Данас је Илиндан – празник који поштују и многи који ретко долазе у храм. Од детињства слушамо да тог дана „не ваља радити“, јер Свети Илија „вози огњена кола“ и громовима пролази небом. У народном предању он је светац ватре, муња и Небеске силе. Његово име дубоко је уткано у пословице, приче и обичаје, па је мало светитеља који су оставили тако снажан траг у народном памћењу. Ипак, библијски лик Светог Илије много је дубљи и лепши од народне представе о „громовнику“.

Пред нама стоји један од највећих пророка Старог Завета. Његовом молитвом небо се затвара и три и по године нема кише. На гори Кармил огањ силази са неба као сведочанство да је Господ једини истинити Бог. Његовом молитвом васкрсава син једне удовице, а на крају земаљског живота Господ га узноси на небо у огњеним колима:

„И гле, дође кола огњена и коњи огњени... и Илија отиде у вихору на небо.“ (4. Цар. 2, 11)

Црквено предање говори да ће се Свети Илија, заједно са Енохом, поново појавити пред крај света као сведок истине. Зато његов лик већ вековима изазива дивљење и дубоко страхопоштовање.

И поред свих тих великих догађаја, најдубља страница његовог живота није исписана чудима. Она говори о тренутку када је велики пророк остао без снаге.

Када клону и највећи

После величанствене победе над Валовим пророцима све се променило готово преко ноћи. Царица Језавеља запретила је да ће га убити. Човек који је без страха стао пред стотине лажних пророка сада је побегао у пустињу, бежећи од једне жене.

Усамљен, исцрпљен и разочаран, сео је под један жбун и изговорио речи које звуче болно блиско свакоме ко је некада осетио да више нема снаге:

„Доста је! Сад, Господе, узми душу моју, јер нисам бољи од отаца својих!“ (1. Цар. 19, 4)

Мало је библијских призора који тако снажно откривају човека. Пророк који је призивао огањ са неба сада више нема снаге ни за следећи корак. Сломљен је и жели да све престане.

Управо ту Свето Писмо руши једну од наших најчешћих заблуда. Светитеље понекад замишљамо као људе који су били изнад сваке слабости. Библија нам показује нешто сасвим друго. Божији угодници познавали су страх, умор, сузе и тренутке дубоке обесхрабрености.

Господ долази управо у такав тренутак. Без прекора. Без питања. Без подсећања на све што је Илија до тада учинио. Шаље му анђела. Анђео га буди, доноси му хлеб и воду и тихо говори:

„Устани и једи, јер ти је далек пут.“ (1. Цар. 19, 7)

Каква нежност после свега што је пророк проживео. Пред нама више није човек коме се диве због великих чуда, већ исцрпљени путник коме је потребан предах. Господ најпре лечи његов умор, па тек онда наставља да га води. Као да му тихо говори: „Одмори се. Ојачај. Пут још није завршен.“

Бог кога је пронашао у тишини

Окрепљен храном коју му је послао анђео, Илија је наставио пут. Четрдесет дана и четрдесет ноћи ишао је кроз пустињу до горе Хорив, истог места где је Мојсије некада примио Божији Закон.

Тамо, у самоћи једне пећине, чекао је Господа.

Све што је до тада доживео могло је да га увери да се Божија близина препознаје у сили која потреса свет: у огњу, чудима и знацима који остављају човека без речи. Илија је све то видео својим очима. Гледао је како огањ силази са неба, како се суша завршава после његове молитве, како Господ показује своју моћ пред онима који су Му се противили.

А онда је уследио тренутак који ће заувек променити његов поглед на Божије присуство.

Најпре је дошао силан ветар, толико снажан да је ломио стене и разарао све пред собом.

„Али Господа не беше у ветру.“ (1. Цар. 19, 11)

После ветра затресла се земља.

„Али Господа не беше у земљотресу.“ (1. Цар. 19, 11)

Затим је букнуо огањ.

„Али Господа не беше у огњу.“ (1. Цар. 19, 12)

А после свега тога наступила је тишина. Тек тада се зачуо глас танак и тих – попут шапата благог поветарца.

„Глас танак и тих.“ (1. Цар. 19, 12)

Када је то чуо, Илија је покрио лице својим плаштом и изашао пред Господа.

