ЗА царовања Констанција, сина Константина Великог, на православне хришћане дигоше гоњење зловерни аријанци, чији присталица беше сам цар, такође прелашћен њиховом јересју. Тада у Цркви настадоше велике пометње и нереди, пошто беше остало мало стубова на које се ослањало: свети Атанасије, архиепископ Александријски, тај велики заштитник Православља, би прогнан са свога престола, а свети Александар, патријарх Цариградски, беше већ скончао.
Када блажени Александар патријарх лежаше на самртној постељи, питаху га ожалошћени верни: Коме остављаш нас чеда твоја, оче? кога нам место себе остављаш за пастира, који би ишао твојим стопама и мудро управљао Црквом Христовом? - Болесни патријарх им указа на два достојна мужа: овог блаженог Павла, родом из Солуна, презвитера по чину, и ђакона Македонија. Притом рече: "Ако желите имати пастира, који ће вас учити и који ће вам врлинама сијати, изберите Павла; ако ли желите имати само личита човека и споља украшена, изберите Македонија".
Рекавши то својој пастви, незаборавни патријарх Александар пређе ка Господу. На сабору пак при већању, кога од ове двојице да узведу на патријаршијски престо, Павла или Македонија, настаде спор међу православнима и аријанцима којих на сабору беше врло много. Православни хоћаху Павла, аријанци Македонија, ипак православни однеше победу и за патријарха би изабран у цркви свете Ирине свети Павле, и узведен на патријаршијски престо. И он стаде мудро пасти поверено му стадо.
У време избора и хиротоније светога Павла, цар Констанције не беше у Цариграду већ у Антиохији; и све се то сврши без њега. Због тога он не беше расположен према новоме патријарху. И када се врати из Антиохије у Цариград, цар поче отворено показивати своје незадовољство против патријарха што је ступио на патријаршијски престо мимо његове воље. И наговорен од аријанаца, цар сазва сабор, који неправедно низложи с престола светога Павла, невиног и чистог срцем, веома корисног за Цркву Христову, јер овај блажени отац и мудрошћу и животом бејаше светлост свету и сијаше у Цркви као јутарња звезда усред облака. На место низложеног Павла цар постави за патријарха Јевсевија Никомидијског, па опет отиде у Антиохију. А злочестиви јеретик Јевсевије стаде смућивати Цркву својим јеретичким учењем и старати се свим силама да из Символа вере избаци речи: "рођеног, а не створеног, једносушног са Оцем", пошто он не признаваше да је Син Божији - Бог, и у свему раван Богу Оцу.
Међутим, блажени Павле, по низложењу свом са патријаршијског престола, отпутова у Рим, јер у то време Римска црква беше православна и папа држаше православну веру. Дошавши у Рим, свети Павле затече тамо светог Атанасија Великог и многе друге епископе, прогнане Јевсевијем, и живљаше заједно с њима. Но Јевсевије, желећи да и у Риму не да мира Атанасију и Павлу, упути пуну клевета на њих посланицу папи римском Јулију. Папа не придаде никакву важност посланици, пуној клевета на невине служитеље Божије, и саветова Атанасију и Павлу и осталим епископима да се врате на своје престоле; притом, указујући им подршку, он написа источним епископима, да их с љубављу приме и да им не сметају заузети своје раније престоле.
Тако се свргнути епископи вратише сваки својој цркви, и разаслаше писане посланице онима који су их свргли. Али непријатељи Православља, примивши посланице, труђаху се на све могуће начине да истину заташкају лажју, и намислише да сазову сабор у Антиохији а да Јулију и другима одговоре посебном посланицом. Међутим Јевсевије убрзо умре, не дочекавши сабор. Тада православни житељи Цариграда с радошћу примише блаженога Павла и на патријаршијски престо узведоше. Видевши то, злочестиви аријанци се сабраше у другом храму и изабраше себи за епископа прешавшег на њихову страну Македонија. Тада настаде велики метеж у Цариграду, и у сукобима између противничких страна многи настрадаше и изгинуше. Глас о томе допре до цара Констанција који се налазио у Антиохији. Он упути у Цариград војводу Ермогена са војском, наредивши му да Павла одагна из Цариградске цркве. Дошавши у Цариград, Ермоген стаде приморавати народ да протера невиног светог патријарха Павла, и тиме изазва велики метеж у граду, пошто се народ силно противљаше војводи Ермогену. Ермоген хтеде да употреби војну силу и тако протера светога Павла, но разјарена маса народа јурну на његову кућу и запали је, а самог Ермогена извуче напоље и уби.
