Грчки цар Аркадије, умирући, остави иза себе осмогодишњег сина Теодосија и три ћерке: Пулхерију, Аркадију и Марину. Старија од брата по годинама, Пулхерија беше веома мудра и целомудрена. Њу промисао Божји подари као велики дар Грчкоме царству у помоћ младоме Теодосију и у заштиту православља од напада јеретика. Због њене мудрости брат је узе да сацарује њему, са титулом Августе. Њој беше шеснаест година када примивши царску власт, она стаде управљати грчком царевином, не женским разумом него мудрошћу мужа, те јој се дивљаше цео тадашњи свет. Овај дар она доби од Бога због чистоте свога живота. Јер из љубави према Богу, и из промишљања о миру својих поданика, она се не хте удавати, да не би настали какви било раздори између њеног мужа и брата, и заручивши себе Богу она се заветова остати у девству довека. У знак тога завета она сагради у саборној цркви дивну и скупоцену часну трапезу од злата и драгог камења. Сестре своје Аркадију и Марину она такође усаветова да чувају своје девство, и оне се исто тако заветоваше Богу да ће девичанску чистоту своју чувати до смрти своје; и живљаху с њом у посту и молитвама, повињавајући јој се не само као старијој сестри, него и као својој матери и као царици.
Пулхерија беше и брату своме цару Теодосију место матере, јер се веома стараше о њему, учећи га страху Божијем. Одлично знајући грчки и латински језик она му сама би учитељица, и учаше га не само књигама, него и васпитаваше добрим васпитањем; она га учаше какав има бити у разговору и слушању онога што му се говори, какав у седењу и ходању, какав у кажњавању криваца и у помиловању њиховом, речју учаше га свему оном што је неопходно за владара да би добро управљао. И добро семе падаше не на рђаву земљу, јер је он слушаше у свему. И он толико напредова у том добром васпитању, да кад постаде зрео човек, беше тако трпељив и незлобив, мудар и паметан, жалостив и милостив. Но поред васпитања, њему помагаше у животу и молитва свете Пулхерије.
Света Пулхерија подиже дивну цркву у име Пречисте Богородице у Влахерни, и многе друге цркве и манастире, и раздаваше обилну милостињу сиротињи. Њеним старањем Грчка царевина бејаше у великом миру и тишини, изузев унутарње јеретичке раздоре.
Када цар Теодосије наврши двадесет година и дође време да се жени, блажена Пулхерија се стараше да му нађе достојну девојку. У то време из Атине допутова у Цариград нека девојка по имену Атинаида, по вери незнабошкиња , веома лепа, целомудрена и паметна, кћи славног философа Атинског Леонтија, одлично научена оцем астрономији, геометрији и свима јелинским наукама, и разумом превазилажаше многе мудраце. Она допутова у Цариград са следећег разлога: отац њен, умирући, раздели све своје имање између два сина своја Валерија и Аеција, а њој не остави ништа осим неколико златника; а када га рођаци и суседи питаху шта оставља својој кћери, он одговори. "Њој је доста њена лепота и мудрост". После смрти оца два брата разделише између себе сву очеву имовину, а сестри не дадоше ништа. Због тога она и дође у Цариград, да се жали на своју браћу. Видевши је, Пулхерији паде у очи њена лепота, лепо држање и памет, па одлучи да њоме ожени свога брата. Но најпре је она приведе вери у Христа, освети је светим крштењем, и држаше је поред себе као рођену кћер. Затим је као достојну брака са царем удаде за Теодосија . У светом крштењу дато јој би име Евдокија. Из њеног брака са царем Теодосијем роди се кћер Евдоксија, потоња супруга римског цара Валентијана III.
За царовања ових благочестивих царева Теодосија и Валентијана, заузимањем блажене Пулхерије би сазван у Ефесу Трећи Васељенски Сабор против нечестивог Несторија. Пулхерија имађаше велику ревност за веру, и свога брата, који се поче прелашћивати јересју и отискивати у заблуду, она саветима својим утврди у православљу, због чега од светих отаца би почаствована многим похвалама.
