„Тражићете Ме и наћи ћете Ме; кад Ме потражите свим срцем својим.“ (Јер. 29, 13)

Ако бисмо посматрали десет људи у парку, приметили бисмо да свако од њих запажа нешто друго. Нечији поглед привлаче аутомобили на паркингу, неко обраћа пажњу на то шта људи једу, док ће неко други посматрати човека који преко пута коси траву. Иако су сви на истом месту и гледају исту околину, њихова пажња усмерена је на различите ствари.

Слично се дешава и када се нађемо у препуној просторији. Много људи разговара, чују се различити гласови и одвијају се бројна дешавања, али чим неко изговори наше име, одмах то приметимо. Када осетимо опасност, пажња се још снажније усмерава на оно што би могло да нас угрози.

Наш мозак непрестано издваја неке информације, док друге остају изван наше пажње. Зато често и не примећујемо оно што нам се налази пред очима.

Размислимо, на пример, колико црвених аутомобила сваког дана прођемо на путу до посла. Вероватно бисмо тешко могли да одговоримо, јер их углавном и не запажамо. Али када бисмо одлучили да купимо црвени аутомобил, вероватно бисмо одједном почели да примећујемо таква возила на сваком кораку. Она су и раније била ту, али сада бисмо на њих обраћали пажњу.

Често примећујемо оно што тражимо, док оно што нам није у средишту пажње пролази поред нас готово непримећено. Ова једноставна чињеница може нам помоћи да боље разумемо и сопствени духовни живот.

Шта наше очи траже, а шта наше срце проналази?

Господ Исус Христос каже: „Светиљка телу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, све тело твоје биће светло. Ако ли око твоје кварно буде, све тело твоје биће тамно. Ако је, дакле, светлост која је у теби тама, колика је тек тама!“ (Мт. 6, 22–23).

Наш поглед није без значаја за унутрашњи живот. Оно што свакодневно гледамо, чему посвећујемо време и шта изнова задржавамо у мислима утиче на наше расположење, жеље и однос према другима. Ако непрестано тражимо туђе грешке, неправде и разлоге за незадовољство, лако можемо стећи утисак да је свет испуњен искључиво лошим стварима. Ако, међутим, научимо да примећујемо доброту, лепоту и љубав, открићемо да и у обичним данима има много тога на чему можемо бити захвални.

Ево једног једноставног предлога: покушајмо да током седам дана сваког дана пронађемо нешто у облику срца. То може бити лист на дрвету, облак на небу, камен поред пута, цртеж на нечијој мајици или неки сасвим неочекиван детаљ. У почетку ће нам овај задатак можда деловати као дечја игра, али ћемо убрзо приметити да нам поглед све чешће застаје на стварима које смо раније превиђали.

А шта ако бисмо слично поступили и са добрим стварима у животу? Када бисмо сваког дана покушали да уочимо бар један разлог за благодарност, један добар поступак, један тренутак лепоте или нечију пажњу и љубав, можда бисмо открили колико тога пролази поред нас док смо заокупљени бригама, незадовољством и сопственим плановима.

То не значи да треба да затварамо очи пред болом, неправдом и стварним проблемима. Значи да не треба да дозволимо да они заузму читаво наше видно поље, као да ништа добро више не постоји. Човек може носити тежак крст, а ипак уочити руку која му помаже, реч која га теши или мали знак љубави који му враћа снагу.

Божије дарове понекад превиђамо управо зато што смо се навикли на њих. Свакодневно примамо много тога што не можемо сами себи да подаримо: живот, здравље које нас служи, храну, кров над главом, ближње који нас воле, природу која нас окружује и прилике да некоме учинимо добро. Не поседује свако све ове дарове у истој мери, нити су сви дани лаки, али и у тешким околностима можемо тражити оно што нам помаже да истрајемо и сачувамо наду.

Бог нам се открива кроз Свето писмо, молитву и светотајински живот Цркве, а Његову доброту можемо препознати и у лепоти творевине, љубави ближњих, неочекиваној помоћи и приликама да сами постанемо утеха другима. Потребно је да застанемо, да се ослободимо непрестане журбе и да не пролазимо кроз живот затворених очију и срца.

