„Предивни су били ти богословски дани, службе, Литургије, менза, све је у Богословијама организовано као у војсци и зна се ред, али опет морам признати, нисам увек толико уживао боравећи тамо, иако сам веома волео ту школу и иако су Богословије посебна благодат и благослов“
„Зашто оче?“, питао сам оца док смо шетали Београдом, посматрајући велелепна предратна здања која су одузимала дах. „Знаш како, малиша, и тебе ће снаћи иста искушења и већ знам да их пролазиш. Богословије и богословске факултете не похађају само побожна деца, она деца која су од Христа Господа позвана, на жалост, похађају их и деца која ту долазе чисто ради интереса или их је из интереса неко ту послао. Велики је крст бити прави Богослов!“
„Како то мислите, оче?“
„Сад се правиш да не разумеш?! Долазе и деца које су родитељи натерали да постану „попови“ јер „попови“ боље живе. Долазе и пуно деце са добрим благодатним настројењима, али долазе и деца код којих ревност и чежња за благодаћу зна да згасне годинама или доста касније када постану Јереји. Све је као у Господњој Јеванђелској причи о сејачу и семену, где једна падну на каменито тло и не донесу род, једна у трње, где трње зна да угуши род, а друга на плодно земљиште које доноси велики род, то је прича о људима, како тада, тако и сад!“
„А зашто то Господ допушта оче, да буде тако?“ питао сам оца док смо пролазили Теразијском улицом, прелазећи полако пешачки прелаз код „Лондона“.
„Господ ни Јуди није бранио да пође за Њим, иако је знао да ће да Га изда. Он не брани ником. Он то допушта да би се праведници засијали над неправедницима, како на земљи тако и у Царству Божијем, уосталом тако је, јер Литургије морају да се служе, знаш да сам ти причао о Светим Литургијама и колико су оне важне. Кад би Господ чекао само оне добре, не би имао ко да служи све Свете Литургије, многи храмови би остали непопуњени. Многи од тих „добрих“ су касније највећи критизери Свештенства, а нико да се ухвати за плуг, тако је и у политици, а наш народ стално гунђа, док нико не жели сам да се ухвати за плуг и да прихвати одговорност, а највећи смо критизери свега и највећи паметњаковићи за све“. Наставили смо тако да шетамо Теразијама и задивљујући гледали стара здања: „Како су, оче, ова предратна здања предивна! Када би се Београд окречио био би најлепши град у Србији!“
„Био би, био би! А је л' знаш зашто су предратна здања лепша од послератних?“, почео је старац у свом познатом маниру. „Лепше се градило тад...“, рекох ја неспретно.
„Лепше се градило тада јер је Христос био присутан у земљи у душама људи. Земља је била хришћанска, Краљевина, а сви Краљеви су Помазаници Божији, а друга реч за Помазаника Божијег је Христос. Краљ се помазује на Светој Литургији од стране Патријарха и посвећује за владара једне земље, тако да ако се Владар држи Јеванђеља, Христос влада том земљом, благослов Божији је на тој земљи. Види само како су благословене и успешне земље у којима влада Краљ и које су монархије. Сви се они помазују од њихових епископа, односно бискупа, и иако нису православни, имају благослов Божији, јер Краљеве и своје земље посвећују Христу. После рата безбожни комунисти су одбацили Помазаника Божијег и пригрлили нечијег другог помазаника и одбацили Христа, Светог Саву и верску наставу из школа, узевши симболе безбожја. А кад избациш, одбациш, Христа који је Принц сваке културе и лепоте и велелепја и просвете, шта онда можемо очекивати и добити: неукус, кич и бесмисао, лаж, микрију и таму. Комунисти су нагрдили Београд својим неталентом као и сваки град у Србији, јер оно што је у душама људи, то се манифестује у спољашњој делатности, култури; бесмисао и лаж. Доста се градило у времену комуниста, нећемо да поричемо, али естетика је била на најнижем нивоу“.
