Егина. За неке – острво пистаћа, тиркизног мора и античких храмова. За друге – последње уточиште. Сваке године, хиљаде људи пристижу у њену луку, не због разгледница, већ због наде. Међу њима су и верници и они који још увек траже пут, сви они који су изгубили ослонац у свету и траже га у Небу. Сви они иду ка манастиру Свете Тројице, где почива човек који је својим животом доказао да Бог не оставља своје верне: Свети Нектарије Егински.
У времену када технологија нуди илузију свемоћи, феномен овог светитеља подсећа нас на ону праву, Божанску моћ. Његово име шапуће се по ходницима онколошких института широм света. Али разлог није само у "чудима" као медицинским феноменима. Разлог је у томе што је кроз Светог Нектарија Бог показао да је јачи од сваке болести, сваке неправде и саме смрти.
Ово није прича о људском инату. Ово је прича о човеку који се потпуно предао вољи Божијој, чак и када је то значило губитак свега земаљског.
Успон, завист и прогон без злочина
Да бисмо разумели Нектарија, морамо разумети његову веру. Као млад теолог у Александрији, народ га је волео. Али, људска завист, тај древни грех, није заобишла ни црквене кругове. Утицајни епископи су у њему видели претњу својим позицијама.
Оптужили су га за најтеже неморале, без иједног доказа. Нектарије је преко ноћи разрешен, понижен и протеран. Нашао се на улици, без новца и крова над главом. У том тренутку, већина људи би се бранила, тужила, викала. Нектарије је заћутао. Зашто? Не зато што је био слаб, већ зато што је знао једну велику истину: Постоји само један Судија – Бог.
Знао је да ако се сам брани, узда се у своје речи. Ако ћути и трпи, предаје свој случај у руке Божије. Његово ћутање није било пасивност, већ активан чин најдубље вере. Веровао је да Бог има план чак и када све изгледа изгубљено.
Чистач тоалета у мантији владике
Повратак у Атину донео је нове муке и одбацивања. Када је коначно добио посао директора богословске школе, његова светост је засијала, не кроз беседе, већ кроз дела.
Чувена је прича о школском домару који се разболео, али је крио болест да не би добио отказ и оставио породицу гладном. Када је инспектор дошао у контролу, затекао је шокантан призор: Нектарије, бивши митрополит, рибао је школски тоалет.
На запрепашћење инспектора, Нектарије је рекао: „Домар је болестан. Ја га мењам, да не изгуби хлеб. Само вас молим – ћутите о овоме.“
Ово није био само хумани гест. Нектарије је у том домару, и у сваком човеку, видео лик Божији. Он је знао да служећи најмањима, служи самом Христу. То је била лекција из Јеванђеља преточена у живот: да величина пред Богом не лежи у чину и злату, већ у смирењу и служењу.
Камење, малтер и Благодат на Егини
Након пензионисања, вођен Божијим промислом, одлази на пусту Егину да обнови стари манастир. Мештани нису видели "владику", већ старца који по цео дан носи камење и меша малтер. Сам је градио дом за монахиње, дом за молитву.
И тада су га клеветали. Али он је знао да "Бог неће дати искушење веће него што можемо поднети". Манастир Свете Тројице постао је духовна бања. Људи су долазили и осећали нешто што нису умели да опишу речима. То није била само Нектаријева "доброта". То је била Божија Благодат која се изливала кроз њега јер је очистио своје срце од сваке гордости. Он је постао "провидни сасуд" кроз који је Бог деловао.
Мистерија собе у атинској болници
Крај његовог земаљског живота донео је коначну потврду да је Бог био с њим сваког тренутка. Болујући од тешког облика рака, примљен је у болницу "Аретејо" као сиромах, смештен у собу са неизлечивим болесницима.
У тренутку када је Свети Нектарије предао своју душу Богу 1920. године, догодило се чудо које је потресло лекаре. Болничарка је случајно спустила његову кошуљу на кревет поред, где је лежао човек парализован годинама. Силом Божијом, која се задржала чак и на одећи праведника, парализовани је истог тренутка устао и проходао.
Собом се проширио мирис смирне – мирис светости, знак присуства Духа Светога. То није била магија. То је био Божји печат на живот човека који је до краја остао веран.
Бог је последња нада
Од тог дана, прича о Светом Нектарију се не зауставља. Исцељења од рака, парализе, душевних болести – сведочења су безбројна. Али Нектарије није тај који лечи; лечи Бог молитвама Светог Нектарија.
У болницама широм Србије и света, икона овог светитеља стоји као подсетник. Она поручује да када медицина каже "нема више наде", Бог каже "Ја сам ту". Филм „Божији човек“ дирнуо је многа срца управо зато што је показао да је могуће живети са Богом и у најтежим мукама.
Свети Нектарије Егински нам је оставио најважнију поруку: Није важно шта свет мисли о вама, важно је да Бог живи у вама. Његов живот је доказ да онај ко претрпи до краја, уздајући се у Господа, не само да ће бити спасен, већ ће постати светлост која осветљава пут хиљадама других.
И зато, када се нађеш на пристаништу живота, са једним кофером и без наде, сети се њега. Свети Нектарије није имао лак пут, али увек је сведочио да Бог не заборавља своје. Његов живот није био тријумф моћи, већ тријумф смирења. Није био победник по мерилима света, али је постао уточиште за све који су светом били поражени.
Јер где је срце чисто, тамо Бог пребива. А где Бог пребива – ту ниједна душа није отписана.
За Фондацију Пријатељ Божији: Наташа Смоловић