То је један од најдубљих тренутака Светог Писма. Пророк који је познавао величанствене знаке Божије сада открива да се Господ често приближава кроз тишину. Његово присуство не мора увек да буде праћено нечим што задивљује људске очи. Понекад је довољан тихи додир који човек препознаје само када му се срце умири.

Колико је ова поука важна за наше време. Заборавили смо како изгледа бити сам са собом – а без тога је готово немогуће бити сам пред Богом. Када нам се учини да не осећамо Његово присуство, проблем ретко лежи у Божијем ћутању, већ у томе што нам је унутрашњи простор постао превише пренатрпан буком да бисмо уопште могли да га чујемо. Тражимо Га кроз спољашњи немир, заборављајући да се Његов глас не пролама у галами, већ одзвања у тишини коју смо престали да чувамо.

Тишина није празнина. Она је простор у коме човек поново почиње да разазнаје Божији глас.

„Илија беше човек сличан нама...“

Свето Писмо никада не покушава да сакрије слабости својих великих личности. Напротив, управо кроз њихову немоћ открива дубину Божије милости. Зато апостол Јаков пише:

„Илија беше човек сличан нама по страстима, и помоли се молитвом да не буде кише, и не би кише на земљи за три године и шест месеци.“ (Јак. 5, 17)

Ове речи нам откривају нешто веома важно. Величина светитеља се показала у томе што су кроз своје падове, слабости и борбе, остали окренути Богу.

Илија је познавао страх, али знао је шта значи усамљеност. Осетио је тежину тренутка када човек више не види излаз. Управо зато његов живот толико снажно говори свакоме ко се икада осетио уморно, поражено или заборављено.

Руски епископ Александар (Милеант) запажа да је после тог слома пророк постао спреман за дубљи сусрет са Господом. Када су нестали ослонци на сопствену снагу и очекивања, његово срце постало је отворено за Божију тишину.

Свети Јован Златоуст види у овом догађају велики духовни преокрет: Илија кроз ово искуство прелази у дубљу молитву, јер је научио да Божије присуство тражи са смирењем.

Зато га видимо поред Мојсија на гори Тавор, у тренутку Христовог Преображења. Онај који је некада на Хориву чуо тихи Божији глас сада стоји пред оваплоћеним Сином Божијим и сведочи о Његовом путу ка Крсту и Васкрсењу.

Илиндан – празник који враћа наду

Када данас помислимо на Светог Илију, прва слика која нам се јавља често су огњена кола, муње и громови. Тако га је вековима чувало народно предање. Али Свето Писмо пред нас поставља и једну другу слику: видимо човека који седи у пустињи, исцрпљен и сломљен, и Бога који му прилази са нежношћу. Видимо пророка који је пао, али и Господа који га подиже.

У томе се и крије највећа блискост Светог Илије са сваким човеком.

Свако од нас има своју пустињу. Неко је носи кроз болест, неко кроз породичне бриге, неко кроз усамљеност, а неко кроз умор који се годинама тихо нагомилава. Постоје тренуци када човек дође до границе својих могућности и када му се учини да више нема снаге за следећи корак.

Тада нам прича о Илији открива једну велику утеху: Господ не оставља човека у његовој слабости.

Управо у пустињи, тамо где је пророк мислио да је све завршено, почиње ново поглавље његовог живота. Зато Илиндан носи много дубљу поруку од народног сећања на громове и огњена кола. Овај празник нас подсећа да Божија сила делује и у тренуцима када човек осећа сопствену немоћ.

Апостол Павле је ту тајну изразио речима: „Јер кад сам слаб, онда сам силан.“ (2. Кор. 12, 10)

Његов живот памтимо по великим чудима, али и по једном тихом сусрету који је променио све. Пророк који је видео огањ са неба научио је да препозна Божији глас у шапату. Човек који је са гневом и ватром иступао пред земаљским царевима схватио је да се пред Небеским Царем не стоји силом, већ смиреним срцем.

Зато је добро да се на Илиндан, поред свих народних обичаја, сетимо и пећине на Хориву и оног тихог гласа који је подигао уморног пророка.

Господ не престаје да говори.

Питање је само да ли смо пронашли довољно тишине да Га чујемо.

За Фондацију Пријатељ Божији: Небојша Даниловић