У граду Александрији живљаше човек по имену Пафнутије: богат, славан угледан, бојао се Бога, држао заповести Господње и водио богоугодан живот Супруга његова такође беше добра, побожна, богобојажљива. Само их је једно тиштало: они немаху деце; због тога су силно туговали јер нису имали коме оставити своје имање, који би и после њихове смрти добро руковао њиме. Тужни због бездетности своје, они се стално мољаху Богу да им подари пород. И даваху многе милостиње убогима, црквама и манастирима; поред тога дане провођаху у посту и молитвама, обилажаху храмове Божје и мољаху Бога да им испуни жељу. Једном Пафнутије отиде у један манастир, за чијег игумана беше чуо да је човек светог живота; и даде манастиру велики прилог. Разговарајући са игуманом он доби велику духовну корист и осети да је игуман заиста Божји човек, па му каза како много пати што нема деце. И метанишући пред игуманом, он га мољаше да се заједно са братијом помоли за њега Богу да му подари пород. И преблаги Господ који прима молитве оних који Му се усрдно моле и призивају Га истински, услиши игуманове молитве и благослови Пафнутија те његова супруга роди кћер, дивно женско дете. Веома радосни, родитељи од свег срца узношаху велику благодарност Богу. На крштењу детенцету дадоше име Ефросинија. Од тога времена Пафнутије често посећиваше тај манастир, даваше свима монасима милостињу, и према игуману гајаше велику љубав због корисних поука које добијаше од њега, а и због тога што на његове молитве доби чедо од Бога.
Када Ефросинији би дванаест година, њена се мајка престави из овог живота; а Пафнутије продужи поучавати своју кћер Светоме Писму. Научивши се читању Светога Писма, девојчица се усрдно бављаше читањем светих књига. И кроз целу Александрију се пронесе глас о њеној благоразумности и лепоти. Због тога многи високородни и богати грађани утркиваху се ко ће успети код њеног оца да је испроси за свога сина. Но Пафнутије им одговараше: Нека буде онако како Господ хоће.
Међутим један човек који превазилажаше све својим високородством, чином, богатством и славом, умоли Пафнутија да своју кћер да за његовог сина; и Пафнутије пристаде. Они се договорише и одредише и сам дан свадбе. Но пре свадбе Пафнутије оде са ћерком у манастир код гореспоменутог игумана, кога је волео као оца свога, и рече му: Доведох к теби, свети оче, моју кћер коју ми Бог подари на твоје молитве, да се помолиш за њу, јер хоћу да је удам. - Игуман благослови Ефросинију, па севши разговараху с Пафнутијем о спасењу душе, а кћер његову поучаваше целомудрију, смирености, милостивости, страху Божјем и љубави Божјој. Све ове речи мудра и благоразумна девојка слагаше у срцу свом; а беше јој осамнаест година. Игуман их задржа у гостима, и Пафнутије остаде са својом кћерком три дана у манастирској гостопримници. У току тих дана они свакодневно присуствоваху црквеним богослужењима; и посматрајући подвиге монашке, они се дивљаху њиховом животу, и говораху у себи: Благо овим људима, јер они и овде на земљи живе као анђели, и у будућем животу боравиће са анђелима. - И срце Ефросинијино поче се пунити божанственом жељом да подражава свети живот њихов. По истеку три дана Пафнутије рече игуману: Допусти нам, чеони оче, да ти се поклонимо, јер нам ваља ићи у град. - А Ефросинија припавши к ногама игуману, рече: Молим те, оче, помоли се за мене, да Господ спасе душу моју. - Игуман је благослови, говорећи: Боже, Ти знаш свакога човека пре рођења његова, постарај се Ти сам о овој слушкињи Твојој да се удостоји удела и награде са свима који су Ти отпамтивека угодили. - И поклонивши се игуману и братији, Пафнутије са ћерком оде у град. Овај праведни човек дубоко поштоваше монашки чин; и кад би на путу или у граду срео каквог монаха, он га је одводио својој кући, гостио га и молио да се помоли Богу за њега и његову кћер.
