Света Петка, у народу позната као Света Параскева, није само једна од највољенијих светитељки православног света – она је лик тишине, одрицања и светлости која не престаје да сија кроз векове. Њен живот није био испуњен говорима, већ ћутањем. Није оставила списе, али је оставила пример. Није владала, али је преобразила. Није тражила ништа, а дала је све.
Још као девојчица, Света Петка је показала дубоку духовну осетљивост. Када је са мајком била у цркви, чула је речи из Јеванђеља: „Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде“ (Мк. 8, 34). Те речи су се урезале у њено срце. По изласку из храма, угледала је просјака и, кришом од мајке, скинула своју скупоцену хаљину и дала је њему, а сама обукла његове дроњке. Тај чин није био само дечја милост, већ пророчка најава живота који ће у потпуности бити предан Христу.
Горећи од жеље да живи само за Господа, Параскева је напустила родитељски дом и отпутовала у Цариград, а потом у Палестину, поклонивши се светим местима. Настанила се у Јорданској пустињи. Тамо је живела као анђео у телу – хранећи се травом, молећи се по заласку сунца, борећи се са демонима, телом и помислима, све док није победила. Њен живот у пустињи био је непрестана молитва и очекивање Небеског Женика. А када је дошло време, јавио јој се анђео Господњи и наредио да се врати у своје отечество, да би у смирењу завршила свој подвиг.
Као мудра девојка из приче о десет девојака, она је чувала уље у својој лампи – будна, спремна, трезвена. Њен подвиг није био спектакуларан, али је био дубок. И зато је постао свет.
Када се упокојила, њено тело није било заборављено. По предању, откривено је чудесно, нетрулежно, и пренето у Јаши, где се и данас налази. Њене мошти нису само реликвија – оне су живи извор утехе, исцељења и духовне снаге.
Њен живот нас учи да светост није нешто што се добија, већ нешто што се живи. Не постаје се светитељ зато што се жели, већ зато што се љуби. Љуби се Бог, љуби се истина, љуби се сваки тренутак у коме се човек одриче себе ради Њега.
Мајка народа и заштитница страдалних
Света Петка није остала у пустињи. Њен живот, иако скривен, постао је светлост за многе. Народ је почео да јој се моли као живој заштитници. Њена светост није остала само у манастирима – она је ушла у домове, у срца, у болничке собе, у тишину страха и бола.
Њена појава у црном није застрашујућа. Напротив – она је знак да је ту, да не дозвољава злу да пређе праг. Њена црнина није туга, већ сила. Њен плашт није тканина, већ молитва.
Српски народ је у њој препознао мајку. Не само светитељку, већ ону која штити, лечи, која не осуђује. Њена икона није само слика – она је присуство. Њена молитва није само реч – она је дах наде.
Као Богородица која је све слагала у срцу, и Света Петка је носила туђу бол као своју. Њена тишина није била равнодушност, већ саучешће. Њена молитва није била формула, већ плач душе.
Светлост у тишини: духовна порука Свете Петке
Света Петка није оставила теолошке списе. Њена порука није у речима, већ у начину живота. Њена теологија је тишина. Њена проповед је пост. Њена харизма је у томе што је нестала из света – и тиме га преобразила.
Као што Христос каже: „А ти кад се молиш, уђи у своју собу, и затвори врата, и помоли се Оцу своме у тајности“ (в. Мт. 6, 6) – тако је и она живела. Њена тишина није била празнина, већ простор у коме је Бог проговорио.
У времену у којем се све мери видљивошћу и гласношћу, Света Петка нас подсећа да је најдубље оно што је скривено. Њена тишина је гласнија од сваке буке. Њен живот је сведочанство да се Бог не налази у спектаклу, већ у срцу које ћути и љуби.
Она нас учи да вера није осећај, већ одлука. Није тренутак, већ пут. Није удобност, већ крст. Њен пример нас позива да се не бојимо самоће, јер управо у тим тренуцима Бог нам је најближи.
Живо предање и наша одговорност
Света Петка није само лик из прошлости. Њена светост није затворена у моштима или капелама. Она је жива. Она делује. Њено предање није музејско – оно је живо, покретно, захтевно. Људи јој и данас притичу у молитви, верујући да њена благодат није престала, већ да делује кроз векове.
Када се молимо Светој Петки, обраћамо се жени која је прошла кроз све што и ми пролазимо – страх, одрицање, борбу. Њен живот нас позива да не тражимо само утеху, већ преображење. Да не молимо само за спас, већ за светост.
Као што Христос каже: „Ви сте светлост свету“ – тако и Света Петка постаје огледало у коме видимо шта значи бити светлост у тами. Најдубље место сусрета са њом је наше срце.
Њена порука је једноставна, али захтевна: живи са Богом. Љуби. Моли се. Ћути. Подноси. И не одустај.
Света Петко, ти што си у тишини чула Бога, научи и нас да ћутимо, да љубимо, да не одустајемо. Да будемо светлост у тами, као што си ти била. Да нас научиш да у тишини препознамо глас Божји, као што си ти знала.“
За Фондацију Пријатељ Божији: Наташа Смоловић