Чувши за убиство војводе Ермогена, цар Констанције хитно допутова из Антиохије у Цариград, збаци блаженог Павла са патријаршијског престола и протера из престонице, страховито љут на њене житеље што примише Павла мимо његове воље и што због њега дигоше побуну и убише Ермогена. Тога ради цар одузе граду половину благодети, дароване му од његовог благочестивог оца, Константина Великог: осам хиљада хлебова, колико је дневно издавано из царских житница градској сиротињи, он сведе на четири хиљаде. Потврдивши затим за патријарха Македонија, Констанције опет отиде у Антиохију.
Блажени пак Павле отпутова у западне земље, и дошавши к благочестивом папи римском Јулију, као и к цару римском Константу, обавести их о свему. Констант, брат Констанцијев, и папа написаше посланицу Констанцију, убеђујући га да на патријаршијски престо прими Павла као православног; и посланицу дадоше блаженом Павлу. Он са овом посланицом отпутова у Цариград, где га православни опет примише са великом радошћу. Посланицу пак цара Константа и папе Јулија посла по једном знаменитом велможи у Антиохију цару Констанцију. Но Констанције схвати ову посланицу као укор, и не придаде јој никакву важност. Напротив, он се још више разљути на блаженог Павла што се без његовог пристанка наново враћа на архијерејски престо. И брзо посла у Цариград наређење Филипу епарху, да Павла збаци с престола и протера, а Македонија узведе на престо. Међутим епарх Филип, бојећи се народне побуне и да га не снађе што и Ермогена, намисли тајно уклонити Павла с престола. Скројивши такав план, и никоме не казујући царево наређење, он једном дође у дворац који се налазио на морској обали и звао се Зевксип, у коме се скупљао народни данак. Ту Филип рече да је тобож дошао да прими данак; међутим он одатле посла блаженом Павлу љубазни и почасни позив, да дође на тајни договор с њим поводом неког народног посла. He подозревајући ништа, свети Павле се одазва позиву. А епарх Филип, бојећи се многобројног народа који дође пратећи светог патријарха, не учини с њим ништа јавно, него узе блаженога за руку и разговарајући с њим уведе га у унутрашње одаје дворца. Тамо он нареди да отворе задња врата што су према мору, и извевши на њих светитеља саопшти му царево наређење, па га посади на лађу раније спремљену за то, и тако посла у изгнанство са свима мерама предострожности. И би наређено светом изгнанику да живи у своме завичају, граду Солуну, са правом да борави и у оближњим градовима, али нипошто не посећује источне покрајине.
Пошто на такав начин посла блаженога Павла у прогонство, епарх Филип крену из споменутог дворца ка цркви, седећи у колима са Македонијем, праћен мноштвом наоружаних војника. Глас о томе брзо стиже до народа, и велико узбуђење захвати житеље Цариграда, и хитаху ка цркви сви, и православни и аријанци, трудећи се да једни друге претекну и заузму у цркви место. А када епарх стиже близу цркве, он са Македонијем сиђе с кола, пошто од силног народа колима се није могло ићи даље. Војници стадоше силом потискивати народ, али због страховите тескобе предњи редови гомиле нису имали куда одступити назад. А војници, мислећи да им се народ намерно одупире, разјарише се страховито и почеше оружјем крчити пут ка цркви епарху и Македонију. И том приликом погибе 3150 људи, једни убијени од војника а други угушени од силног тискања. И то све због злочестивог Македонија, који и на патријаршијски престо седе по жељи цара и насиљу војске, али насупрот црквеним законима. Такво насиље светој Цркви и љути покољ приредише безакони аријанци. У спомен тобож насталог мира црквеног, цар Констанције подиже велику цркву у име свете Софије (= Премудрости Божије = Другог Лица Свете Тројице = Сина Божија) и огради је заједничком оградом са црквом свете Ирине, (не мученице Ирине него мира Христовог), коју сазида цар Константин Велики.