„Зашто се нама све то десило, оче?!“
„Десило нам се због грехова наших, јер нисмо слушали наше свете људе, нашег Светог Владику Николаја, великог Јована Дучића и људе који су нас волели и поштовали, као што је Арчибалд Рајс. Правили смо Вавилонску кулу и земљу која нас је довела до руба пропасти. Корупција и безбоштво је ухватило замах у земљи, а ми се нисмо показали способни да владамо том великом земљом, а та земља није ни имала благослов Божији за своје постојање. Наше одушевљење најгорим посветовњачењем и Европом и европским, дошло нам је главе, узимајући из те Европе оно најгоре, оно што ни код њих није љубљено, сматрајући то за неку вредност и пренебрегавајући сопствену културу, која је и европска и светска, која је хришћанска и која је богатство овог света, Христово богатство! Храмови су нам били празни и да није било Светог Владике Николаја и касније Светог Аве Јустина: „Оде мас' у пропаст!“. Али полако све долази на своје место и наш народ се враћа себи и својој традицији, па верујем да ће и благољепије опет запљуснути наше градове, а посебно Београд, који је и Богородичин град, као и Крушевац и цeo светолазаревски крај. Јеси ли знао то?!“
„Знао сам оче. Знам да је Свети Деспот Високи пренео престоницу из Крушевца за Београд....“
„...и посветио га Пресветој Богородици“, наставио је отац, „која је заштитница и покровитељица и твог краја. Крушевац је ослобађан у оба рата на празник Покрова Свесвете Мајке Божије, а у Ђунису, поред Крушевца, се и лично јавила. То је једино место, познато, да се Мајка Божија лично указала широм Србадије. Видиш колико смо ми Срби, односно православни хришћани, под заштитом саме Мајке Божије и Њој увек треба да припадамо и да се молимо. Она је наша узданица, заступница и наша снага, наша Мајчица.
Испричаћу ти један догађај који ми се десио док сам био млади Богослов. Ја сам, као што знаш, још као млади Богослов почео да се бавим Исусовом молитвом и био сам потпуно опседнут њом. Користио сам све разне методе, јер сам све волео да пробам и нисам се бојао, али су искушења знала да буду веома велика, јер чим човек усрдно почне да се моли или за ближње, почињу да му се дешавају невероватне ствари, јер кушачу највише смета, после Литургије, молитва. Молитва је благодатни „мана“ за цели свет и што је више људи који се моле, већа је благодат у свету и сила добра, али запамти, молитва не сме да одваја од Литургије, она мора да се улива и извире из литургијског живота у Христу, ако одваја, онда се не молимо на прави начин.
Елем, једног дана сам имао веома велика и неподношљива искушења, мислена и од тих мисли нисам никако могао да се одбраним, ни молитвом, ни самоукоревањем, ни исповешћу, да сам скоро пао у очајање. Тако очајан сам заспао и чак и у сну исте су мисли почеле да ме море. У једном тренутку сам видео Мајку Божију како лети иза мене држећи две благодатне лопте, као на иконама, исте онакве какве држе Архистратизи Михаило и Гаврило на иконостасима или фрескама, са Константиновим Крстом на њима, у одећи и боји као са иконе Тројеручице, бордо боји и звездицама на челу и раменима. Мајка Божија је бацила те лопте ка мојим грудима које су ме погодиле у леђа, јер сам лежао на бок и када су ме погодиле, благодатна милина, свежина и благоуханије, разлегла се мојим грудима, а негативне мисли биле су растеране.
Ето видиш, када је најтеже увек треба да прибегавамо нашој Заштитници, нашој Мајчици, Богородици и у највећим искушењима и као појединци и као народ, а то Господ хоће од нас стално и то је поука ових дешавања. Мајка Божија нам увек помаже кад је најтеже и увек брине за нас, тако да када ти је најтеже увек прибегавај Мајци Божијој, нашој Владичици како је говорио наш свети и велики баћушка Серафим Саровски. Ово је Њен град, запамти!“
„Пресвета Богородице спаси нас! Пресвета Богородице спаси нас!“ , узвикивао је наглас старац Исихије док смо наставили ход ка Кнез Михаиловој, дивећи се лепим грађевинама. Понеки пролазник би се и окренуо ка нама док смо пролазили слушајући старца како се моли наглас, али старац није обраћао пажњу, он је већ ионако био помало и јуродив. Небо над Београдом је постепено добијало наранџасто златну боју, боју неба у сутону, над Београдом, као да Покров Мајке Божије покрива Њен град, а Она је то заиста и чинила и непрестано чини, сведочећи истину о томе да се све жеље испуњавају у Богородичином граду, у Њеном врту.
Господе, спаси српски народ и окрени га Теби, спас07и и цели свет и све људе и све хришћане на свету. Окрени свој народ себи да поново буде светлост овом свету. Мајко Божија чувај своју дечицу! Чувај нам Светиње наше и све Србе где год да су. Чувај и наш Свети Космет! Чувај нашу Свету Цркву! Маран Ата“