У ДAHE Сапора, цара Персијског, бејаше један хришћанин по име Дада (или Каздоје, први великаш и сродник цара Сапора, кога цар веома љубљаше и поштоваше. Цар га посла за управитеља једне области персијског царства, не знајући да је он хришћанин. Дада стаде јавно исповедати своју веру у Христа. То би достављено цару. Цар посла свог првог доглавника Адрамелеха, да испита је ли то истина. Уверивши се да Дада заиста исповеда Христа, Адрамелех написа о томе цару Сапору. Цар отписа Адрамелеху и даде му власт над свима хришћанима свога царства, да их кажњава кога год нађе од њих. Ово писмено овлашћење посла цар Адрамелеху по сину свом Говделају.
Примивши такво овлашћење од цара, Адрамелех заједно са Говделајем изведоше на суд Даду. Пошто марљиво и подробно испиташе Даду, употребљујући притом и ласкања и заплашивања, они нађоше да он свом душом верује у Господа Исуса Христа и жели умрети за Њега. Тада наложише силан огањ и наредише да у њега баце светога Даду. А огањ беше тако страшан, да уплаши све који посматраху. Када се јунак Христов приближи огњу, прекрсти се, и одмах се угаси огањ и место огња потече вода. Видевши ово чудо, сви се присутни запрепастише. А царев син Говделај упита мученика: Дада, ко те научи таквим мађијама? - Свети Дада му одговори: Када би и ти хтео да следујеш учењу учитеља мог Христа, коме ја следујем, онда би се и ти удостојио да чиниш таква чудеса. - Говделај га упита: Ако поверујем у Христа твог, зар ћу и ја моћи чинити слична чудеса? - Мученик одговори: Не само да ћеш их чинити, него ћеш и царовати са Христом.
Тада Говделај нареди да се наложи велики огањ; и он призва име Христово, и огањ се одмах угаси. Видевши такво чудо, царевић Говделај припаде к ногама светог Даде и исповеди веру своју у Христа. А царски доглавник Адрамелех оде и о свему томе извести цара Сапора. Цар нареди да му одмах доведу сина Говделаја; па чувши и из његових уста да је хришћанин, заповеди да четири војника бију царевића чворновитим штаповима. Када ова четворица малаксаше од дугог бијења, њих заменише друга четворица. А мученик Христов, бијен по целоме телу, ћутке мољаше Бога да му да трпљење. И јави му се анђео Господњи, укрепи га, и охрабри га говорећи: Буди храбар и не бој се, ја сам с тобом. - После тога свети мученик би бачен у тамницу, где проведе пет дана.
Ускоро затим цар даде власт неком Гаргалу, да суди и његовом сину Говделају и свима хришћанима у његовој царевини. По наређењу Гаргала јунак Господњи Говделај би бијен воловским жилама. Бијен, он проклињаше веру свога оца. Тада Гаргал нареди да са тела његова, од ногу до главе, одеру два кајиша коже, говорећи притом са подсмехом и ово: Сада ће сигурно доћи твој Христос да те начини здрава. - И то се зби: свети мученик одједном постаде потпуно здрав. Гаргал га онда чврсто окова и вргну у тамницу. Но окови се сами од себе раздрешише и свети мученик у трен ока постаде здрав. Запрепашћен овим чудом Гаргал оде к цару и обавести га о томе. Цар му на то рече: Убиј безбожника, јер он више није син мој већ злоковарник мој, пошто је поверовао у Христа.
Тада звероподобни Гаргал нареди да се усија гвоздена шипка, па блаженом Говделају провуче кроз главу од једног ува до у друго уво. И кад то би урађено, Гаргал баци мученика у тамницу. Но свети мученик се мољаше, и гле, дође анђео Господњи, извуче му шипку из главе и исцели га. А Гаргал, угледавши мученика здрава, не хте се неразумни уразумити, него оштрим гвозденим удицама рашчупа тело мученику, при чему подругљиво говораше: Да видимо, да ли ће и сада доћи твој Христос да те исцели. - И затим га опет баци у тамницу. А мученик, чим се опет помоли Господу, одмах доби исцељење. Видевши то, тамнички стражари се дивљаху и говораху: Велики је Бог хришћански.
Чувши за то, Гаргал се још више разјари и нареди да се железни ченгели зарију у рамена мученику и обесе мученика о њих, и тако га оставе од девет сати пре подне до три сата по подне. А мученик висећи мољаше се. Затим га скинуше и опет вргоше у тамницу. Мати пак мученикова и сестра његова Каздоја жељаху да га виде, али се бојаху цара. А сам цар, дознавши да је Говделај жив, упита Гаргала: Је ли Говделај још жив?
