Данашњи темпо живота наметнуо нам је једну тиху, али изузетно снажну навику која често одређује судбину целог нашег дана. Чим отворимо очи, пре него што упутимо прву мисао Богу или ближњима, ми постајемо део глобалног вртлога информација. Тај први сусрет са плавим светлом екрана, наизглед недужан и оправдан потребом да будемо „у току“, заправо дубоко обликује наше унутрашње стање, остављајући нас неретко уморнима пре него што смо и устали. Али, да ли је ова дигитална грозница заиста производ нашег времена, или је реч о старом искушењу које је само променило свој облик?
***
Свети Јован Кронштатски је јутарње бесциљно листање вести описао тако прецизно, као да је и сам у рукама држао паметни телефон. Хајде да мисаоно „свратимо“ код њега у Кронштат и запитамо га: да ли и у чему то грешимо?
Аларм звони у пола седам. Рука сама посеже за телефоном на ноћном сточићу. У мрачној соби, плава светлост екрана удара директно у очи. Листамо вести: наслови, извештаји, нечији сукоби. Страшан видео од ког желимо да окренемо главу, али прст ипак клизи даље. Пролази петнаест минута, пола сата, понекад и цео сат.
Устајемо из кревета потпуно исцрпљени. Дан још није ни почео, нисмо ни чашу воде попили, а срце већ убрзано куца. Унутра се настанила тескоба. За мир више нема места.
Стидимо се ове навике. Покушавамо да прекинемо ту зависност од екрана, али стално посустајемо. У очају, пожелели бисмо да мисаоно отворимо врата дома оца Јована Сергијева (Кронштатског) и поразговарамо о ономе што нас мучи
Епоха папирног телеграфа
Зашто се обраћамо баш њему? Крајем 19. века догодило се прво велико „информационо презасићење“. Појавиле су се јефтине новине, а телеграф је доносио вести о ратовима и криминалне хронике директно уз јутарњи чај. Отац Јован је служио у суровом, лучном Кронштату – граду пуном тешких судбина, сиромаштва и беде.
У свом дневнику бележио је шта се дешава са човеком који дан започиње јутарњим новинама. Те белешке касније су постале чувена књига „Мој живот у Христу“. Технологија се променила – екрани су заменили папир – али суштина је остала иста.
Живот „на пола“
Питамо га отворено: „Оче, будимо се и одмах зуримо у екране. У Ваше време није било телефона, али су новине редовно стизале. Има ли у томе стварне опасности за душу?“
Светитељ одговара смирено:
„Читање само новина и часописа значи живети само једном страном душе... или живети само по телу.“
Како тачно речено! То што прве јутарње сате губимо пред екраном обично правдамо само „узалуд потрошеним временом“. Мислимо – прошло је двадесет минута, није то нека штета. Међутим, суштина је у нечем другом: ми тиме свој живот сводимо на само једну димензију. Из сопствене свакодневице истискујемо оно што је најдубље, запостављајући унутрашњи мир. Док разум грозничаво хранимо гомилом вести, срце и душу остављамо потпуно гладне.
Чиме хранимо душу
Покушавамо да се оправдамо: „Али читамо важне ствари – ратове, кризе, катастрофе. Морамо бити у току, саосећати са туђом несрећом.“
Отац Јован стрпљиво објашњава:
„Ако читаш светске часописе и новине... онда још више и чешће читај Јеванђеље и списе Светих Отаца, јер је грех за хришћанина да, читајући светска дела, не чита богонадахнуте списе.“
Отац Јован не забрањује читање вести. Он нас само подсећа: ако већ пратиш догађаје у свету, још пажљивије прати шта се дешава у твојој сопственој души. Она ти је ближа и драгоценија. Нико други је ујутру неће нахранити уместо тебе. Ако у њу убацимо хронику туђих катастрофа и политичких скандала, не треба да се чудимо што смо до ручка изнутра потпуно „спаљени“ и немамо снаге ни да се насмешимо сопственом детету.
Замка јефтиног задовољства
Питамо даље: „Зашто је тако лако листати вести, а јутарње правило нам иде тако тешко? Чим почнемо да се молимо, мислимо на поруке и вести. Чим их отворимо, заборавимо на молитву.“
Кронштатски пастир са горчином одговара:
„Кад читаш светски часопис или новине: лако се и пријатно чита, лако се у све поверује...“
Ова реченица је написана пре више од 130 година. Данас бисмо за то користили стручне термине и психологију зависности, али је светитељ ту борбу препознао много пре наших анализа и истраживања. Молитва не даје те брзе хормоналне скокове. Тамо су познати текстови, тишина и уједначен ритам. Скроловање је забавно, а молитва понекад може бити и „досадна“ нашем немирном уму. Светитељ је препознао овај механизам без икаквих апарата, једноставно зато што је искрено гледао у своје срце.
Пешчани насип нашег јутра
Како је он успевао да изађе из тог зачараног круга? Град Кронштат је тада био пун мрака: прљавштина, алкохолизам, болести, редови гладних пред вратима. Да је почињао јутро урањајући у те проблеме, његова снага не би дуго потрајала.
Отац Јован каже врло сажето:
„Лукави се труди да молитву расипа као пешчани насип.“
То је врло живописна слика. Замислите гомилу песка у коју неко снажно удари штапом – она се тренутно урушава, зрнца се расипају. Наше јутарње листање вести ради исто то. Сами узимамо тај „штап“ и ударамо у тиху, још увек сањиву душу. Нико нас на то не приморава, то је само дубоко укорењена навика.
Отац Јован је устајао у три или четири ујутру. Дан му је почињао дугом молитвом, затим Литургијом. Тек после тога би примао људе, читао телеграме и суочавао се са туђом бедом. Прво би успоставио везу са Небом, а онда излазио пред страдалнике. Да је заменио тај редослед, „сломио“ би се већ после две недеље.
Правило првих плодова
Чему нас учи овај стари дневник? Како обичан човек треба да започне свој дан? Одговор праведног свештеника је крајње једноставан:
„Молитва је духовно дисање; молећи се, ми дишемо Духом Светим.“
Светитељ не позива на то да обришемо апликације са телефона. Он само констатује чињеницу: док се не „надишеш“ молитвом, ти се гушиш. Почети дан задржавајући дах је крајње неразумно. Када пола сата скролујемо, а затим у трку промрљамо јутарње молитве, ми све то време стојимо са „празним плућима“. Отуда долазе испади према ближњима, умор и раздражљивост.
У старa времена је постојала дивна традиција: Богу се приносило оно прво. Први снопови жита, први плодови жетве. Најбоље и најраније се давало Њему у знак захвалности. Тај закон важи и данас. Коме поклонимо првих петнаест минута након буђења, тај ће господарити нашим срцем све док не кренемо на спавање. Поклонимо ли их екрану – добијамо тескобан и исцрпљујући дан. Поклонимо ли их Богу – добијамо ведрину духа и благодат за све оно што нас чека.
Микита Ракитњански
За Фондацију Пријатељ Божији са енглеског: Никола Животин
Извор: spzh.eu