Некадашњи Марко (Пранић), а сада јерођакон Методије, млади је човек са Хвара, Далматинац. Завршио је надбискупијску гимназију и богословију у Сплиту, дипломирао и магистрирао теологију у Загребу и Риму, завршио Музичку академију на престижном америчком универзитету, радио као шеф студентске службе и продекан на богословском факултету у Рочестеру, имао каријеру концертног оргуљаша (концертирао на оргуљама на свим важнијим местима по Америци), постигао магистериј из систематског богословља (догматике), па наставио студије (специјализација у литургици) у Чикагу, и ту дошао у контакт са нашим студентима православног богословља у Либертивилу, и монасима. Искуство при првом уласку у храм у манастиру Нова Грачаница изменило је све у животу овог младог човека.
Оно шта је до тада било незамисливо, сада је полако почело да постаје реалност. Од скорог рукоположења у католичкој цркви, осигуране парохије, плате, шест недеља плаћеног годишњег, кола, куће, хране, академске каријере на факултету у Њујорку, концертне/уметничке каријере, па до одрицања од свега - и себе и света, предајући свој живот вољи и промислу Божијем, дубоко верујући да ће све, уз искушења, страдања, патње, неразумевање, па чак и мржњу и презир, али и много лепих и светих момената, сусрета, и разговора изићи на добро и по Његовој вољи, Марко прихвата православље и монашки начин живота. У овом подвигу знао је добро да ће бити удараца и са једне и са друге стране: по једнима ће бити ”усташа”, другима ”четник”, а онима који су имали прилике да се сусретну с њим и поразговоре: пријатељ, друг, ослонац, и брат у Христу. Нека се и овде врши она светописамска реч Апостолова: ”Свима сам постао све, да неке пошто-пото спасем. А све чиним ради Јеванђеља, да бих у њему имао удела”. Не може се ”свезати” Духа Светог.
С благословом владике Лонгина, прота Милош Весин је пре скоро три године извршио Чин преласка у Православље и Свету Тајну Миропомазања. Марко је најпре два месеца боравио у нашем манастиру у Мисурију, а онда је, као наш клирик, послан код Руса у Џорданвил. Када су видели каквих је способности, унутар свега пар месеци су га увели у наставни кадар. У међувремену је уписао докторске студије у Београду на нашем Православном Богословском Факултету, са благословом Епископа бачког Г. Иринеја, који га је примио у своју епархију. Касније је, обзиром на пријашње професионално/радно искуство у администрацији високошколских установа (факултета) у Америци (шеф студентске службе, продекан за наставу), именован од стране Светог Архијерејског Синода за Повереника за акредитацију нашег факултета у Либертивилу.
Замонашен има свега пар недеља, и рукоположен у јерођакона у Ковиљу, као клирик Бачке епархије, дошао је с благословом назад у Џорданвил, по молби Руске Заграничне Цркве, и ту ће једно време предавати предмете из литургике и појања на њиховој Духовној Академији.
Много је претрпео тај млади човек, који је искрено заволео Православље. И то од ”наших”. Неки надобудни ”велико-Срби” су му на дан када је требало да прими нашу веру претили смрћу. Отац Милош му је поручио да дође код њега у Ленсинг, и да ће све мирно и лепо ту обавити. Дошло је и доста наших студената. И то је баш било уочи Светога Саве. Пошто је било ризично да се враћа у Нову Грачаницу, прота Милош га је, у договору са владиком, задржао код себе у Ленсингу, где је провео пар дана, одакле је отишао у Мизури, а оданде у Џорданвил.
Када се у априлу појавио као искушеник у Новој Грачаници, по благослову и мандату Светог Архијерејског Синода и нашег факултета, ”јунаци” из ”Српске братске помоћи” (није помоћ, а братска још мање, српска понајмање!) излепили су цео манастир огромним постерима са Марковим ликом и речима: - Нећемо усташу! Ту исту недељу су ти исти чекали дали ће Марко доћи на богослужење у манастирски храм, па да га ухвате и избаце напоље и отерају. Божјим промислом, Марко је већ био договорио да ће бити на једној од парохија у Чикагу, па су ”браћа” остала закинута задовољства да једног монаха, искушеника, физички избаце из храма Божијег на недељном богослужењу, и из манастира.
Онда је јеромонах Макарије, Американац који је прешао у Православље, сабрат манастира Нова Грачаница, скидао те постере и свађао се са ”браниоцима Српства”, који су викали: Ово је наш манастир!, а на шта је он одвикивао: Није ваш, него Божији! А ја сам монах у овом манастиру! Свему овоме се супроставио и умировљени владика славонски Г. Сава (Јурић), који живи у манастиру Нова Грачаница, а који је Марку од првог сусрета био и ослонац и подршка, и који је такође пострадао од истих, и њима сличних.
Дан пре тога су га исти ти напали у трпезарији за време ручка пред људима који су дошли на парастос, правећи јавну и непријатну сцену, па је устао владика Митрофан (канадски, декан нашег факултета) да се обрачунава с њима. Нити њега нису хтели да чују, и опет понављају претње да Марко има два дана да ”нестане” из манастира или ће бити онога чим су му пре три године претили и наговештавали…
То је истина о оцу Методију, и о нашим емигрантским патопсихолошким ликовима, који своје фрустрације пребацују на црквени терен, а врх њиховог ”црквеног живота” је опијање на пикницима и ”црквеним” забавама!
А оца Методија помјаните да му Господ подари снаге, мудрости, љубави, и устрајности, јер он је наш по Божијој вољи, - не захваљујући нашој ”мисији”, већ је наш упркос нашој ускогрудости и кратковидости (једном речју) нашег ”дијаспоритиса”, како је то тачно означио мудри отац Немања у својој недавно изашлој књизи!
И на крају: када је Марко саопштио своју жељу да пређе у Православље, његов дотадашњи надлежни бискуп из Америке му је рекао: - Одабрао си оно најбоље и највредније у хришћанству!
Драги моји пријатељи, браћо и сестре, пријатељски вас и братски молим да не подлежете под утицај нецрквених, квази-црквених, али и цркво-разорних медија. Не улазим у све разлоге зашто то раде, већини вас су то веома добро познати разлози. Будимо људи широкогруди, какви и јесу наши преци одувек били. Наша вера је вера искрене и свете љубави, вера која прима све у топли загрљај Бога Живога.
”Чудна љубав Божија према човеку познаје се када је човек у бедама што разоравају надежду његову. Овде Бог показује силу своју на спасење његово. Јер никада човек не познаје силе Божије у покоју и слободи.” Свети Исак Сирин
Извор: ФБ профил о. Ивана Цветковића