Свети Теодор живљаше у Антиохији и бављаше се трговином. По наређењу цара Јулијана Одступника[24] он би од епарха Салустија на пијаци ухваћен и затворен, и то са следећег разлога. Безбожни Јулијан нареди да се мошти светог мученика Вавиле и других светих мученика пренесу из Дафне. Међу хришћанима који преношаху свете мошти беше и свети Теодор. Носећи свете мошти они певаху стихове из псалама Давидових, често понављајући стих: Нека се постиде сви који се клањају идолима (Пс. 69, 7).

Због тога свети Теодор би ухваћен. Њега обесише на мучилишном дрвету, бише га воловским жилама по плећима, ребра му кукицама кидаше, онда у железне ланце оковаше, па у тамницу вргоше.

Сутрадан Јулијан дознаде од епарха да је млади Теодор показао велико јунаштво и трпљење у страдању. Поред тога цар дознаде и то, да хришћани до краја трдељиво подносе сва мучења па и саму смрт: гонитељи и мучитељи хришћана сматрају смрт за пораз и срамоту, а мучени хришћани сматрају смрт за победу и славу и радост. Дознавши то, цар Одступник нареди да светог Теодора пусте из тамнице. Неки онда упиташе светог мученика Теодора, да ли је осећао болове када га мучаху онако љутим мукама. Он им одговори: У почетку осећах мало неки бол; затим се појави неки човек који ми белим, меким и мирисавим убрушчићем отираше зној са лица и сокољаше ме да јуначки и храбро подносим мучење. Стога, кад мучитељи престајаху са мучењем, ја се томе нисам радовао, него сам се напротив жалостио, пошто је са престајањем мучења престајао и јављени човек - који беше небески Анђео - са својом помоћи и бодрењем.

И стварно, мучитељи су видели Анђела који је дворио светог Теодора и бодрио га.

Безбожни Јулијан за своју свирепу нечовечност би кажњен горком смрћу у рату са Персијанцима, а свети Теодор, пpeтрпевши мучеништво за Господа, радосно отиде ка Гооподу, да вечито блаженствује на небу.