Мислио сам да ћу са завршетком Медицинског факултета те давне 2000. године бити пресрећан јер ипак није било лако у року завршити факултет тих деведесетих година прошлог века. Преварио сам се. Тек сам касније увидео да је то било највеће разочарање јер очекивање да ћу као млади лекар започети усавршавање и радити оно за шта сам учио – била је заблуда.
Одлучујем да одем у Западну Европу и да покушам у некој страној земљи која ће ми можда дати шансу за рад и учење. Да бар пробам, да се не бих кајао касније. Успевам да добијем визу и стижем у Белгију без знања језика. Био сам пресрећан када сам успео да пронађем јефтин и пристојан стан на близу центра Брисела, али ми није требало пуно времена да укапирам да у развијеној Европи најјефтинији станови и јесу у центру града, а да се све оно што вреди налази на периферији, десетак километара од центра.
Почиње интензивно учење језика и тражење могућности да ми се призна диплома Медицинског факултета. Дошла је и та 2002. година, језик сам успешно савладао али нисам успео да савладам зид на који сам наилазио приликом тражења могућности за признавањем дипломе. Тада сам почео да се ломим и размишљам да се поново вратим у Србију, јер ипак нисам толико година студирао да бих радио нешто друго.
И управо у то време у згради где сам живео, власник издаје једну собу особи која већину свог времена живи на улици са својим псом.
Пустио је дугу косу и браду и углавном је имао прљаву гардеробу на себи. Био је крупан и висок са изразито плавим очима. Звао се Франк.
– Докторе, можеш ли ми дати два евра за пиво, рече ми Франк једном приликом.
Дао сам му…
Сутрадан поново сретнем Франка: „Добар дан, докторе. Како сте?
Ја му одговарам: „Молим те, немој да ме зовеш докторе.“
– Па како? Мени су рекли да си ти доктор.
– Јесам лекар, али чим немам дозволу јер ми не признају диплому, онда нисам. – одговорио сам му ко из топа. Франк је само ћутао.
Сутрадан по повратку у стан видим једну цедуљицу: „Драги докторе, поводом признавања ваше дипломе сутра имате заказан разговор у 14 часова са госпођом Е.Е. на доле назначеној адреси.”
И сада док ово пишем видим тај лист папира. Почнем нервозно да га тражим, нема га, чекам га до 2 ујутру, не долази до његове собе.
Сутрадан у 13 часова одлучујем да одем до Е.Е.
Долазим до куће назначене на адреси, њено име стоји обележено на вратима. Зазвоним једном веома дискретно и једним делом себе можда и пожелим да се врата не отворе, јер како је могуће да ми један ,,клошар’’ омогући састанак са врло цењеним хирургом.
Врата су се на срећу отворила и особа која их је отворила тихим тоном је изговорила: „Добро дошли, докторка вас очекује”.
Да је могла земља да се отвори сигурно бих скочио.
Саслушала ме је и већ сутрадан сам имао заказано са деканом и председником комисије за додељивање специјализације из хирургије. Нострификација, тј. један огроман испит провере мог знања заказан је за три месеца, сваке среде асистирам Е.Е. у приватној клиници за шта сам адекватно плаћен. Да ми је рекла да јој ја плаћам, плаћао бих.
Живот ми се изменио из корена. Али месецима нисам спавао више од пет сати јер Франка више нисам видео. У слободно време сам тумарао улицама Брисела тражећи га.
После три месеца успевам да нострификујем диплому и добијам специјализацију из хирургије. И тако после пет месеци, једне среде, током једне операције са Е.Е. успевам да је упитам: „Мени је Франк помогао… покушавам да га нађем али не успевам. Ко је он, у ствари?”
Е.Е. ми је тихим тоном одговорила: „Франк, његов отац, деда и прадеда потичу из једне врло угледне белгијске породице. Сви су по професији архитекте. Франк је имао породичну несрећу и у удесу је изгубио своју супругу и дете. Тада је узео свог пса и отишао из куће. Нико га није видео пет година. Када се појавио на вратима код мене замолио ме је да вам помогнем. И из љубави према његовој породици то нисам могла да одбијем.
Прошло је осам година од тада, завршио сам са најбољим оценама хирургију у Белгији и Француској.
Радио сам у најеминентнијим болницама специјализованим за трансплантацију органа. Постављен са шефа ургентног дела хирургије. Све оно што сигурно не бих остварио у Србији, остварио сам као странац у Европу.
Франка нисам више видео до 2012. године. Пролазећи поред једне врло прометне улице у Андерлехту крајичком око запазим Франка са дугом седом косом како се низ степенице спушта у метро. Заустављам ауто на сред улице и трчећи улазим у метро. Чујем звук одлазећег метроа и надам се да је то метро из супротног правца. Преварио сам се, Франк је и тада успео да нестане.
Франк, хвала ти, нећу те никада заборавити.
Дејан Изгаревић – Брисел
Извор: Политика, zivereci.com