Ова тиха тајна, о којој говоримо, везана је за Светог Јована Богослова, јединог апостола који је, према предању, преминуо природном смрћу. Његово упокојење није било обележено славном сахраном нити видљивим мучеништвом. Било је тајанствено, баш као и читав његов живот.

Предање каже да је Свети Јован, у дубокој старости, повео своје ученике из Ефеса, дао им последња упутства, а затим сам сишао у гроб ископан у облику крста. Када су, након извесног времена, отворили тај гроб, тела више није било. Али чудо није било у нестанку тела. Чудо је било у трагу који је остао – чудесном праху.

Овај прах, који није био обична земља, већ је деловао попут даха, неодољиво нас подсећа на стварање човека из праха земаљског, али и на удах божанског Духа који је дао живот. Свети Јован, који је читавог живота дисао Духом Светим и преточио га у Вечну Реч, и након своје смрти наставља да удише живот. Његов гроб, из којег излази овај чудесни прах, нуди исцељењa и утеху, служећи као вечно сведочанство да је живот из Бога вечан.

Јован, апостол љубави и тишине

Јован, најмлађи међу апостолима, био је онај који је стајао подно Распећа, сведочећи о незамисливој жртви. Њему је Исус поверио Своју Мајку, Пресвету Богородицу. Управо је он, слушајући Реч у дубини свог срца, могао да напише чувену реченицу: „У почетку беше Реч“.

Иако је живео најдуже од свих апостола, Јован никада није говорио о себи. Његова дела нису стварала буку, али су остављала неизбрисив траг. Његово Јеванђеље није испуњено наглим преокретима; оно води у дубину, не уводећи нас само у причу, већ у саму вечност. Јованов Христос не позива нас само да Га пратимо, већ и да пребивамо у Њему, учећи нас да истинска слобода лежи у заједници са Богом. Као најмлађи, али и најдубљи од јеванђелиста, Јован је неуморно сведочио о божанској светлости која је дошла у таму, а у својим посланицама стално је подсећао на најважнију заповест – заповест љубави. Његова визија, записана у Откривењу, није само пророчанство; она је и последње, величанствено сведочење о победи вере и љубави, откривајући да је Бог све у свему.

Знамење у временима сумње

У временима када је људима било потребно да се небо поново отвори, када су страх од смрти или сумња у васкрсење хладили срца – са тог гроба почео је да излази знак. Није то био доказ за знатижељне, већ утеха за верне. Као да је Бог желео да поручи: љубав не нестаје. Љубав не умире.

Јован је у свом животу све преточио у љубав. Он није стављао чуда у први план, већ познање Бога као Живога. Његово Јеванђеље почиње дубље него свако друго. Он не описује јасле, већ вечност. Он не приповеда о путовањима, већ открива шта заиста значи бити у заједници са Богом. Зато је и његово упокојење остало завијено у тишину – али је из те тишине, вековима, избијала светлост.

Благослов који остаје

И можда нам је то довољно. Не морамо разумети све, нити морамо имати одговоре на сва питања попут "како" и "зашто". Можда је довољно да знамо да смрт није крај. Да из онога што сматрамо прахом, из материје која се распада, може да се јави нешто што није од овога света, нешто што надилази наша земаљска схватања. И да тамо где је била истинска љубав – остаје трајан и непролазан благослов.

Због тога се сваког 21. маја (8. маја по старом календару), Црква сећа Јовановог упокојења и чудесне прашине, што као живо сведочанство излази из гроба апостола љубави. И тиме нас подсећа да можда није све у ономе што видимо. Али све је у Ономе Кога волимо.

Тропар (глас 2):
♱ Љубљени Апостоле Христа Бога, пожури да избавиш оне који су без оправдања пред Богом, примајући их кад ти прилазе, јер си на Христове груди пао: Њега моли, богослове, да наишли облак безбожништва разагна, и да нам подари мира и велике милости.

За Фондацију Пријатељ Божији: Наташа Смоловић