Ускоро се у споменутом манастиру приближи дан спомена оснивача тога манастира, и игуман посла једног од братије да замоли добротвора њиховог Пафнутија да им дође на тај дан. Али брат не затече Пафнутија код куће, пошто беше изашао некуда. А Ефросинија, дознавши да је к њима у кућу дошао монах, позва га код себе и стаде га распитивати о броју братије у манастиру и о монашком животу. И упита монаха: Ради љубави Господње, оче, реци ми, колико братије имате у манастиру? - Он одговори: Триста педесет и два. - Тада га она запита: Ако неко дође у вашу обитељ и жели да живи с вама, да ли ће га примити игуман? - Инок одговори: Разуме се, примиће га с радошћу, имајући на уму реч Господњу: Који долази к мени нећу га истерати напоље (Јн. 6, 37). - Ефросинија на то упита: Сви ли заједно певате и подједнако се постите? - Да, ми певамо сви заједно; а што се тиче поста, сваки се пости колико хоће и колико може. - Пошто испита монаха за сав манастирски начин живота, она му рече: Хтела бих и ја да се одам таком животу, али се бојим не послушати оца свога, јер он жели да ме уда, заносећи се богатством овог сујетног света. - Црноризац јој на то рече: Ако не желиш да се вежеш за пролазног и смртног мужа, онда посвети себе Христу: Он ће ти место свих пролазних блага овога света, ако их оставиш Њега ради, дати Царство небеско и боравак са анђелима. Изађи дакле тајно из куће и иди у манастир; оставивши хаљине светске, обуци се у монашку ризу, да те не би познали. - Чувши ово, Ефросинија се обрадова и упита монаха: А ко ће ме пострићи? - Он јој одговори: Ето, отац твој поћи ће са мном у наш манастир и остаће тамо три или четири дана, а ти за то време позови неког од монаха отаца, и он ће с радошћу испунити твоју жељу и пострићи те.
Док они тако разговараху дође Пафнутије, и угледавши монаха упита га: Оче, ради чега си се потрудио до нас? - Монах одговори: Настаје спомен оца који основа наш манастир, па те игуман моли да дођеш к нама и узмеш учешћа у нашем празнику; за то ћеш добити благослов од Бога. - Пафнутије с радошћу прихвати позив, спреми много поклона за манастирску цркву и братију, па са монахом оде у манастир. За време његове одсутности његова кћи Ефросинија позва к себи једног верног слугу свог и рече му: Иди у манастир преподобног Теодосија, уђи тамо у цркву и позови ми монаха кога будеш нашао.
Слуга крену да изврши налог, и гле, по нарочитом промислу Божјем, он на путу срете једнога монаха који је ишао у град да прода своје рукодеље, и замоли га да са њим сврати кући његовог господара; монах пристаде. А Ефросинија, угледавши чеоног инока, изађе му у сусрет и поклони му се говорећи: Помоли се за мене, оче. - Инок се помоли по обичају свом, благослови је, и они седоше. И Ефросинија поче говорити: Господине, мој отац је хришћанин и верни слуга Божји, а мајка ми се пресели из овог живота. Родитељ мој, веома богат, жели да ме уда, да не би пропала његова имовина. Међутим ја не бих хтела да окаљам себе световним прљавштинама, али се бојим не послушати оца свог, и тако не знам шта да радим. Сву прошлу ноћ проведох без сна, молећи Бога да се смилује души мојој. А кад свану у мени се јави жеља да позовем к себи једнога од отаца подвижника, да чујем од њега реч поуке и да ме упути како да поступим. Стога те молим, оче, научи ме путу Божјем, јер знам да си ми послан од Бога.
Старац, отворивши уста своја, рече: Господ каже у своме Еванђељу: Ако ко не мрзи свога оца, и матер, и жену, и децу, и браћу, и сестре, и саму душу своју, не може бити мој ученик (Лк. 14, 26). Ја не знам шта бих ти више од овога казао. Ипак, ако можеш поднети борбу са телом, остави све и бежи од овога света, као Израиљ од ропства Фараонова. А имовина твога оца има многе наследнике, то су цркве, манастири, болнице, гостопримнице, сирочад, удовице, сужњи, заробљеници. И отац твој може раздати имање своје коме хоће, а ти се сама побрини о души својој. - Девојка му на то рече: Надам се у Бога и у твоје молитве, оче, да ћу се, уз помоћ Божју, трудити око душе своје. - Старац јој одговори: Такву жељу и намеру не одлажи, јер ко одлаже извршење богоугодног подвига обично се због таквог одлагања каје; ево, сад је време покајању. - Ефросинија рече старцу: Зато те ја и замолих, оче, да дођеш, да жељу срца мога испуниш, и помоливши се за мене благословиш ме и по стрижеш ме. - Тада старац устаде, помоли се и, по Божјем промислу, постриже је у монаштво давши јој схиму. Притом јој рече: Бог који је даровао спасење свима светима Својим, нека те чува од свакога зла.
