Да ли се чуда дешавају данас? Док неки људи их не примећују, други виде необичне случајеве, а трећи налазе чудо у свакодневном животу. Ипак, постоје и директна откривења која служе као подсетник на вечност, на други свет и Божју љубав. Кроз историју Цркве, многи светитељи су имали слична искуства, од апостола Павла па надаље, што представља 2000-годишње искуство Православне Цркве.

Природно је бити скептичан према чудима, али хришћанска вера и традиција нуде оквир за разумевање и вредновање таквих искустава, поред личног искуства и анализе. Управо због тога ова прича Александра Гогоља, ђакона храма Светог Андреја и Владимира Саборне цркве УПЦ (Московске Патријаршије) у част Васкрсења Христовог, може бити веома поучна.

О клиничкој смрти и бићу душе ван тела

Имао сам дванаест година када сам доживео клиничку смрт. Господ ми је дозволио да погледам ван граница нашег земаљског постојања. Изашао сам из свог тела и сада знам да постоји живот после смрти. Ниједна реч није довољна да опише оно што сам видео и осетио. Као што је написано: „...то око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе“ (1. Кор. 2,9).

Ово искуство није било само визија или сан - било је толико стварно да је наш свакодневни живот, у поређењу са њим, изгледао као бледа сенка. Надам се да ће моја прича подстаћи невернике и скептике на размишљање, приближити их Богу, а вернике учврстити у њиховој вери. Јер на крају крајева, жеља је да свако ко верује у Господа нашег Исуса Христа не пропадне, већ да задобије живот вечни."

  ***

Одрастао сам у обичној породици, где су сви били крштени, иако нису ишли у цркву. Крштен сам као дете, у то време потајно, као и већина тада крштених, да избегне проблеме на послу или бар просто исмевање. Пре овог догађаја већ сам веровао у Господа Исуса Христа, али нисам ишао у цркву, осим чисто симболичне посете храму на Васкрс.

У то време се кијевским биоскопима приказивао амерички филм „Исус“, који је, рекло би се, постао својеврсно кинематографско Јеванђеље. Оно је толико дирнуло моју душу да сам свим срцем поверовао у Бога и молио се свим срцем. Не сећам се, наравно, тачно којим речима, али нешто попут: „Господе! Верујем у Тебе, али смо учени да Бога нема. Боже! Можеш да учиниш све, па учини и то да ја више не сумњам у Тебе.”

Деца тада нису имала компјутере ни интернет, а ми смо време проводили играјући активне игре - на улици или у школи. Моји другови и ја смо смислили ову игру у школској учионици: неколико учесника се држе за руке и снажно се окрећу, а онда изненада пусте руке и одлете у различитим правцима. Главна ствар након овога је да останете на ногама. Одједном, неочекивано за мене, сви су раширили руке, а ја сам полетео назад. Имао сам времена само да приметим да сам кренуо према прозору. Након тога, осетио сам јак, туп ударац у потиљак. (Како се касније испоставило, то је био радијатор од ливеног гвожђа испод прозорске даске.) Настао је потпуни мрак.

После кратког времена сам устао. Просто сам се винуо и истовремено осетио необичну, пријатну лакоћу. Помислио сам: „Нек сам проклет, после таквог ударца нема апсолутно никаквог бола и осећам се много боље него раније“. Штавише, никада се нисам осећао тако добро. Видео сам моје школске другове, који су стајали око мене смркнутих лица и, као у жалости, погнули главе, гледајући негде доле. Покушавао сам да им нешто кажем, машем рукама, правим неке покрете, али они уопште нису реаговали ни на мене ни на моје поступке. Све је то изгледало веома чудно... Онда сам приметио да испод мојих ногу леже школске торбе и неке ствари сличне мојима, за затим видео и тело, са ципелама на ногама које су биле као моје. Испоставило се да је то моје тело лежало, а ја сам стајао поред њега. Како ово може бити?! Ја сам овде и ја сам тамо?! Почео сам да размишљам о свему што се дешавало и у једном тренутку сам схватио да сам умро, иако још увек нисам могао да се помирим са овом мишљу. Чак ми је било и смешно, јер су нас унутар ових школских зидова учили да се човеков живот завршава смрћу и да Бога нема. Сетио сам се и речи из филма, где је Господ рекао: „Који вјерује у мене ако и умре, живјеће.“ (Јн. 11:25).