Но после неколико година, враг рода људског, не могући гледати разоравање својих јереси од стране свете Пулхерије; наоружа се против ње и намисли је удаљити од царског престола и од власти, што му и испаде за руком на неко време, пошто Бог допушта понекад да свети угодници Његови буду подвргнути искушењима. А то искушење свете Пухлерије отпоче на следећи начин. У цара Теодосија беше један евнух по имену Хрисафије, љубимац и истакнути саветник царев, човек веома лукав, злобан и среброљубив. Он устаде против свјатјејшег патријаршиског Флавијана. Међутим Флавијан беше потпуно достојан патријаршиског положаја због своје побожности и небеског живљења, а Хрисафије беше јеретик, и зато противан постављењу Флавијана за патријарха. Желећи да патријарха Флавијана окриви на неки начин, Хрисафије заиска од њега да као новопостављени патријарх пошаље цару неки дар на благослов. Флавијан спреми неколико чистих хлебова и посла их у двор; али Хрисафије одби да их прими, говорећи да патријарх треба да пошаље на благослов не хлебове него злато. На то патријарх преко посланика одговори: Хрисафије добро зна да црквено злато и сребро јесте Божије, и никоме се не може давати сем сиротињи.
Ово још више разјари Хрисафија против патријарха и он стаде смишљати како да ископа јаму патријарху. Но видећи да блажена Пулхерија из побожности веома подржава патријархову страну, коме је због тога било тешко причинити зло, он стаде плести замке против ње: отпоче сејати раздор између ње и царице Евдокије, старајући се на све могуће начине да њихову међусобну љубав разори.
У то време догоди се следећа ствар. Цар Теодосије имађаше обичај да потписује акта не прочитавши шта је у њима тада писано. Видећи ту његову несмотреност, блажена Пулхерија, свагда пуна бриге о њему, намисли да га одучи од те несмотрености и приреди му ово: написа акт од лица цара, у коме тобоже цар, на молбу своје сестре Пулерије, даје њој у ропство своју жену и објављује да више нема власти над Евдокијом. Овај акт Пулхерија поднесе цару на потпис. Цар по своме обичају, не прочитавши акт и не знајући шта је у њему написано, потписа га својом руком. Пулхерија, узевши акт, чеоно позва к себи у своју палату царицу Евдокију, и у пријатном разговору задржа је дуго код себе. А кад цар посла по своју супругу, Пулхерија је не пусти. Но кад цар и по други пут посла по царицу, Пулхерија са осмехом одговори: Нека цар зна да више нема власти над својом супругом, јер ми је он даде у ропство и то потврди својим царским указом. - После тога она сама оде к брату и рече му: "Погледај, царе, како рђаво поступаш потписујући акта не прочитавши их", - и показа му онај акт.
Таком својом мудром довитљивошћу блажена Пулхерија натера цара да од тога времена буде обазрив: да прегледа и чита акта, на која је имао ставити свој царски потпис.
Дознавши за ово, лукави Хрисафије оде к царици Евдокији и рече јој: Види шта ради с тобом Пулхерија, како те унижава: хоће да те начини својом робињом. Докле ћеш то трпети од ње: зар ти ниси царица равна њој? зар ти ниси најближа цару, будући с њим једно тело? - Таквим и сличним речима он покрену Евдокију на гњев против Пулхерије. Отада она поче наговарати свога мужа да одузме Пулхерији царску власт и да сам царује. Наговорен женом и Хрисафијем цар, мада је хтео да то уради, ипак га беше стид да нанесе срамоту својој сестри и учитељици, годинама старијој од њега. Стога Евдокија и Хрисафије потајно молише патријарха да наговори Пулхерију када дође у цркву, да прими на себе звање ђаконисе, пошто је због свог чистог и светог живота достојна ђакониске службе. У то време бејаше обичај: девојке и удовице, познате по чистом животу, приморавати, макар и против њихове воље, на ђакониску службу. Непријатељи свете Пулхерије жељаху да то исто примене и на њу, да би је на тај начин удаљили од царске власти. Патријарх тајно извести о томе Пулхерију. А Пулхерија, схвативши намеру брата и видевши непријатељство царице и Хрисафија према њој, сама остави царску власт своју, оде из царских палата са девојкама својим у једно усамљено тихо место, и тамо служаше Богу у побожном ћутању и молитвеном тиховању.
Тада јеретик Хрисафије, улучивши згодно време за остварење своје злобе, подстаче цара на гњев против патријарха. И наступи за Цркву Божју време пометњи, јер у одсуству заштитнице вере Пулхерије, јеретици стадоше радити без икаквог страха, док Бог не отвори цару духовне очи, те он увиде своју погрешку, убеди се у неоправданост царичина гњева према светој Пулхерији, и схвати Хрисафијеву злобу.
Једном цару Теодосију донесоше веома лепу и необично велику јабуку. Надививши се њеној лепоти и величини он је посла својој супрузи; а ова, подржавши је у себе, не поједе је сама, него је посла царевом љубимцу, сенатору Павлину, који у то време бејаше болестан. А Павлин, ништа не знајући, посла исту јабуку цару. Добивши јабуку цар је познаде, па оде царици и упита је: Где ти је јабука коју сам ти послао? - А царица, не знајући да је јабука опет дошла у цареве руке, одговори: Појела сам је. - Тада јој цар показа јабуку и упита је: А што је ово?