После тога старац отпутова у свој манастир радујући се и славећи Бога. А Ефросинија размишљајући у себи, рече: Ако одем у женски манастир, отац ће ме пронаћи и силом извући отуда да би ме удао; зато ћу отићи у мушки манастир, где ме нико неће познати.
Доневши такву одлуку, Ефросинија се касно у ноћи обуче у мушко одело, тајно од свих изиђе из куће, поневши са собом педесет златника, и за ту ноћ сакри се у једном месту. Сутрадан пак отац њен дође у град и, по нарочитом промислу Божјем, одмах оде у цркву. А Ефросинија крену у манастир, у коме су знали њенога оца. Дошавши до манастирске капије она куцну и рече вратару: Иди јави игуману да је дошао евнух из царског дворца и стоји пред капијом желећи да разговара с њим. - Када се игуман појави, Ефросинија паде на земљу и поклони се светолепом лицу његовом. Он је подиже, помоли се Богу по обичају, па обоје седоше. Онда је игуман поче питати: Зашто си, чедо, дошао к нама? - Ефросинија одговори: Оче, ја бејах у царском дворцу као евнух и веома заволех монашки живот, али не нађох у граду оно за чим чезне душа моја. Чувши за подвижнички живот монаха у твоме манастиру, ја дођох у ову свету обитељ желећи да се подвизавам с вама. - На то игуман одговори: Добро си дошао, чедо. Ето манастира, па ако волиш, ти остани с нама. - Затим је упита како се зове. Ефросинија одговори: Зовем се Измарагд. - Чедо Измарагде, рече јој игуман ти си млад, и зато не можеш живети сам у келији; теби је потребан духовни наставник да те руководи у монашком животу и да те научи манастирском уставу и свима обичајима. - Еф
росинија одговори: Како хоћеш, оче, тако уреди односно мене. - И извадивши педесет златника даде их игуману, говорећи: Узми ово, оче! Ако пак будем живео овде, онда ћу и осталу имовину своју што остаде у граду поклонити овом манастиру.
Игуман дозва једнога од монаха по имену Агапита, човека светог живота, и повери му Измарагда говорећи му ове речи: Нека овај младић одсада буде твој духовни син и ученик; научи га тако врлинама, да он превазиђе и учитеља. - Онда преклонишви колена и помоливши се, игуман прекрсти Измарагда, на шта сви рекоше "амин", и старац Агапит уз к себи у своју келију Измарагда и учаше га ангелском животу.
Нови монах Измарагд имађаше врло лепо лице; када је улазио у цркву на богослужење, ђаво је многе од братије смућивао нечистим помислима, рањавајући им срца лепотом новога инока; стога братија жаљаху на игумана, и говораху му: Зашто си увео у манастир тако лепо лице на саблазан најслабијима међу братијом.
Чувши то игуман призва к себи Измарагда и рече му: Лепота твога лица, чедо, на саблазан је најслабијима међу братијом; зато је боље да сам боравиш у келији, подвизавајући се у безмолвију и молитви, и да не долазиш у цркву. Твој духовни наставник и храну ће ти доносити у келију, те ти неће бити потребно да никуда излазиш из ње. - Ефросинија одговори: Како наредиш, аво, тако ћу радити.
Игуман нареди Агапиту да спреми засебну келију за Измарагда. Агапит поступи по игумановом наређењу, и уведе Измарагда у усамљеничку келију. У њој се Измарагд стаде усрдно подивизавати у молитви, посту и бдењу, дан и ноћ служећи Богу у чистоти срца. Духовни учитељ његов блажени Агапит дивљаше се његовим подвизима и трудовима, и причаше о њима братији ради њихове поуке. И братији беше то на спасење, и сви прослављаху Бога што толику силу даде младоме подвижнику.