Поживевши неко време у Солуну, блажени Павле отиде у Коринт, а одатле у Рим. Тамо он опет обрете светог Атанасија Великог, исприча му све своје муке, и они обојица известише о своме удесу цара Константа. Цар се страховито разљути на брата и написа му да му пошаље са Истока три епископа, који су дужни дати разлоге за свргнуће и прогонство Атанасија и Павла и донети писмено изложење вере. Добивши од брата овакву посланицу, цар Констанције, који још беше у Антиохији, уплаши се братовљева гњева и посла му четири епископа: Наркиса Киликијског, Теодора Тракијског, Марија Халкидонског и Марка Сиријског. Ови епископи, дошавши у Рим к цару, не смејаху стугшти у разговор и расправљање са Атанасијем и Павлом, прикрише и своју јеретичку веру коју они изложише у Антиохији, а саставише друго исповедање вере и предадоше цару. To исповедање је гласило.
"Верујемо у једнога Бога Оца Сведржитеља, Творца и Саздатеља свега, којим све постаде на небу и на земљи, и у Његовог Јединородног Сина Господа нашег Исуса Христа, пре свих векова од Оца рођеног, Бога од Бога, Светлост од Светлости, кроз кога је постало све што је на небу и на земљи, видљиво и невидљиво, Реч и Премудрост и Сиду и Живот и Светлост истиниту, који се у последње дане ради нас учовечио и родио од Свете Дјеве, и био распет и умро, и погребен, и васкрсао из мртвих у трећи дан, и узишао на небо, и седи с десне стране Оцу, и који ће на крају века доћи да суди живима и мртвима и да свакоме да по делима, и Његово царство неће престати и грајаће у бесконачне векове. Верујемо и у Светога Духа, који је Утешитељ, којега Господ обећа апостолима и кога им посла по вазнесењу Свом на небо, којим се освећују душе које истински и побожно верују у Њега. Оне пак који говоре да је Син од другога бића, а не од Бога Оца, и да је било време када Сина није било, - такве не прима света саборна апостолска Црква".
Предавши ово изложење вере цару и многим другим лицима, епископи отпутоваше из Рима. А после три године источни епископи опет се скупише на сабор, саставише друго изложење вере, и послаше га епископима Италије. Али ови га не примише због многоречивости и расплинутости, потпуно задовољни исповедањем вере, састављеним од светих отаца Никејског сабора. Отуда између источних и западних цркава настадоше велике несугласице и неспоразуми, те оба цара сазваше епископе на сабор у Сардици ради размотрења исповедања вере и ради коначне одлуке о Атанасију и Павлу. На сабор 343. г. дође у Сардику око сто западних епископа и само седамдесет шест источних. Заражени аријанством и бојећи се да ступе у препирку са знаменитим поборницима Православља Атанасијем и Павлом, и стога желећи да ову двојицу удаље са сабора, источни епископи одбише да саборују са западним епископима док ови не уклоне са сабора Атанасија и Павла. Тада епископ Средачки Протоген, и преподобни Осија, и сви други с њима, рекоше источнима: Ми смо се сабрали овде не само ради расправљања о једносуштности Сина са Оцем, него и ради Атанасија и Павла.
Чувши то, источни епископи се одвојише од западних, напустише Сардику, и на повратном путу зауставише се у Македонском граду Филипопољу. Ту одржаше свој посебни источни сабор, и на њему решише: да се не сме исповедати да је Син једносуштан са Оцем, и отворено предадоше анатеми учење о једносуштности. - Ову јеретичку одлуку они путем посланица објавише по својим епархијама.