Тражење Бога мења наш унутрашњи живот

У књизи пророка Јеремије читамо Божије обећање: „Тражићете ме и наћи ћете ме, кад ме потражите свим срцем својим“ (Јер. 29, 13). Ове речи нас позивају на искрено и истрајно тражење Бога. Вера подразумева жив однос са Њим, молитву, поверење и спремност да Његову вољу ставимо испред сопствених жеља.

Није довољно да само пожелимо Божију помоћ када се нађемо у невољи, а да Га се осталим данима ретко сетимо. Ако желимо да Га боље упознамо, потребно је да Му посветимо време, да читамо Његову реч, учествујемо у животу Цркве, преиспитујемо своје поступке и трудимо се да живимо у складу са Јеванђељем. Што више учимо да препознајемо шта нас приближава Богу, лакше ћемо уочити и оно што нас од Њега удаљава.

Апостол Павле нас позива на унутрашњу промену: „И не саображавајте се овоме веку, него се преображавајте обновљењем ума свога, да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија“ (Рим. 12, 2).

Свет нас често подстиче да вредност живота меримо новцем, успехом, изгледом и признањем других људи. Тако можемо провести године јурећи за оним што нам обећава срећу, а да успут занемаримо породицу, пријатеље, молитву и мир сопствене душе. Чак и када остваримо оно што смо желели, у нама може остати осећај празнине, јер се наше жеље непрестано померају и пред нас постављају нове циљеве.

Преображај ума о коме говори апостол Павле подразумева да учимо да другачије расуђујемо, да преиспитујемо своје жеље и да постепено усвајамо Христов начин живота. Уместо да се питамо само шта можемо да добијемо, почињемо да размишљамо и о томе шта можемо да пружимо. Уместо да у људима тражимо повод за осуду, трудимо се да их разумемо. Уместо да свако искушење доживљавамо као разлог за очајање, учимо да и у тешкоћама тражимо снагу за истрајност и прилику да духовно сазревамо.

Апостол Павле нам даје и конкретан путоказ за оно чему треба да посвећујемо своје мисли: „А даље, браћо, што год је истинито, што год је поштено, што год је праведно. што год је чисто, што год је достојно љубави, што год је на добру гласу, било која врлина, било што похвале достојно. то мислите“ (Фил. 4, 8).

Ове речи можемо применити сваког дана. Када разговарамо са ближњима, можемо одлучити да пажњу посветимо ономе што је добро у њима, уместо да одмах уочавамо њихове недостатке. Када нам се догоди нешто лепо, можемо захвалити Богу, уместо да то прихватимо као нешто што се само по себи подразумева. Када нас савладају бриге, можемо се сетити добара која и даље постоје у нашем животу, као и људи којима је потребна наша помоћ.

То не значи да ће негативне мисли нестати чим одлучимо да размишљамо о добру. Потребно је време, труд и Божија помоћ. Али сваки пут када свесно изаберемо благодарност уместо роптања, праштање уместо злопамћења и милосрђе уместо осуђивања, правимо корак ка животу који је више у складу са Јеванђељем.

      Господе, хвала Ти на дару живота, на срцу које куца и очима које виде.
      Помози ми да не превиђам добра која ми дарујеш
      и да у људима око себе препознајем прилике да волим, помогнем и утешим.
      Научи ме да тражим оно што је истинито, праведно и чисто,
      да чувам своје мисли и да се не поводим за свим што свет проглашава вредним.
      Преобрази моје срце и ум, да бих све више упознавао Твоју вољу и живео у складу са њом.
      Амин. 

За почетак, прихватимо један мали изазов: наредних седам дана тражимо облике срца у природи и свакодневном животу. Истовремено, сваког дана покушајмо да уочимо бар један дар на коме можемо да захвалимо Богу и једну прилику да некоме покажемо љубав.

Можда ћемо се изненадити колико смо тога раније превиђали. А можда ће нас управо та мала промена пажње подсетити на нешто што смо заборавили: Божији дарови често су нам надохват руке, али је потребно да отворимо очи, умиримо срце и научимо да их препознајемо.

Отац Ставрос Акротиријанакис
За Фондацију Пријатељ Божији са енглеског превела и припремила: Бојана Гајевић
Извор: myocn.net