Међутим Ефросинијин отац Пафнутије, вративши се дома, уђе у Ефросинијину одају, и не нађе је. То га веома растужи и он стаде љутито распитивати своје робове и робиње шта се десило са Ефросинијом и куда је отишла. Они одговорише: Синоћ је видесмо, а данас се не појави, па помишљасмо да ју је позвао к себи отац њеног вереника. - Пафнутије одмах посла слуге кући Ефросинијиног вереника, но и тамо је не нађоше. А вереник и отац његов, чувши о нестанку Ефросиније, силно се ожалостише, па похиташе одмах к Пафнутију, кога затекоше у големој тузи где прострт по земљи плаче и рида; и упиташе га: Не превари ли је неко те побеже с њим?
И они одмах послаше слуге на коњима по целој Александрији да траже Ефросинију; и они је тражаху и по кућама суседа, и по улицама, и по морској обали, и по лађама; обиђоше они и многе женске манастире, и поља, и пустиње, и горе, и пећине, марљиво иштући кћер уцвељеног оца. А л и пошто је нигде не нађоше, они се вратише са тугом. И сви плакаху за њом као за умрлом. Женик оплакиваше вереницу своју, свекар туговаше за снахом својом, отац проливаше сузе за кћерком својом и горко нарицаше, као некад Јаков за Јосифом, овако говорећи: Авај мени, чедо моје слатко! Авај мени, светлости очију мојих! Авај мени, утехо душе моје! Ко украде ризницу моју?
Ко уграби имање моје? Ко разори богатство моје? Ко сасуши грану моју? Ко угаси светилник мој? Ко ми наду моју оте? Ко лепоту кћери моје унакази? Који вук јагње моје раскину? Које место сакри од мене тако светло лице њено? Она ми беше продужење рода мога; она ми беше жезал старости моје; она ми беше утеха у жалостима мојим. Земљо, земљо, немој покрити тело моје док не сазнам шта се догодило са ћерком мојом Ефросинијом!
Тако нарицаше Пафнутије и плакаше. Са њим плакаху сви пријатељи и суседи који се беху слегли код њега, оплакујући неочекиван нестанак кћери његове. Не налазећи олакшања тузи својој Пафнутије оде у гореспоменути манастир, где се његова ћерка подвизаваше у затвореништву и павши пред ноге игуману рече: Оче, не престај молити Бога да Он услиши молитве моје, јер не знам шта се догодило с мојом ћерком, да ли је неко украде или погибе на неки други начин.
Чувши то чесни старац се веома смути, па сабравши сву братију рече им: Покажите љубав, братијо, помолите се Господу да нам благоволи открити шта је са ћерком нашег пријатеља и добротвора Пафнутија. - И постише се монаси и молише се целу седмицу, али им никаквог откривења не би, као што је то бивало при другим њиховим молбама; јер се Ефросинија и дању и ноћу мољаше Богу да је Бог не прокаже никоме у овом земаљском животу, и молитва њена беше јача од молитава свеколике братије.
Не добивши никакво откривење о Ефросинији, игуман поче тешити Пафнутија оваквим речима: Чедо, не презири карања Господњег; јер кога љуби Господ, онога и кара (Јевр. 12, 5. 6). Знај да без воље Господње ниједна птица не пада на земљу, утолико више ништа се није могло десити са твојом ћерком без воље Његове. Убеђен сам да је твоја кћи "добри део изабрала" (ср. Лк. 10, 42), и зато нам не би о њој откривења од Бога. Да је она пала у неки грех (не било тога!), онда Бог не би презрео толики молитвени труд свеколике братије наше обитељи, и сигурно би нам открио о њој; ја имам наду да ће ти Господ још у овом животу показати њу.
Утешен донекле овим речима, Пафнутије се врати дома благодарећи Бога. И сваки дан мољаше се он Господу, и чинећи добра дела даваше обилну милостињу потребитима. А после неколико дана он поново посети манастир, просећи молитве у братије. Једном пак, сревши се са игуманом, он му се поклони и рече: Помоли се за мене, оче, јер туга моја за ћерком не престаје; душа се моја нимало није утешила, рана срца мога све више расте, и с дана на дан патња се моја појачава.