Нема смрти

У једном тренутку, видех да се у углу изнад плафона нешто отвара. Не знам како да то опишем, као да се ствара нека рупа, праћена чудним, једноличним звуком. Нешто ме је вукло тамо, снажно, неодољиво, као магнет. Осећај је био као да се цео мој биће усисава, али у том усисавању, пред мојим очима, сину невероватно јака светлост, али, за чудо, нимало заслепљујућа. И следеће чега се сећам, нашао сам се у неком бесконачном тунелу, дугачком, цевастом, и летео сам кроз њега муњевитом брзином, навише. Светлост је продрла у сваку пору мог бића, постао сам једно са њом. Страх је нестао, замењен осећајем љубави, апсолутне, безусловне љубави, праћене несхватљивим миром, радошћу и блаженством. Чак ни родитељска љубав не може се мерити са овим. Био сам преплављен емоцијама. Тамо је све било интензивније - боје неупоредиво богатије, звуци дубљи, мириси опoјнији. У том светлосном току, јасно сам осетио присуство самог Господа Исуса Христа, и доживео Љубав Божју у свој пуноћи! Људски ум не може ни да замисли сву снагу Божје љубави према нама. Понекад се питам, да ли би људско срце у физичком телу уопште могло да издржи такав доживљај. „Јер ме нико неће видети и живети“ (Изл. 33:20), подсећа нас Свето писмо."

У том сјају, осетио сам благи додир на леђима, и постао свестан присуства необичног бића - белог, светлог, изразите љубазности и благости. Било је то, како сам касније разумео, анђеоско биће. Његова појава је, у извесном смислу, рефлектовала ликове Три Анђела са иконе „Свете Тројице“ Андреја Рубљова. Анђели су се одликовали високим растом и витким стасом, одавајући утисак бића лишених полних карактеристика, али младићког лика. Важно је напоменути да нису имали крила, те је иконографско приказивање анђела са крилима пре треба схватити као симболичко.

Разговарајући са њима, осетио сам дубоку промену у себи. Изненада, нисам више имао жељу да грешим. Уместо тога, у мени се пробудила снажна чежња да чиним само добра дела, и да волим - искрено и безусловно.

Током тог разговора, цео мој живот је прошао пред очима, у најситнијим детаљима – лепо, ружно, све је било ту. Сећам се, у школи нисам био баш примеран ђак, али тамо, у тој светлости, све је било тако јасно, без икакве тајне. Проблеми који су ме мучили годинама, решили су се у трену ока, без икаквог напора. И не само то - тамо се видело све, у сваком човеку. Душу, срце, мисли, све! Страсти, тежње – све је било голо, видљиво! Без лажи, без тајни! Све је било отворено, кристално јасно.

Сто година - као један тренутак

У том божанском светлу, осетио сам како ме запљускује талас љубави, која се изливала од самог Бога. Са небеске висине, посматрајући земаљски живот, зачудио сам се: зашто се људи толико боре за пролазне ствари, када их Вечност чека раширених руку? Што се тиче времена... наше земаљске рачунице - године, векови - губе сваки смисао. Тамо постоји само садашњост, вечна секунда. Сто година живота - или десет - све је то трептај, бледи траг у светлости Вечности. Време, у овом земаљском животу, дато нам је као дар, да се покајемо, да се пробудимо и вратимо Богу, пре него што закорачимо у Вечност.

Показаше ми Земљу – шарену куглу у бескрају. Видео сам људе, ситне фигуре у мравињаку градова. И са те небеске перспективе, отворио ми се њихов унутрашњи свет, њихови прави мотиви, скривене мисли, горуће страсти, најдубљи пориви њихових душа. Видео сам како се губе у трци за илузијама - богатством, гомилањем, задовољствима, каријером, безначајном славом. Згроженост и сажаљење су се бориле у мени док сам посматрао ту слику. Питање је одзвањало у мојој свести: зашто толики људи, слепи поред очију, јуре у пропаст? Сто година земаљског живота делује нам као дуг период, али у Вечности, то је само трен, пуки сан. Анђео ми откри да Господ љуби свако створење, и да чезне за спасењем сваке душе. Нико није изгубљен за Њега.

Уздизали смо се све више, све док нисмо стигли до места – или боље речено, није ни било места у земаљском смислу, већ неког другог стања, друге димензије, одакле повратак, како сам схватио, можда више не би био могућ.

Тада ми се анђео обратио, наговештавајући да треба да останем. Признајем, осећања која су ме обузела била су преплављујућа – неизмерна љубав, нежност, блаженство... Осећао сам се тако савршено, тако испуњено миром, да нисам ни помишљао на повратак у тело. Глас из Светлости је поставио питање: да ли имам још нешто недовршено, нешто што ме везује за Земљу? Да ли сам успео све што је требало да урадим? У том тренутку, није ми било ни најмање стало до тела које је остало доле. Нисам желео да се вратим, нипошто. Једина помисао која је прогонила мој ум била је везана за мајку. Схватио сам тежину избора који је био преда мном, и одговорност коју носим према њој. Знао сам да сам умро, да је моја душа напустила телесну шкољку. Али помисао на мајчин бол, на њену немерљиву тугу када јој саопште да јој је син мртав, била је неподношљива. И још увек ме је мучио осећај неке неиспуњене мисије, осећај дужности.