- Гаргал одговори: Да, царе, жив је. - Тада нареди цар да се Говделају одере на глави кожа, и то почевши од врата и потиљка, и њоме покрије лице његово. То би учињено, и мученик поново вргнут у тамницу. Све то мученик трпљаше славећи и благодарећи Бога. А наредног дана, сазнавши да је мученик још жив, цар нареди да му се ишчупају сви нокти на рукама и ногама и избију сви зуби, и онда опет баци у тамницу као прецркли пас. Поред тога издаде и наређење да му нико ништа не сме дати, па ни воде, и да му нико не сме отићи.
Међутим сестра мученикова Каздоја усуди се и крадом оде у тамницу и даде воде миломе брату, рекавши тамничком стражару: Будеш ли ма коме казао за ово, знај насигурно да ће ти глава бити одсечена. - Јунак Христов, док му душа још не беше учвршћена и тврда у вери Христовој, искаше од Бога утехе и исцељења; а када се учврсти у вери, он више не искаше исцељења, него мољаше Бога да му да трпљење и храброст у страдањима и жељу за страдањима. Зато, када све то доби од Бога озарењем Светога Духа, он сам, иако сав у ранама, не исцељиваше себе него се радоваше исцељујући друге. И сви се томе дивљаху.
У то време у тамници се налажаше један врач, по имену такође Гаргал, кажњен за многа зла дела своја. Гледајући толико трпљење светог Говделаја и необична чудеса која чињаше у тамници, врач припаде к ногама његовим и рече: Молим те, слуго Божји, помени ме пред Христом твојим. - Светитељ му на то рече: Веруј у Њега, и Он ће те избавити од свих грехова твојих.
- Гаргал узвикну: Верујем у Тебе, Господе Исусе Христе. -И од тада се придружи светом Говделају.
Сутрадан судија мучитељ седе на судијско место и изведе преда се обојицу, светог Говделаја и ранијег врача Гаргала, и нареди те свукоше Гаргала и тукоше моткама. Бијен, мученик погледаше у небо и говораше: Господе Исусе Христе, ради имена Твог страдам, укрепи ме! - И рекавши то предаде душу своју у руке Господу. Светог пак Говделаја ставише на дрвени долап и размрскаше му ноге; затим га немилосрдно палише метнувши му усијану ђулад испод пазуха, па га опет вргоше у тамницу. Сужњи пак што се налажаху у тамници, а беху у ранама, шшазиваху се крвљу која је текла из рана светог мученика, и исцељиваху се; и сви болесници прибегаваху к њему и добијаху исцељење, и слављаху Бога.
Када кнез Гаргал чу за то, није поверовао томе. Но када после петнаест дана изведе светог мученика из тамнице и угледа га читава и здрава, он се запрепасти, и уместо да поверује н да омекша, он се још више обездуши и нареди да се један казан напуни смоле и сумпора, да све то прокључа, и да се мученик баци у казан. А свети мученик, погледавши у небо и помоливши се, уђе у казан пун кипеће смоле и сумпора. И, о чуда! казан се тог тренутка раздвоји, и мученик изиђе неповређен.
Видевши то, бездушни Гаргал се посаветова са својим доглавницима и нареди да мученика распну нага на крст и да га пред очима многобројног народа стрељају стрелама. И догоди се дивно чудо: не само свети мученик остајаше неповредљив од бацаних стрела, него стреле пуштене на њега остајаху висећи у ваздуху. Ово чудо запрепасти све. Тада онај који беше дао овај савет кнезу Гаргалу, сам одапе стрелу на светог мученика, али се стрела врати и зари у његово десно око.
Обавештен о свему томе, цар посла своју кћер Каздоју на дајући се да ће она благим речима својим моћи убедити свога брата Говделаја да он послуша оца и одрекне се Христа. А Каздоја, дошавши к брату Говделају и видевши шта он чини, сама постаде хришћанка, научена од Говделаја вери у Христа. Отац пак њихов цар Сапор, дознавши за то, разгњеви се и нареди да кћер његову испруже на земљи и љуто бију моткама. Пошто то би учињено, вргоше је у тамницу. А Каздоја, лежећи у тамници и трпећи болове од рана и модрица, говораше светом брату свом Говделају: Брате, помоли се за мене Богу, пошто не могу да подносим мучења. - Свети брат јој одговори: Нека се не смањи вера твоја у Бога; ја се надам у Христа Господа, у кога си поверовала, да Он више неће допустити да те се мучење дотакне, нити ћеш доживети неко друго мучење.
