом или жељом, већ као Божји служитељ – он је попут посредника, канала кроз који сила Неба силази на човека. То није некакав тајанствени, магијски чин, већ духовна стварност која позива Бога да дела.

Размислите о свакодневном животу:

Треба вам заштита? Тражите благослов за пут, за здравље, за неки важан преглед.
Треба вам мудрост? Тражите благослов пре него што донесете неку пресудну одлуку, пре него што упишете факултет или започнете нов посао.
Треба вам мир? Благослов нам помаже да се ослободимо напетости, страха и брига, освећујући тај конкретан део нашег живота.

Међутим, да би овај духовни штит деловао, мора бити – речен. Када свештеник немарно, у пролазу, само махне руком без изговорене речи, света радња се претвара у празан гест. Она губи своју суштину. Благослов носи своју тежину и своју силу управо у тој изговореној „доброј речи“ која призива име Божије и Његова добра, као што су то радили и први свештеници још у старозаветно доба.

Често се поставља питање: А шта ако свештеник није „достојан“? Шта ако је грешан човек? Да ли његов благослов важи?

Овде долази до изражаја једна од најважнијих истина Цркве. Када свештеник благосиља, он то не чини својом личном светошћу, већ као служитељ Божији. Он је само канал кроз који протиче Божја благодат. Сила благослова не зависи од његове личне врлине, већ од Бога који ту благодат даје. Дакле, благослов је увек пуноважан и делотворан за верника који га прима са вером, јер он потиче од Христа, а не од човека. Иако је важно да свештеник даје тај дар пажљиво и са страхом Божијим, ваша корист и примљена подршка остају неприкосновене.

Дакле, када следећи пут тражите благослов, не тражите савршеног човека, већ тражите да Божја рука буде над вама и да ваш пут буде освећен и вођен.

Свештеник и његова одговорност: Почетак сваке службе

Након што смо утврдили колику силу има благослов у нашем животу, природно се поставља питање: одакле свештенику то право и та сила? Зашто не може свако, баш као свештеник, да чини тај свети чин?

Благослов је толико важан да је он за свештеника почетна и темељна свештена радња. Свака служба, од највеће до најмање, почиње и завршава се благословом. Исповест, проповед и саветовање јесу суштински делови пастирске службе, али благослов је темељ.

Кључ разумевања лежи у појму Тајне посредништва. Свештеник не благосиља својом личном добротом, снагом или образовањем. Он благосиља као Божји служитељ, који је добио посебно овлашћење да буде посредник између Бога и народа. Он је „сасуд благодати“ који не само да учи и води, већ и освећује.

Тај дар и овлашћење нису изворно свештенички, већ потичу из самог почетка Цркве – то је Апостолско наслеђе. На Педесетницу, када је Свети Дух сишао на Апостоле, означен је почетак свештене службе. Они су добили силу да проповедају, исцељују и, што је најважније, рукополажу нове служитеље.

Благослов који свештеник даје није само лепа реч, већ духовна сила која сеже до самог почетка Цркве. Апостоли су, по примању Светог Духа, благосиљали народ и полагали руке на нове служитеље. То полагање руку било је начин предаје благодати, а тиме и овлашћења да се благосиља у име Божије. Свештенички благослов је, дакле, живи траг апостолског предања у нашем животу.

Како се та сила преноси? Кроз рукоположење (хиротонију). То је Света Тајна у којој се, полагањем руку и молитвом, на изабраног кандидата спушта благодат Светога Духа. То је духовно „оснажење“ које свештенику даје право и силу да обавља свете Тајне и даје благослов.

Због тога је свештенички благослов увек више од лепе речи – он је духовна стварност. Он сеже до самог почетка Цркве, јер свештеник благосиља у име Христово, а не у своје лично име.

Ово свештенику даје огромну одговорност. Начин на који он даје благослов – да ли са пажњом и страхопоштовањем, или механички и журно – открива његов однос према служби. Благослов мора бити изговорен са свештеним страхом, јер он носи духовну тежину и последице. Свештеник, дајући благослов, не извршава само дужност, већ чини чин љубави према човеку.

Наш породични дар: Благослов који сви можемо да дамо

Након свега реченог о снази свештеничког благослова, лако бисмо могли помислити да је та духовна сила резервисана само за цркву. Међутим, то није тако! Иако само рукоположени служитељ може благосиљати у име Цркве, сама идеја благослова као „добре речи“ и преноса подршке има дубок корен у нашем свакодневном животу.

Овде долази до изражаја снага родитељског благослова.

Родитељи, као они који су најближи својој деци и који су им подарили живот, имају огромну духовну дубину и снагу када благосиљају своје потомство. Родитељски благослов није само лепа жеља; то је изговорена молитва и добра реч, која често има трајну духовну тежину и последице.

Овај принцип видимо и у Светом Писму. Сетимо се приче о Исаковом благослову Јакову. Иако је благослов добијен лукавством, он је остао важећи и непроменљив. То показује да једном када је добра реч изговорена, она успоставља духовну стварност која се не може лако поништити. Ваш благослов изречен с љубављу, молитвено покрива ваше дете.

Благослов није ствар хијерархије

Једна од најлепших поука хришћанског живота јесте да благослов није ствар хијерархије, већ препознавања светости. Када се људи сретну и пожеле једни другима мир или да Бог благослови њихов рад, они чине мали, али значајан облик благосиљања.

Наравно, свештенички благослов носи благодатну силу рукоположења, али то не умањује духовну вредност и топлину:

Мајчине речи на растанку;
Очеве речи охрабрења;
Молитва супружника једно за друго.

То су све облици „добре речи“ који призивају Божју милост у живот породице. У том смислу, дом може постати место где се благослов стално призива и живи.

Зато, будите охрабрени: ваше речи имају снагу. Уносите „добру реч“ у своје окружење, јер тако постајете носиоци мира и Божје подршке у свом малом свету.

Благослов: Почетак сваке добре приче

На крају нашег размишљања, кључно је запамтити суштину: Благослов је дар, а не дужност. Он је живи доказ да Бог жели да буде присутан у сваком детаљу нашег живота – у нашим почецима, прелазима, завршецима, и у нашим личним потребама.

Све у литургијском животу Цркве почиње благословом и завршава се благословом. Они означавају почетак службе, уносе мир и светост, и припремају нас за сусрет са Богом. Тако и у нашем животу: благослов је знак да наш чин или одлука треба да буде освећен и вођен вишом силом.

Када тражите благослов од свештеника, не тражите само лепу жељу. Тражите духовну заштиту, тражите да та благодатна сила, која је преношена од Апостола, делује управо на месту где сте ви слаби или неодлучни. Тражите да се ваш пут усклади са Божјом вољом и да вас мир прати.

Зато, када се следећи пут нађете пред свештеником, или када као родитељ благосиљате своје дете, немојте журити. Посветите пажњу тој „доброј речи“. Не дозволите да се та моћна духовна стварност претвори у формалност. Примите благослов са вером, јер он у себи носи целу снагу Цркве, и што је најважније, Божју љубав према вама.

За Фондацију Пријатељ Божији: о. Јован Марковић