И од тога времена цар се силно наљути на царицу и вређаше је на све могуће начине, мислећи да она прељубочинствује са Павлином. Павлина цар одмах посла на заточење у Кападокију, а царици забрани да му излази наочи. Исто тако цар се страховито разјари и на царичина саветника, Хрисафија евнуха, пошто сазнаде да је он био виновник многих зала. Њему цар најпре одузе имање, па га затим посла на заточење; јер сам Бог чињаше одмазду за недужно злостављање свете Пулхерије. Пловећи лађом на заточење Хрисафије потону у мору; а невини Павлин, налазећи се у прогонству, би посечен по царевом наређењу. Јер доцније сама царица Евдокија, умирући, заклетвом својом посведочи Павлинову и своју невиност. Ипак Бог допусти да се с њима догоди таква несрећа, Павлину - на спасење а царици - "а казну. Чувши за погубљење Павлина, царица се неизмерно ожалости што због ње невино пострада тако паметан и честит човек, и моли цара да јој допусти да отпутује у Јерусалим на поклоњење светим местима, Добивши дозволу она отпутова у Јерусалим, и тамо сатвори многе милостиње, сагради многе цркве и устроји манастире. Она остаде дуго време у Јерусалиму, док многим молбама не утоли царев гњев и не помири се са светом Пулхеријом, којој у знак мира и неразориве љубави посла икону Пречисте Богородице, рађену светим евангелистом Луком.
По одласку царице Евдокије у Јерусалим, цар Теодосије се обрати својој сестри светој Пулхерији са молбом да се врати на свој престо, но она не хте, претпостављајући усамљеничко служење Јединоме Богу неголи владање над многим земљама. Но цар је поново моли да се врати у дворац и сацарује њему; и не престаде је молити док је не умоли: и света Пулхерија се са великим почастима врати у свој царски дворац. И опет преста бура, изазвана јересју, и умукоше таласи; и наста тишина у Цркви, и Грчка царевина поново уживаше мир.
После дуго времена врати се и царица Евдокија из Јерусалима, носећи са собом руку светог првомученика Стефана. Када Евдокија на путу унесе њу у Халкидон, свети Стефан се те ноћи јави блаженој Пулхерији и рече: Ето, добила си што си желела, јер и ја дођох у Халкидон. - Уставши ујутру, Пулхерија заједно са својим братом царем Теодосијем изиђоше у сусрет руци светог Првомучвника; а са њом уједно с љубављу примише и царицу Евдокију.
Када цар Теодосије напуни четрдесет две године од рођења разболе се, и осећајући да му се приближава крај он исприча светој Пулхерији о откривењу Божјем које је имао у Ефесу у цркви светог Јована Богослова. Када тамо он стајаше на молитви, њему би откривено да ће после његове смрти на царски престо грчки доћи војник Маркијан. Стога Теодосије моли Пулхерију да помогне Маркијану у преузимању царског престола. Маркијан беше родом из Тракије, син неког војника и сам храбар војник, човек зрелих година, паметан и добре нарави, милостив и по свему добар. Још од младости предназначен одозго на царство, он чудесно би чуван од смрти. Једном идући у Филипопољ он нађе на путу леш човека недавно убијена, застаде крај њега потресен жалошћу према убијеном. Желећи да учини дело милосрђа - да мртвога сахрани, он стаде копати раку. А неки људи који иђаху тим путем, видећи Маркијана где сахрањује мртваца, помислише да је он извршио убиство, ухватише га, па у град одведоше и суду предадоше. И пошто не беше никога ко би посведочио да је он невин, а његовим се показима не поверова, суд га као убицу осуди на смрт. Но када се смртна казна већ имала извршити, у то баш време Божјим откривењем би откривен прави убица. И овај прими по делима својим, а Маркијан би с чешћу пуштен. Затим Маркијан служаше у гр1 чкој војсци под вождом Аспаром. У рату пак са Вандалима, када ови победише Грке и многе одведоше у ропство, међу њима беше и Маркијан; и сви заробљеници бише приведени вандалском кнезу Гизериху. Једном Гизерих, желећи да види заробљенике, изиђе у подне за време силне жеге на једну узвишицу и угледа издалека Маркијана који спаваше на земљи, над којим орао, слетевши, беше раширио крила и прављаше му хладовину заклањајући га од сунчаних зракова. Видећи то Гизерих схвати будућност овог заробљеника, позва га к себи, упита за име и порекло, па му рече: Ако желиш да будеш жив, читав и слободан, закуни ми се, да када постанеш цар, никада нећеш водити рат против Вандала, него ћеш живети с нама у миру. - Маркијан се закле кнезу у тој ствари, и би с чашћу пуштен у домовину.
