Док цео свет 1. јануара слави Нову годину, прослављајући крај једног и почетак другог временског периода, Православна Црква свој нови литургијски круг започиње 14. септембра (1. септембра по старом календару). За многе људе то је необичан датум, па се природно поставља питање: шта је, заправо, Црквена Нова година и зашто почиње баш овог дана?

Овај дан има дубоко историјско, литургијско и духовно значење. Подсећа нас на вредност времена које нам је поверено. Сваки дан који пролази односи један део нашег живота, али нам истовремено оставља простор да нешто исправимо, да се покајемо и да учинимо још један корак према Богу.

„Све има своје вријеме, и сваком послу под небом има вријеме“ (Проп. 3, 1).

Почетак литургијског круга – време као Божији дар

Црквена Нова година означава почетак новог годишњег циклуса богослужења. Са њом Црква започиње још један круг празника, постова и молитви, у којем се пред верником поново отвара пут кроз најважније догађаје хришћанске вере. Њен почетак прати молитва и благодарење Богу за време које нам је даровано.

У свакодневном животу време често меримо кроз рокове, обавезе и године које пролазе. У животу Цркве сваки дан добија дубљи смисао, јер време постаје простор у којем човек може да се сусретне са Богом, да се покаје и да постепено мења свој живот. Зато нас сваки нови литургијски циклус поново доводи пред оно што смо током претходне године учинили са временом које нам је било поверено.

Покајање лако одлажемо за неки други дан. Исповест се оставља за касније, помирење са ближњим за неку повољнију прилику, молитва за тренутак када буде више времена. А онда година прође. Празници се поново појаве у календару, а човек пред њима стоји са оним што је у међувремену постало од његовог срца – са горчином коју је сачувао, ранама које није исцелио и гресима које је одлагао да исповеди, или са срцем које је кроз покајање постало чистије, мекше и ближе Богу.

Као што школска и радна година дају ритам свакодневним обавезама, тако црквена година даје ритам животу верника. Она нас поново води кроз Христово Рођење, Његово страдање и Васкрсење, а затим кроз празнике посвећене Пресветој Богородици и светима. Празници се враћају, богослужења се враћају, Јеванђеље поново звучи, али човек који стоји пред њима више није сасвим исти човек.

Од Рођења до Успења: Црквена година у знаку Пресвете Богородице

Сваки литургијски циклус почиње и завршава се великим празницима посвећеним Пресветој Богородици. Први велики празник у новом циклусу је Рођење Пресвете Богородице (21. септембар), а последњи велики празник на крају циклуса је Њено Успење (28. август).

У остварењу тајне нашег спасења Пресвета Богородица има јединствено место, јер је кроз Њу Христос дошао у свет. Зато се у црквеном календару Њени празници налазе на почетку и при крају годишњег круга, дајући му посебан духовни оквир.

Тако се један круг завршава, а други започиње. У календару се мењају датуми, празници поново долазе, а Црква нас из године у годину води истим путем – ка Христу.

Зашто баш 14. септембар? Историја у позадини

Избор 14. септембра, односно 1. септембра по старом календару, повезан је са старим византијским рачунањем времена и индиктом.

1. Индикт – почетак новог пореског циклуса. Индикт је у Римском царству био повезан са пореским обавезама и петнаестогодишњим циклусом обрачуна и процене пореза. Почетак индикта у византијској традицији везан је за 1. септембар, па је овај датум временом добио и значај у црквеном календару. Тако је почетак новог временског циклуса постепено постао и почетак новог литургијског круга.

2. Библијска и пророчка симболика. Са 1. септембром у црквеном предању повезује се и Христов долазак у синагогу у Назарету, када је прочитао речи пророка Исаије:

„Дух Господњи је на мени; зато ме помаза да јављам јеванђеље сиромасима; посла ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедам заробљенима да ће се ослободити, и слепима да ће прогледати; да отпустим сужње у слободу; и да проповедам годину милости Господње“ (Лк. 4, 18–19; Ис. 61, 1–2).

Овај догађај описан је у Јеванђељу по Луки, а у црквеној традицији повезан је са почетком црквене године. Зато се на овај дан чита управо одломак из Јеванђеља у којем Христос говори о „години милости Господње“.

3. Устаљивање црквене године. Почетак црквене године 1. септембра ушао је у византијску и православну литургијску традицију током развоја црквеног календара. У православним изворима често се његово утврђивање повезује са Првим васељенским сабором у Никеји 325. године, али за ову тврдњу нема довољно поузданих доказа у сачуваним саборским канонима. Зато је прецизније рећи да је овај датум временом постао утврђени почетак црквене године у византијској и православној традицији.

Црквена и грађанска Нова година – два различита погледа на време

Грађанска Нова година, која се слави 1. јануара, за многе људе представља тренутак када се прави пресек протекле године и постављају нови планови. Тада се говори о послу, новцу, здрављу, путовањима и личним одлукама. После празничних дана живот се наставља својим уобичајеним током.

Црквена Нова година поставља пред човека друго мерило – како живи пред Богом и куда води свој живот. Са новим литургијским кругом поново се отварају празници и богослужења кроз која Црква човека позива на молитву, покајање и живот у Христу.

„И не подешавајте се овом веку, него се преобразите обновљењем ума свога, да бисте искуством познали шта је добра и угодна и савршена воља Божија“ (Рим. 12, 2).

Црквени календар тако време посматра у светлости вечности. Дани пролазе, године се смењују, а човек има прилику да у том проласку учини нешто трајно са својом душом. Један разговор после којег је дошло до помирења, једна искрена исповест, опроштај који је дуго одлаган, молитва изговорена онда када је срце било тешко – све то може да промени човека више него многе велике одлуке које правимо на почетку календарске године.

Зато је почетак црквене године прилика да се човек осврне на протекли период и види где је био његов живот. Колико је било времена за Бога? Колико за ближње? Шта је у срцу порасло, а шта је требало да буде одбачено? На та питања календар сам по себи не даје одговор. Одговор се тражи у сопственом животу.

Нови круг – прилика за покајање

Сваког септембра Црква отвара још један круг свог живота. Пред нама су празници, постови, богослужења и дани који ће, као и увек, брзо пролазити. У том ритму човек добија прилику да застане и погледа како живи, шта је у њему сазрело, а шта још тражи исправљање.

„Јер ми немамо овде постојан град, него тражимо онај који ће доћи.“ (Јевр. 13, 14).

Пред нама је још једна година. Нико од нас не зна колико ће јој дана бити даровано, али знамо да ће сваки од њих бити прилика да нешто учинимо са животом који нам је поверен. Покајање не припада само одређеном празнику или периоду поста. Оно прати читав хришћански живот, јер човек свакога дана има шта да исправи, да очисти и да принесе Богу.

У томе је лепота црквеног календара: он нас из године у годину води кроз исти круг празника, а од нас тражи да у њему не останемо исти. Христос нам поново долази у сусрет кроз Јеванђеље, молитву и богослужење, а сваки нови круг открива колико смо Му се приближили, шта смо у себи успели да исправимо и шта је у нашем животу заиста постало другачије.

Године пролазе свима. Дани се смењују, празници долазе и одлазе, а време које нам је дато постепено постаје део наше вечности. Зато је  најважније питање које нам почетак Црквене Нове године поставља управо ово: шта је време учинило од нас?

Срећна и благословена Црквена Нова година!

За Фондацију Пријатељ Божији: о. Јован М.