Данас живимо у времену када нас вера ретко шта кошта; она је углавном безбедна и ушушкана у наш свакодневни комфор. Навикли смо да хришћански живот посматрамо кроз призму сопствених слабости, вешто проналазећи оправдања за свако своје попуштање и сваку малу издају савести. Свакодневно преговарамо са сопственим егоизмом, уљуљкани у лажни осећај да чинимо велика дела кад год поднесемо и најмању жртву. Своју веру смо укротили тако да нас превише не узнемирава.
Зато повратак у прве векове Цркве није пуко пребирање по прашњавој историји. Из те даљине, пример првих хришћана пред нас поставља огледало у коме се јасно осликавају наша сопствена млакост и компромиси. Морамо погледати у време када је хришћанство било ствар радикалног избора и када се за верност Истини плаћало свим што човек има – друштвеним положајем, породицом и сопственом крвљу.
Да бисмо разумели тежину тог избора, морамо се вратити у свет који је за хришћане био поприште те борбе, и то не само најјачих, него и оних који су иначе имали најмање права и били најслабији.
У старом Риму, жена је законски третирана као вечито дете и током целог живота имала „старатеља“ без ког није могла да донесе ниједну одлуку, а роб као обична покретна имовина. Па ипак, на крвавом песку амфитеатра, управо су хришћанске жене пронашле свој глас и показале снагу пред којом је устукнула најмоћнија империја античког света.
Да бисмо уопште могли да разумемо размере онога што се догодило, морамо на тренутак погледати сува и сурова правила римског закона...
Између вечитог детета и „оруђа које говори”
На челу сваког домаћинства стајао је свемоћни отац породице (pater familias). Његова власт над свим члановима дома, позната као patria potestas, укључивала је и језиво право на живот и смрт (ius vitae necisque). Отац је могао хладнокрвно да одбаци новорођенче и препусти га сигурној смрти, а његова власт над одраслом синовима и кћерима прелазила је чак и у право на извршење смртне казне.
Жене су читавог живота остајале под строгим надзором мушкарца – најпре оца, а потом законског супруга. Древни правник Гај, покушавајући да оправда овај систем, арогантно се позивао на „слабост пола“ (infirmitas sexus) и урођену „лакомисленост ума“ (levitas animi). Ипак, сам је у истом даху признао да су такви изговори пре друштвено згодни него истинити.
Пред хладним лицем државног апарата, искусна и мудра мајка породице остајала је суштински изједначена са дететом, неспособна да сама одлучује о својој судбини.
Роб, са друге стране, није сматран ни наивним дететом. У званичним списима он је цинично називан instrumentum vocale – „оруђе које говори“. Био је живи предмет који, неким апсурдним случајем, поседује способност говора. А предмет, по дефиницији, не може имати убеђења нити принципе. Справа се не изводи на суд због издаје; она се једноставно поломи, баци и замени другом.
Зато је појава хришћанства донела нешто потпуно несхватљиво. Док је античко друштво људе строго делило на важне и безначајне, Црква је у сваком људском бићу видела неизбрисиву икону Божију. Рађала се револуционарна мисао: постоји унутрашњи простор људске личности који припада само Богу и у који нико нема право да насилно уђе.
Драма у Картагини: Слобода која не пристаје на лаж
У пролеће 203. године после Христа, у тамници у Картагини нашла се млада жена по именом Перпетуа. Имала је свега двадесет две године, потицала је из угледне породице и била је мајка малог детета коме је очајнички била потребна њена љубав.
Перпетуа је иза себе оставила потресно сведочанство о својим последњим данима. То је један од најранијих аутентичних текстова које је уопште записала женска рука. Кроз њега до нас, преко векова, допире стварни, живи глас оптужене жене.
Најтежи тренуци нису били бол или тамница, већ посете њеног оца. Долазио је сломљен, молио је, клечао, љубио њене руке. Није био тиранин, већ човек који гледа како губи дете. „Помисли на дете“, говорио је. „На породицу. На живот.“
Али она је знала да управо ту почиње граница. Мирно је показала на обичан предмет и питала:
„Може ли ово бити нешто друго него што јесте?“
„Не може“, одговорио је.
„Тако ни ја не могу бити нешто друго него што јесам“, рекла је.
А онда је изговорила речи које су одјекнуле кроз векове: „Ја сам хришћанка.“
Те речи звуче једноставно. Али у њима је стајао читав њен живот:
Дете које можда више никада неће загрлити.
Отац чије је молбе слушала са сузама.
Младост коју је могла да сачува.
Будућност коју је могла да настави да живи.
У овим једноставним речима крила се коначна пропаст античког система подређености. Перпетуа је савршено добро знала шта губи. Волела је живот и волела је своју породицу, али је разумела да постоје вредности које престају да буду вредности оног тренутка када их купимо издајом сопствене савести. Живот без истине за њу је престајао да буде истински живот.
Сведочанство слушкиње: Други који страда у мени
Поред ње је стајала Фелицита, њена слушкиња. По мерилима римског света, њих две нису припадале истом универзуму. Међутим, у Христу су биле сестре.