По повратку из ропства Маркијан заузимаше у грчкој војсци не последње место. Једном у време похода Грка против Персијанаца Маркијан се разболе путем и остаде у Ликијском граду Сидини. Ту га примише у свој дом добри људи, два брата Татијан и Јулијан, који га веома заволеше и брижљиво се стараху о његовом здрављу. После пак Маркијановог оздрављења, једном ова два брата одоше са Маркијаном у лов на птице. А у подне, када настаде силна жега, они легоше да се одморе, и заспаше. Из сна се најпре пробуди Татијан и, као некада Гизерих, угледа великог орла где лебди над заспалим Маркијаном и својим раширеним крилима прави му хлад и штити га од сунчане жеге. Видевши то Татијан пробуди свог млађег брата Јулијана, те се оба дивљаху тој чудесној појави. И када се затим разбуди Маркијан, орао одлете; а браћа предсказиваху Маркијану да ће бити цар, и питаху га какво ће им благоволење и милост показати кад се зацари. Он им рече: Ако се ваше предсказање оствари, онда ћете ми ви бити уместо оца.
После тога Маркијан поче стицати све већу и већу славу, јер сам Бог прослављаше мужа кога изабра по срцу свом. Онда се престави благочестиви цар Теодосије Млађи, а супруга његова Евдокија поново отпутова у Јерусалим, и благочестиво проживевши тамо неколико година престави се и би погребена у својој цркви светог првомученика Стефана. А блажена Пулхерија после смрти свога брата, договоривши се са дворјанима и војеначалницима, изабра на царски престо Маркијана војника, као достојног и Богу угодног. Зацаривши се Маркијан позва к себи споменуту браћу Татијана и Јулијана, даде им висока звања и постави једнога за управитеља Тракије а другога за управитеља Ликије. Исто тако он испуни своју заклетву Гизериху, одржавши са њим мир до краја свога царовања.
По зацарењу Маркијана света Пулхерија зажеле да се поново врати у своје усамљеничко место, али је новоизабрани цар и цео сенат молише да их не оставља, него да им помаже у управљању царством, пошто је мудра и искусна у том послу. Али то није могло друкчије бити него да она постане царева супруга. Међутим она им указа на то да је дала Богу завет, да ће своје девство чувати до смрти. На то и Маркијан објави да је и он дао завет Богу да ће чувати чедност своју. Тада ради потребе свете Цркве, смућиване од намножених јеретика, света Пулхерија пристаде да ступи у супружанство с Маркијаном под условом да до краја живота остане девственица. Јер то су налагали: и завет дат Богу, и природно целомудрије обојих супруга, и њихове године, пошто њој тада беше педесет и једна г о дина, а и цар беше већ не млад. Тако се Пулхерија називаше женом царевом, мада уствари она беше њему не жена него сестра, која му сацароваше и мудро управљаше на велику корист за сву Цркву Божју и за сву царевину. Исто тако и Маркијан се називаше мужем Пулхерије, а у самој ствари беше јој не муж него брат, сацарујући јој као царевој кћери која је наследила престо оца свога. И тако се у то време могло видети где на грчком престолу царује девствена чистота: јер царствоваху - цар чист душом и телом, и царица - девојка која чуваше своју девственост.
О, девствено супружанство, мало где виђеио или чујено! Нека се томе диви свет, пун нечистих похота! Нека се стиде људи који служе страстима и телесним уживањима, слушајући о таквом супружанству овог благочестивог царског пара, који се уподоби ангелској чистоти!
Старањем ове свете царице, сем гореспоменутог сабора у Ефесу, би сазван сабор светих отаца у Халкидону против злочестивог Диоскора и архимандрита Евтихија. Јер она се свим силама бораше за православље, тако да неки писци њој управо приписују заштиту вере на оба та сабора. Таква ревност царице Пулхерије за веру и њена велика мудрост произлажаху отуда, што Дух Свети живљаше у њеној души и чистом срцу, као у свом светом храму, и испуњаваше је великим даровима.
Поживевши педесет четири године и сву своју имовину раздавши црквама, манастирима и ништима, света Пулхерија се престави ка Господу, коме послужи свим срцем. Молитвама њеним, Господе, не лиши и нас небесног Царства Свог! Амин.