Када за то сазнадоше епископи светог Сардикијског сабора, они најпре осудише ове јеретике за безбожно учење о Сину Божјем, затим лишише чина Атанасијеве и Павлове клеветнике, потврдише као потпуно правилну веру Символ вере, састављен у Никеји, и предадоше анатеми све који не исповедају да је Син једносуштан са Оцем. После тога цар Констант писа са своје стране брату своме Констанцију, молећи га да Атанасију и Павлу врати њихове епископске престоле. И одмах отправи Павла у Цариград, давши му као сапутнике два епископа, и пославши преко њих писмо Констанцију, у коме је, између осталога, писао и ово: "Атанасије се још налази код мене, а Павла шаљем к теби, да твоја власт нареди да он заузме свој престо; то исто молим и за Атанасија, јер сам сазнао да су обојица прогањани због православне вере, и оклеветани су". - А додаде Констант у писму и врло оштре речи, и то ове: "He наредиш ли да ово тако буде, онда ћу ја сам лично кренути против тебе са војном силом, и насупрот вољи твојој вратити Атанасију и Павлу њихове Цркве, и посадити на њихове престоле".
Стигавши к цару Констанцију, свети Павле му предаде писмо од његовог брата Константа. Уплашен братовљевом претњом Констанције прогна Македонија, а блаженог Павла узведена патријаршијски престо. Исто тако он писмом позва к себи Атанасија и отпреми га у Александрију да заузме свој престо. И би велика радост православнима за њихове пастире, и доста времена они поживеше у дубоком миру, утешујући се богонадахнутим учењем великих учитеља целе васељене. Јер Атанасије у Александрији и Павле у Цариград, управљајући Христовом Црквом, просвећиваху свет побожношћу а разгоњаху таму јереси аријанске.
Међутим, после доста времена војсковођа цара Константа Магненције са завереницима својим уби господара свога када овај беше у лову. И чим нестаде заштитника Православља, благочестивог цара Римског Константа, аријанци одмах дигоше главе своје и стадоше гонити православне. А пре свега они устадоше против поборника Православља и учитеља васељене: Атанасија и Павла. Стога се Атанасије сам уклони са престола, спасавајући се од аријанаца који су тражили да га убију, а блажени Павле би послат на заточење у Кукуз, у Јерменију, и тамо затворен у засебној кући. И када он једном служаше Божанствену литургију, аријанци нападоше на њега и удавише га омофором. И тако свети исповедник предаде душу своју Господу.
Тада Македоније опет узиђе на патријаршијски престо у Цариграду, и учини многа зла Цркви Божијој, гонећи и убијајући православне. Имајући чврст ослонац у епарху Филипу, он збаци многе епископе православне и на њихова места постави јеретике; и оне који нису хтели имати црквено општење с њим он поби стављајући их на разне муке. При томе он ни жене штедио није: по његовом наређењу, некима су одсецали дојке, другима су гвожђем отварали уста и насилно им гурали аријанско причешће, трећима су одрезивали носеве и уши, некима су огњем стављали жигове, - речју: крв православних се немилице проливала. У то време аријанци посекоше мачем два клирика, Маркијана и Мартирија, који беху писари блаженога Павла и поборници Православља. Но насилништво Македонијево распростре се и на Пафлагонију. Јер он, чувши да се тамо налази мноштво православних, посла три чете наоружаних војника, да мачем приморају православне на уједињење са аријанцима. Житељи града Мантине, чувши о приближавању војника, дохватише ко је што могао, неко секиру, неко косу, неко мотку, и похиташе у сусрет војсци. И у битци која настаде паде много људи са обе стране: од војника мало који умаче жив, а и од грађана би убијено не мало њих. За ово крвопролиће беше крив проклети јеретик Македоније.
Најзад Македоније, без икаквог наређења од стране цара, дрзну се извадити из земље и пренети на друго место мошти светог цара Константина Великог. Тада се сва Црква зали крвљу, јер многи беху против тога, због чега и настаде између православних и аријанаца међусобна борба и убијање. Када цар то чу, обузе га силно нерасположење према Македонију и епарху Филипу. И царевим наређењем: Македоније би збачен са патријаршијског престола, а Филип лишен епархства. Но и поред тога јерес Аријева и Македонијева продужише постојати, и раздираху Цркву Божију још четрдесет година, све до царовања цара Теодосија, који сазва у Цариграду Васељенски сабор Светих Отаца 381. године, који коначно осуди ове јереси и утврди Православље. Одмах за тим благочестиви цар с великим почастима пренесе из Кукуза у Цариград чесне мошти светог и блаженог исповедника Христовог Павла, славећи Оца и Сина и Светога Духа.