Фелицита је у затвору родила дете, у тешким условима и великим боловима, само неколико дана пре изласка на крваво поприште амфитеатра. Сведочанства говоре да јој се један од стражара подсмевао док се порађала, упитавши је како ће тек издржати звери у арени ако сада толико јауче.
Она му је одговорила реченицом која у себи носи сву дубину хришћанског парадокса:
„Сада ја страдам. А тамо ће Други бити у мени и страдати са мном, јер и ја страдам за Њега.“
Пре одласка у арену, мученице су једна другој дале целив мира. Сам антички амфитеатар био је дизајниран као гигантски модел строгог класног друштва. Доле, у песку, проливала се крв оних које је држава сматрала нељудима, док су горе, на мермерним трибинама, по рангу и привилегијама седели угледни грађани.
Али тог дана, доле на том суровом песку, пред очима читаве царске свите, једна богата господарица и њена сиромашна слушкиња стајале су загрљене као потпуно слободне и једнаке сестре. Камена пирамида друштвене неједнакости коју је Рим градио вековима претварала се у прах.
Победа крхке робиње и „скривена замка” римског суда
Ако прича о Перпетуи потреса због избора који је направила, историја Бландине из Лиона (из 177. године) задивљује због супротности између њене спољашње слабости и унутрашње снаге. Бландина је била крхка, телесно слаба и често болешљива робиња. Чак су и сами затворени хришћани сматрали да она неће издржати ни прве ударце.
Професионални џелати су је подвргли незамисливим тортурама од раног јутра до касне вечери, смењујући се у крвавом послу. И тада се догодило нешто чудесно: мучитељи су се први срушили од физичке исцрпљености. Отворено су признали пораз, не схватајући како је ова девојка уопште жива.
Из њених уста, уместо крика, непрестано је излазио само један исти, тихи шапат: „Ја сам хришћанка, и код нас се не чини никакво зло.“
Ту се открива генијална, нехотична замка коју је моћни Рим сам себи поставио. Римско царство је у суштини било веома толерантно према чудним и страним божанствима. Проблем са хришћанима није био у њиховој вери, већ у одбијању да принесу неколико зрна тамјана пред статуом цара – што је био рутински тест грађанске лојалности систему.
Међутим, да би поносна империја уопште могла јавно да суди Перпетуи и Бландини за идеолошку непослушност, морала је најпре да их призна као моралне и одговорне личности. Држава је морала да прихвати да су та бића – која је њен сопствени закон сматрао „децом“ и „предметима“ – способна за свестан избор и одговорно деловање пред законом.
Изводећи их на песак пред ричућу гомилу да покаже њихову ништавност, царство им је заправо признало оно што им је вековима ускраћивало: достојанство слободне воље. Својом мирном смрћу, ове жене су постале судије својим судијама.
Смирење које не тражи славу
Ипак, ови рани сведоци вере научили су нас бескрајном смирењу, далеко од сваког јефтиног тријумфализма.
Историја бележи да су они који су преживели прве таласе прогона строго забрањивали верницима да их прерано и олако називају славним титулама светих мученика. Говорили су кроз сузе да у читавом свемиру постоји само један истински Мученик – сам Исус Христос Који је дао Свој живот за све, док су они само слаби људи који извршавају своју дужност. Нису се уздизали чак ни изнад оних несрећних верника који су подлегли болу и поклекли.
Огледало за наше време: Где почиње истинска слобода?
Данас више нико на свету не зна имена судија, прокуратора и чиновника који су потписивали пресуде овим женама. Историја је прекрила заборавом оне који су веровали да управљају токовима света. Али сећање на Перпетуу, Фелициту и Бландину остало је живо.
Њихова жртва одавно није само лекција из прашњавих уџбеника, већ огледало пред којим стоји свако од нас. Данас вероватно нико од нас неће бити изведен пред суд због својих убеђења, нити ће се од нас тражити да својом крвљу бранимо истину. Али сваки човек се готово свакодневно сусреће са малим, тихим, али пресудним искушењима.
Притисак који данас осећамо ретко долази у облику мача или царске наредбе; он долази кроз суптилне захтеве околине да се уклопимо, да прећутимо оно што знамо да је тачно ради сирове користи, или да прихватимо лаж како не бисмо били изопштени из друштва. Понекад је цена истине само усамљеност. Понекад је цена поштења губитак прилике која нам много значи. Понекад је то једноставно подсмех или неразумевање оних са којима делимо свакодневицу.
Ове три жене нас преко понора од двадесет векова подсећају на нешто фундаментално: човек није слободан онда када може да ради шта год пожели. Човек је истински слободан онда када постоји нешто што није спреман да прода ни за какву удобност, ни за сигурност, ни за похвале света.
Истинска победа у животу никада се није састојала у томе да покоримо и надмашимо друге, већ у томе да не дозволимо да неправда и сивило који нас окружују покоре наше сопствено срце.
За Фондацију Пријатељ Божији: Никола Животин
(На основу изворног текста Костјантина Демидова, spzh.eu)