Видећи његову велику муку, игуман га је тешио на све могуће начине. У једном од својих разговора са њим, игуман се сети Измарагда и рече: У нас има један монах врло строгог живота; дошао нам је из дворца цара Теодосија, и свима нам је на духовну корист његово свето живљење. Хоћеш ли да поразговараш с њим? Можда ће ти од разговора са њим бити мало лакше, јер је он пун Духа Божјега. Да, хоћу, одговори Пафнутије. - Игуман онда, не знајући да је Измарагд Пафнутијева кћи, позва Агапита и рече му: Одведи Пафнутија до Измарагда, да поразговара с њим.
Када Агапит и Пафнутије уђоше у Измарагдову келију, Ефросинија одмах познаде свога оца, и сузе је облише сву. Пафнутије помисли да она плаче од молитвеног умилења; и он је не могаде познати, пошто од силног уздржања и свуноћних молитава свежина лица њеног беше увенула, а Ефросинија и намерно покри лице своје панакамилавком, да је не би познали. Помоливши се они седоше. И Измарагд стаде разговарати с Пафнутијем; и говораше му о Царству небеском, и о вечној слави коју човек може достићи смиреношћу, чистотом, светошћу, милостињом и љубављу; говораше му и о одречењу од света и о томе како не треба љубити децу више него Бога који је Творац свих; указиваше му на речи светог апостола: невоља трпљење гради, а трпљење искуство (Рм. 5, 3-4). И видећи велику тугу свога оца, Измарагд му састрадаваше и тешаше га говорећи: Веруј ми, Бог те неће оставити. Јер да се кћи твоја налази на загубном путу, Господ би ти открио то због молитава светих отаца који су се тако усрдно молили о томе. Но, ја чврсто верујем да је кћи твоја послушала савет Учитеља благог који у Еванђељу каже: Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који се не одрече свега што има, не може бити мој ученик (Мт. 10, 37; Лк. 14, 33). Моћан је Бог да ти је још и у овом животу покаже. Стога престани туговати. Зашто себе сама убијаш жалошћу? Напротив, благодари Бога за све и не губи наде; јер и ја, када ме учитељ мој извести о твом доласку у манастир и о твојој тузи, усрдно се молих Богу према својим моћима, да ти Он да трпљење и јунаштво, и да све уреди на корист теби и твојој кћери, и да те утеши. И ја се надам да те Бог сваке утехе неће оставити л, а до смрти останеш у тузи; него, иако не скоро, ипак ће ти Он открити што треба о твојој кћери, због које толико тугујеш.
Затим Ефросинија, бојећи се да је отац не позна преко овако дугог говорења њеног, рече Пафнутију: Господине мој, иди сада кући с миром. - Слушајући ове речи, Пафнутије и плакаше и радоваше се, јер његово родитељско срце гораше природном љубављу према Измарагду и много духовне користи доби од разговора с њим. Онда оде игуману и рече му: Једини Бог зна, оче, колико користи добих од онога монаха; и по благодати Божјој речи његове испунише ми срце таквом радошћу, као да сам нашао своје мило чедо. - И замоливши све монахе да се моле за њега, Пафнутије се врати кући својој.
Измарагд проживе у том манастиру тридесет и осам година, водећи равноангелни живот, па се разболе и болестан престави се. Но пре његовог престављења Пафнутије дође у манастир ради поклоњења и да посети братију. После уобичајеног разговора са игуманом, он му рече: Оче, ако је могуће, дозволи ми да видим брата Измарагда, јер га душа моја веома љуби. - Игуман дозва Агапита и нареди му да Пафнутија одведе код Измарагда. Када Пафнутије уђе у његову келију и угледа Измарагда где тешко болестан лежи на одру, он припаде к његовом одру и кроз сузе стаде говорити: Авај мени, где су слатке речи твоје, где обећања твоја да ћу видети несталу кћер моју? Ето, ја не само не видим њу, него се лишавам и тебе, утешитеља мога. Авај мени! ко ће сада утешити старост моју? коме ћу ићи, и ко ће бити радост у жалости мојој? Плачем што се сада лишавам тебе; ево већ тридесет осам година како не видим кћер своју, нити икакве вести имам о њој, па ме још и драги Измарагд мој напушта, Измарагд коме сам се тако силно радовао, као да сам нашао своје изгубљено чедо. А шта сада да чекам? Где ћу наћи утеху себи? Остаје ми једино: да са тугом сиђем у гроб свој.
