„Обећавам...“ човек добровољно, свесно, намерно говори Богу, не сумњајући да чини праву ствар. Али прође неко време и мисли почињу да вас обузимају: да ли је ово обећање било случајно, дато у налету емоција? Може ли се то сматрати заветом? А шта да радите ако сте погрешно проценили своју снагу и не можете одржати реч?
Обећање Богу: благослов или бреме?
Завет је добровољно опредељење да се нешто учини, дато Богу: да се учини добро дело, да се да прилог, да се ходочасти на света места, итд. Веома је важно нагласити да је то добровољно опредељење. Завет обично дају људи у знак захвалности Господу за пружену помоћ или у молитви за помоћ Божију, и и како би се одрекли лоших навика. Завети долазе у различитим облицима.
Први и најважнији завет је онај који хришћанин даје у Светој Тајни Крштења, где се човек одриче сатане, својих страсти, својих грехова, обећава Богу да ће се борити против њих и живети по својој савести, по заповестима Божијим. Апостол Петар у својој Првој посланици каже да нас крштење „спасава испуњењем праобраза, не као прање тјелесне нечистоће, него обећање Богу добре савјести васкрсењем Исуса Христа“ (1. Петрова 3, 21). То јест, у крштењу се човек чисти од греха, пере своју душу и обећава Богу чисту савест.
Завети, поред најважнијих, дају се, на пример, као захвалност Богу што је услишио нашу молбу. Молили смо се за нешто, Господ нас је услишио, помогао нам, а ми преузимамо одређени духовни подвиг да бисмо заблагодарили Богу, а истовремено се на неки начин ограничавамо. Старац Пајсије Светогорац посебно истиче ову идеју: веома је важно да се на неки начин ограничимо да би нас Господ чуо... Није да је то потребно Богу, него то показује нашу искреност, нашу жељу да се мењамо не речима, већ делима. На крају крајева, дешава се да човек каже да је спреман на све, али када је реч о конкретним поступцима, не чини ништа да промени свој живот... То се дешава када се да завет уздржавања у вези са неким грешним навикама, на пример, пушењем, зависношћу од алкохола. Човек даје своју реч Богу, а завет му помаже у борби против грехова и страсти... Завет се даје када нешто силно молимо од Бога - на пример, за здравље вољене особе.
Неко даје завет на одређено време, па чак и доживотно. И ту не постоји или-или, то се дешава за цео период до када смо се заветовали, па чак и за цео живот. Зависи од тога колико смо сами спремни да то испунимо. Може бити на месец дана или на дужи период - у зависности од тога колико је човек спреман да се нечега одрекне. Стога, када одлучујете да положите завет, морате добро размислити пре него што се одлучите на то.
Кад се завет прекрши
Међутим, догађа се да је човек обећао Богу да ће нешто учинити и из разних разлога, али није могао одржати реч. Шта учинити у овом случају? Такав човек, који у некој тешкој животној ситуацији почиње интензивно да тражи од Бога помоћ, спреман је да положи свакакве завете, па и оне најстроже у односу на себе, а таквом човеку Господ веома често помаже. Али чим се све у његовом животу поправи, по правилу, човек постепено заборавља свој жар и своје обећање. Зато, када тражимо нешто од Бога, дајући завет, морамо се и потрудити ако желимо да нас Господ услиши. Морамо бити захвални Богу. Господ помаже у оним случајевима када види да ће та помоћ човеку бити од користи. А ако се човек нађе у тешкој животној ситуацији, завет ће га одвраћати да не згреши.
Уопште није неопходно да се заветујемо Богу, али ако смо га дали, онда га се мора стриктно придржавати. О томе читамо у Поновљеним законима (23, 21-23): „Кад учиниш завет Господу Богу свом, не оклевај испунити га, јер ће га тражити од тебе Господ Бог твој, и биће на теби грех. Ако ли се не заветујеш, неће бити на теби греха. Шта ти изиђе из уста, оно држи и учини, као што заветујеш Господу Богу свом драговољно, што искажеш устима својим“.
Или у Књизи Проповедника: „Кад учиниш завет Богу, не оклевај испунити га, јер Му нису мили безумници; шта год заветујеш, испуни. Боље је да не заветујеш неголи да заветујеш па не испуниш. Не дај устима својим да на грех наводе тело твоје, и не говори пред анђелом да је било нехотице. Зашто би се гневио Бог на речи твоје и потро дело руку твојих?“ (Проп. 5, 3-6). Једноставне речи: нисмо дужни да дајемо завете, али ако их дајемо, морамо их и држати. Ако смо ипак прекршили обећање, требало би отићи на исповест, покајати се за свој грех и уз помоћ свештеника одлучити шта даље.
Завет без благослова
Често се међу верницима поставља питање да ли се обећање дато без благослова свештеника сматра заветом. Одговор је једноставан: наравно да се рачуна. Дешава се да људи када прекрше завет, покушавају да пребаце одговорност на некога, а посебно у црквеном животу - на свештеника. Да, можете тражити савет, благослов свештеника, али у сваком случају, особа сноси самосталну одговорност за своје поступке, дела, речи и то се ни на који начин не може поништити. Ако сте дали обећање, лично сте одговорни за то.
Такође, многи постављају питање да ли је могуће тражити од свештеника да поништи завет или га замени другим, лакшим? Ако има било каквих потешкоћа у испуњавању завета Богу, неопходно је консултовати се са свештеником, јер нема општих фраза које би решиле било које питање. Неопходно је сазнати да ли човек не жели или не може да се испуни завет, а о томе треба одлучити само са свештеником.
Пре завета Богу, немојте се препустити тренутном налету емоција, већ добро размислите да ли имате довољно снаге. Немојте журити да донесете одлуку, сачекајте неко време да бисте се уверили да је чврста. Схватајући да одлуку доносите ви лично, потребно је узети благослов од свештеника како бисте избегли грешке. Сам завет није лоша ствар, али не треба да се заносите тиме.
Али ако је завет прекршен и човека мучи савест, не треба се повлачити у себе, него треба ићи код свештеника код кога се исповедаш и послушати његов савет. Узимајући у обзир околности вашег живота, свештеник може уклонити завет ако је физички немогуће испунити га, или је штетан за човека (на пример, завет строгог поста за одређене болести). Али чак и у овим случајевима, завет мора бити замењен другим, изводљивим, који одговара тренутном стању особе. Прекршити завет, не испунити га је грех, па се то мора схватити веома одговорно. У сваком случају, када се заветујете Богу, важно је да не прецењујете своје снаге и да не обећавате нешто што можда није могуће испунити, али ако се деси да паднете, не губите наду већ се вратите Богу кроз покајање и тражите Његову помоћ.
јереј Николај Билчук
За Фондацију Пријатељ Божији превео: Иван Попов
Извор: xramrxbalakovo.ru