Божја љубав је безусловна

Из висина се проламало нешто невероватно – није то било обично певање, већ величанствено, небеско славље, тријумфална химна у славу Свемоћног Творца! Подсећало је на Трисвето: „Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни…“ Ово ликовање ме је прожимало до сржи, и осећао сам како сваки делић, сваки атом моје душе, узноси хвалу Богу! Душа је пламтела од среће, купајући се у неисказаном блаженству, Божанској љубави и неземаљској радости. Све у мени је вапило да останем заувек у том блаженству, славећи Господа кроз вечност.

Током лета са анђелом, доживео сам снагу Божје љубави, и схватио да Бог воли свако људско биће, без изузетка. На Земљи смо склони осудама, негативним мислима о другима, али Божја љубав је безусловна, обухвата апсолутно све. Чак и оне које ми сматрамо најгорима. Господ чезне да спасење досегне сваку душу. Сви смо ми Његова деца, без разлике.

Сагледао сам и Земљу из далеке перспективе. (Нисам постављао много питања, нисам ни размишљао - можда бих да сам био старији, тражио више одговора). Тамо, понављам, мириси су били тако непојмљиво дивни, да ни сав тамјан света не би могао да дочара њихову рајску арому. Ни сви оркестри света не би могли да изведу музику сличну оној коју сам чуо. Постојао је и језик - богат, вишеслојан, са мноштвом значења, али сви су га разумели. Њиме смо комуницирали, назвао сам га анђелским језиком. Земаљска комуникација је мукотрпна. Морамо се уложити труд. Прво промислити шта желимо да кажемо, па онда тражити праве речи, склапати реченице, и изговарати их са пажљиво одабраном интонацијом. Тамо, у том свету, све је било другачије. Комуникација је била непосредна и савршена.

У том свету, мисли се претварају у говор тренутно. Као да је ум спојен са језиком у једно, без посредника. Све извире из најчистије душе, са божанском лакоћом. Лицемерје, које је на Земљи тако често, тамо је непостојеће, незамисливо. Речник анђеоског језика је неупоредиво богатији од нашег земаљског. Сав је од лепоте. И сам сам га говорио, разумевајући га савршено. Слушајући га, стиче се утисак као да се налазите поред извора жубореће воде, чија симфонија звукова је неисцрпна, налик небеској хармонији. Сва чула се изоштравају до несхватљивих граница – боје сијају новим сјајем, звуци пулсирају живим интензитетом, мириси опијају божанском сладошћу. И свако питање налази свој савршени одговор, без оклевања. Тај блистави ток Божанске Светлости је само једно – извор вечне љубави, праизвор живота, и свеобухватни извор сваког знања.

Свако сам себи суди

Изненада, обасја ме неупоредива Светлост, неизмерно моћнија и славнија од претходне. Примицала нам се. Анђео, са страхопоштовањем, заклони ме од Њеног сјаја, наређујући ми да погнем главу и да не гледам тамо. Божанствена Светлост засу ми душу Својом благодаћу, просвећујући је у потпуности. Обузе ме осећај страхопоштовања, али не земаљски страх, већ дубоко осећање неописиве величине и небеске славе. Нисам сумњао да је то Господ. Рекао је Анђелу да још нисам спреман. Тако је донета одлука је донета за мој повратак на Земљу. Завапих, испуњен чежњом: „Али, како ћу се поново једног дана уздићи до ових висина?“ И анђео започе да ми открива свете заповести. Упитах: „Шта је најважније, шта је сврха мог живота?“ Анђео је одговорио: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим. И љуби ближњега свога као самога себе. Понашај се према сваком створењу са милосрђем, као што би желео да се према теби поступа, пожели сваком бићу благо које би пожелео себи. Замисли себе у лику сваког човека.“ Све је речено тако јасно, на једноставном језику, савршено прилагођено мом ограниченом разумевању. Након тога, Божански Глас ми се обрати, питајући ме три пута: „Волиш ли ме?“ И три пута сам одговорио, са потпуном преданошћу, из дубине душе: „Волим Те, Господе.“

На повратку, наставих разговор са својим небеским сапутником. У себи помислих: „Сада, када знам ово, никада више нећу згрешити.“ Али добих одговор: „Сви греше. Чак и кроз мисли човек може залутати са правог пута.“ „Како онда уопште пратити сваку мисао?“ – упитах збуњено. „Како се на том духовном суду мери тежина грешних дела душе?“ И тада уследи одговор...

