Постоје тренуци када седимо у тишини, сами, и питамо: „Где си, Господе?“ Не зато што смо изгубили веру, већ зато што жудимо за додиром. За личним сусретом. За ранама које можемо да видимо, да додирнемо, да у њима препознамо Љубав. У тим тренуцима, Свети апостол Тома постаје наш сапутник. Он није апостол који је „закаснио“ – он је апостол који је чекао. Чекао да Истина постане опипљива.

Од свих дванаест великих апостола, Тома је онај чије нас искуство најснажније повезује са човеком данашњице – човеком који не прихвата слепо, већ тражи доказ, разумевање и, пре свега, лично искуство. Често називан „неверни Тома“, овај назив је дубоко погрешан и неправедан. Тома није одбацио Христа; он је жудео за личним сусретом са Васкрслим Господом, за сведочанством које може да издржи сваку сумњу.

Његова сумња није била израз неповерења у сведочење пријатеља, већ жеђ за истином која захтева највиши ниво доказа. Она је била одраз људске потребе да се додирне и осети, да се Истина не прими само умом, већ и целим бићем. Зато је Тома наше духовно огледало – свакоме од нас понекад је потребно да „додирне“ истину, осетити је срцем и разумом, да би вера заживела.

Одсутност, захтев и Божији одговор

Када се Васкрсли Господ први пут јавио ученицима, Тома, према Јеванђељу, није био присутан (Јован 20:24). Његова одсутност симболизује наше тренутке када смо одвојени од заједнице, када смо у тузи или страху, и када нам је вера најдаља.

Када су му остали апостоли усхићено пренели радосну вест: „Видели смо Господа!“, Томин одговор био је категоричан: „Док не видим на рукама Његовим рана од клина, и не метнем прста свог у ране од клина, и не метнем руке своје у ребра Његова, нећу веровати“ (Јован 20:25)

Ова реченица није само израз скепсе, већ дубок теолошки вапај. Тома тражи доказ да је то заиста Исти Христос, онај који је распет. Он жуди за реалношћу Васкрсења, за додиром који ће га уверити да је Христос жив у телу. И зар није свака наша сумња, у дубини, управо то – молба да нас Бог не остави у тами, да нам покаже да је Његова љубав стварна, рањена, али жива?

Осам дана касније, Христос поново долази. Овога пута, Тома је присутан. Господ не критикује његову сумњу, већ, напротив, излази у сусрет његовој људској потреби. То није само педагогија љубави – то је загрљај. Бог не каже „веруј и ћути“, већ „додирни и живи“. Христос директно позива Тому да учини управо оно што је тражио: „Пружи прст свој амо и види руке Моје; и пружи руку своју и метни у ребра Моја; и не буди неверан него веран.“ (Јован 20:27)

Ране нису само доказ; оне су позив на љубав. Христос му даје оно што је тражио – доказ – али тражи више од додира: тражи веру. И тада, додирнувши или само угледавши ране Господње, Тома изговара најјаснију христолошку исповест у целом Новом Завету: „Господ мој и Бог мој!“ (Јован 20:28)

Ова исповест представља врхунац вере рођене из искреног трагања. Томина сумња није била препрека, већ катапулт који га је довео до највишег нивоа уверења – од скептика до потпуног богопризнања.

Блаженство за нас: вера без додира, али не без сусрета

На Томину исповест, Христос одговара речима које се тичу сваке генерације верника после њега: „Пошто ме виде веровао си; благо онима који не видеше и вероваше.“ (Јован 20:29)

Овај благослов није омаловажавање Томине вере, већ позив упућен свима нама – позив на дубљу веру без физичког, опипљивог доказа. Али то није вера без сусрета. Јер и ми данас „додирујемо“ Христа – не руком, већ срцем, кроз Свете Тајне, кроз Литургију, кроз љубав према ближњима, кроз тиху молитву у којој се Његово присуство открива као светлост у тами.

Када прилазимо Чаши, ми не видимо Христа, али Га примамо. Када загрлимо онога ко пати, ми не видимо Његово лице, али Га препознајемо. Када у тишини изговоримо: „Господе, дођи“, и срце нам затрепери – то је наш додир, наш сусрет, наша исповест.

Тома нас учи да вера није слепа и пасивна. Истинска вера се не боји питања. Она не бежи од сумње. Она је храбра. Она тражи. Она чека. Она додирује.

Тома као симбол модерног трагача

Данашњи човек је често Тома. Живимо у доба научних доказа, информација и скептицизма, где се све доводи у питање. Али Тома нас учи да сумња није грех или слабост, већ природна људска реакција када се суочавамо са највећом мистеријом – Васкрсењем.

Сумња постаје проблем само када је заустављена и пасивна. Томина сумња је била динамична сила која га је водила ка трагању и која је отворено изнесена пред Бога. Бог не одбацује нашу сумњу; Он јој излази у сусрет. Он не тражи да верујемо без питања, већ да Га тражимо искрено, као Тома.

Од своје сумње, Тома је прешао пут до највећег сведочанства. Његова вера га је одвела далеко изван граница Јерусалима, чак до Индије, где је проповедао Јеванђеље и где је претрпео мученичку смрт. То је доказ да највећи скептици постају највећи сведоци када се истински сусретну са Истином.

Свети апостол Тома нас оснажује. Његово сведочанство нас подсећа да: вера није против разума, већ га преображава; сумња није слабост, већ често почетак пута; Бог жели да дођемо до истине лично, кроз искуство и сусрет.

Нека нам пример Светог апостола Томе буде охрабрење: у тренуцима сумње, када „не видимо“ и када нам је вера „далека“, сетимо се његове искрене, људске жеље за Истином. Истинска вера се не боји питања; она их претвара у храброст, љубав и сведочанство, што нас доводи до дубоког личног сусрета са Господом, све до узвика:

„Господ мој и Бог мој!“ (Јован 20:28)

Свети апостол Тома је симбол човека који тражи, сумња, додирује и верује. Његов живот нас подсећа да вера није пасивно прихватање, већ живо искуство, пуно питања, трагања и сусрета са Богом, које може да промени живот и да води до истинског сведочанства љубави и храбрости.

За Фондацију Пријатељ Божији: Небојша Даниловић