Цар Сапор нареди да Говделаја изведу из тамнице, да му свежу и руке и ноге, па баце насред коњског тркалишта, да би га у току ноћи коњи разнели копитама својим. То би урађено, али благодаћу Христовом он би сачуван, и изјутра га нађоше неповређена и раздрешена од уза. Ово чудо пренерази све. Тада бездушни мучитељ, ужаривши ражњеве, учини те пекоше тело мучениково. Затим нареди мучитељ да мученику кроз обе руке провуку по једну куку, и да мученика обесе о два дрвета, удаљена три аршина једно од другог. А храбри јунак Христов и тако обешен не престајаше молити се и славити Бога. Два пак хришћанина, свештеници Дадије и Авдије, који стајаху тамо, крадом записиваху страдања светог мученика, бојећи се цара. Њима свети мученик рече: Ако вам је могуће, донесите ми воде и јелеја, да се крстим. Ако пак то није могуће, онда се молите Богу да се то збуде.
Кад ово свети мученик рече, гле, мали облак се појави над њим и изли на његову главу воду и јелеј; и из облака дође глас који говораше: Слуго Божји Говделаје, ето примио си свето крштење. - И тог часа заоија лице светог мученика као сунце, и не мали миомир се шираше од њега. Стога свети Говделај узнесе славу и хвалу Спасу Христу. Тада свирепи Гаргал нареди те цело тело мучениково, од ногу до главе, бодоше оштрим копљима. Неколико часова трпљаше то мучење јунак Христов, свим умом молећи се Господу, и најзад предаде свету душу своју у руке Господње. Тада Гаргал нареди да конопцем вежу ноге мученикове, и да тај исти конопац привежу за бесне коње, и заповеди војницима да коње јуре по кршевитим и каменитим местима, како би се мртво и наго тело мучениково распало и потпуно уништило. То би учињено, али ипак остаде један део светог тела мучениковог. Бездушни мучитељ и тај део исече на три комада, и баци их да их поједу птице и пси. Међутим, споменути свештеници Дадије и Авдије, и ђакон Армазадак, узеше ове свете мошти са великом чешћу, однесоше их дома, па пошто их помазаше мирисима, увише их у платно и побожно сахранише, славећи Бога. А свети и славни Дада, сродник царев, стављен на разне муке, би најзад исечен на комаде, те тако и он сконча у Господу. Неки христољубиви људи узеше искомадано тело његово, па пошто опремише како ваља, сахранише на чесном и свештеном месту. А када гореспоменути свештеници и остали целу наредну ноћ вршаху молитве, у поноћи стаде усред њих свети Говделај и рече им: Браћо, јачајте у Господу; будите чврсти и непоколебљиви, и не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити. - Они се силно обрадоваше гледајући светог мученика. А он им поново рече: Нека вам Господ пода награду за труд који уложисте. - И приклонивши главу према Дадију, свети мученик му рече: Узми са главе моје рог са јелејем (тојест свето миро), и чесно Тело Христово, па иди у царски врт и помажи миром сестру моју Каздоју, и причести је светим Телом Господњим. - Дадије узевши то оде. А кад стиже пред капију врта, јави му се анђео Господњи и заједно са њим уђе у врт. Тада свештеник крстивши Каздоју помаза је миром, причести је Светим Тајнама, и рече јој: Спавај, сестро, до доласка Господа нашег Исуса Христа! - И тог часа анђео узе свету душу њену и узиђе на небо.
Када пак изјутра мати царица дође к њој, затече кћер своју Каздоју мртву. Уцвељена, она оде к своме мужу цару и рече му: Сада се радуј, царе, ти и царство твоје! јер си убио сина мог Говделаја, пошто си га претходно ставио на безброј мука, као да је извршио хиљаде убистава. А ето, и кћи моја Каздоја умре пошто би испребијана моткама, као да је хтела убити оца свога. Тешко свирепом срцу твом! је ли се оно ненасито, заситило видевши децу своју поубијану? Али деца твоја која су превремено скончала, не боје се више твога гњева.
Чувши ово од своје супруге, сурови и бездушни цар се ни најмање не ожалости и не растужи иако му је она све ово говорила са сузама. Онда царица мајка узе најскупоценије и најдивније мирисе, те њима помаза свето тело своје ћерке Каздоје, и увивши га у царску порфиру положи поред тела светог сина свог Говделаја, тихо плачући и наричући: Мила децо моја! помените мене матер своју у дан радости ваше, када се са Христом будете радовали, да бих и ја јадна нашла себи опроштај грехова у слави Христа Бога.