Анђео ме одведе на место одакле смо посматрали призоре који су се одвијали доле: Група људи се препирала, речи су летеле као стреле, пуне псовки. Неко је оптуживао, неко лагао у покушају да се оправда... А ја сам могао да чујем њихове најскривеније мисли, да проживим свако осећање сваког учесника тог ружног спора. Чак сам осећао мирисе, њихово физичко стање, емотивни немир који је сваког од њих мучио. Споља, посматрачу, можда би било тешко разабрати ко је заиста крив. Али тамо где сам ја био, ништа није било скривено, ништа нејасно. Мисли сваког човека су биле отворена књига. И схватих -када душа дође пред тај суд, све ће јој бити показано на овај начин. Душа ће сама себе сагледати у потпуности, процениће све своје поступке, у свакој појединачној ситуацији. Наша сопствена савест ће бити наш најстрожији судија. Душа ће се поново наћи у срцу сваког догађаја, а пред њеним очима ће се одвијати филм - твој живот. И ти ћеш чути, осетити, разумети сваког човека, сазнати шта је мислио, осећао, у сваком тренутку. Чак ћеш спознати и његово физичко и психичко стање. И тада, у тој потпуној светлости, сваки човек ће исправно проценити самога себе! То је, заправо, најважније - самоспознаја и самоосуда.

Мој кратки боравак у том свету радости се завршио, и сурово сам био враћен назад у своје тело. Повратак је био попут пада са висине, оштар и болан. Ох, како је тмурно и ограничавајуће бити поново у овом телу, након бескрајне слободе душе! Заробљеништво у костима и кожи, неподношљива тежина удова, тупи бол који тиња свуда."

Предворје пакла ми није било откривено. Сведочанства оних који су туда пролазили нису ми страна, али разлог због ког сам био поштеђен тог призора остаје непознат. Можда ми у том часу није пало на ум да затражим од свог небеског водича да ми открије ту тајну. Али ни у небеске дворе нисам крочио. Само смо летели, уздизали се до неког места, и дубоко у себи сам схватио - ако наставим да летим још више, повратак можда више неће бити могућ."

Све што сам доживео, испричао сам прво својим школским друговима, још у Дому здравља, где су ме одвели одмах након несреће. Лекар ми је написао лекарско уверење и саветовао: „Иди кући, одмори се.“ Ову исту причу сам наставио да делим кроз детињство и младост. Тада је све то имало другачији одјек, другачију тежину. У одраслом добу, поверавао сам се колегама на послу. Неки би застали над причом, замислили се, али већина је ипак остајала скептична, неверујућа.

Док сам још био са анђелом, помислио сам: „Ово искуство морам да поделим са свима.“ Али анђео, читајући моје намере, одговори ми да људи једноставно неће веровати. Тада ми се у сећање уреза јеванђелска прича о богаташу и сиромаху Лазару – како богати моли Бога да пошаље праведног Лазара његовој живој браћи, не би ли се бар они окренули души и спасењу. Но, одговор беше да чак ни васкрсење мртвих не би пробудило њихову веру. И у то сам се уверио. До данас, многи говоре да је све то био само сан. Неки, можда, у почетку размисле, запитају се, али убрзо одбаце и то мало сумње, тврдећи да су у питању биле пуке халуцинације. Зато желим још једном да поновим, са пуном одговорношћу: ово није халуцинација, није сан, обична варка ума. Оно што се догодило је толико стварно, да је сам наш свакодневни, земаљски живот, у поређењу са оним местом где сам се нашао, готово попут сна.

Зато, кад год ми се укаже прилика, не могу да ћутим, већ говорим: Пробуди се из грешног сна! Не окрећи леђа Богу! Христос, широм раширених руку, чека сваког човека, сваког ко је спреман да отвори своје срце за Њега. Застани на тренутак, отвори врата свога срца, „Ево, стојим пред вратима и куцам“ (Откр. 3,20), говори нам сам Господ. Исус Христос је пролио своју пресвету Крв, да би опрао сав људски род од окове греха. И свако ко се одазове Његовом позив, биће спасен. Али, ко одбије овај дар, неће наћи спасење. Његов пут ће се завршити у тами пакла. Православна Црква нуди сва потребна средства, све дарове за спасење сваког човека. Зато, кренимо ка Господу са искреном захвалношћу, са отвореним срцем пуним чежње да Му заблагодаримо за непроцењиви дар спасења, јер знамо да нам ни вечност неће бити довољна да Му изразимо сву дубину своје захвалности.

Андреј Герман
За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Петар Волков
Извор:hram-troicy.prihod.ru