Видећи како Пафнутије неутешно рида, Измарагд му рече: Зашто се кидаш и себе сама жалошћу убијаш? Зар рука Господња није јака? Еда ли је ишта немогуће у Бога? Престани дакле с јадиковањем. Сети се како Господ некада показа Јакову Јосифа жива, за којим је ридао као за мртвим; тај исти Бог утешиће и тебе. А сада једно те молим: остани овде три дана и не напуштај ме.
Пафнутије остаде у манастиру и овако размишљаше у себи: Еда ли ће Господ открити што Измарагду о мојој кћери? - Најзад настаде трећи дан, и Ефросинија добивши откривење о времену одласка свог ка Господу, дозва к себи оца свог Пафнутија и рече му: Свемогући Бог по вољи Својој уреди судбу моју и испуни жељу моју, и ја се већ приближих крају, прошавши подвиг монаштва, не својом снагом већ помоћу Онога који ме сачува од вражјих замки; стога нећу да та и надаље тугујеш за својом ћерком: ја сам Ефросинија, кћи твоја, а ти си отац мој. Ја сам та коју ти тражиш. Из љубави према Богу ја оставих тебе, оца мога, и целокупно наследство своје, и временог вереника, и дођох овамо, сакривши да сам женско створење. Сада те молим: не допусти да ко други припреми за укоп тело моје, већ ти то сам уради. Још те молим: испуни моје обећање које дадох оцу игуману ове обитељи, јер када га молих да ме прими овде, ја му рекох да имам велико имање и да ћу га поклонити овој обитељи; стога, оче мој, испуни ово обећање моје и дај остало имање овој богоугодној обитељи, и моли се за мене.
Рекавши то Ефросинија предаде свој дух Господу. А Пафнутије, чувши све ово и видевши да Ефросинија умре, од запрепашћења и великог бола сав клону и паде на земљу као мртав. Када Агапит дође и виде да се Измарагд преставио а Пафнутије лежаше једва жив, он изли воду на Пафнутијево лице, подиже га са земље и упита: Шта је с тобом, господине Пафнутије? - Пафнутије му одговори: Остави ме да овде умрем, јер сад видех дивно чудо. - И уставши са земље Пафнутије паде на лице преминуле Ефросиније, плачући горко и говорећи: Авај мени, чедо моје слатко, зашто ми се не каза пре овога часа, да бих и ја умро с тобом! Авај мени, што се утаји од мене, кћери моја драга! Како си мудро избегла вражије замке, и утекла од управитеља таме овога света, и ушла у живот вечни!
Чувши ове Пафнутијеве речи и сазнавши ову дивну тајну, Агапит се запањи, па отрча и обавести игумана. Игуман одмах хитно оде тамо, припаде к светоме телу Ефросиније и ридајући говораше: Ефросинијо, невесто Христова и света девојко, не заборави саподвижнике твоје и манастир овај, него се моли за нас Господу нашем Исусу Христу да нас удостоји да, подвизавајући се добро, достигнемо у пристаниште спасења и добијемо удела са светима Његовим.
После тога игуман нареди да се саберу братија, да чесно погребу свето тело њено. Када се сви монаси сабраше и видеше ово дивно чудо, они прославише Бога који показа крепку силу Своју у немоћном телу. А неко од братије беше слеп на једно око. Он припаде к моштима преподобне и плачући целива свето тело њено, и одмах му се отвори око и он прогледа. Видећи ово чудо сва братија величаху милост Божју, прослављаху свету угодницу Његову Ефросинију, и духовно се много коришћаху од светог живљења њеног. Онда је погребоше на месту покоја светих отаца - подвижника и с радошћу вршаху помене њене. А отац њен Пафнутије врати се кући својој, раздаде имање своје црквама, манастирима, сиромасима и богомољним поклоницима, а не мали део имања поклони манастиру Ефросинијином, сам ступи у њега и постриже се. Измоливши за себе келију своје кћери, он поживе у њој богоугодно десет година, па сс престави на истој рогожи, на којој издахну и кћи његова преподобна Ефросинија. Њега чесно погребоше близу кћери његове, и би установљено да се њихов спомен врши сваке године, у славу Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, Бога дивнога у светима Својим, коме слава вавек. Амин.