Најпре био кнез, па се замонашио. Много година провео усамљенички, у молитвеном тиховању, вршећи надприродне подвиге. Затим прешао у општежићни манастир, који се налазио у Киону, у Витинији. Желећи да стекне што спасоноснију послушност, вршио најтежа послушања са великом ревношћу и трпљењем; затим ишао бос и бедно одевен. Тако стече преподобни Антоније савршену послушност. Преморен од силних трудова, он једном у срцу свом рече ка Господу: Види, Господе, смирење моје и труд мој, и опрости ми све грехе моје. - И ноћу он виде у сну једног величанственог мужа који држаше теразије у рукама. На левом тасу теразија беху сви Антонијеви греси од саме младости његове, а на десном секира којом он искорени дивље трњаке општежића. Стога десни тас теразија са секиром претеже, и разметну све грехе његове што беху на левом тасу. Тада онај чудесни човек рече Антонију: "Ето, Господ прими трудове твоје и опрости грехе твоје". Својом савршеном послушношћу преподобни Антоније беше пример свој братији, и много допринесе њиховом спасењу. Видећи све то, отац игуман позва насамо Антонија и рече му: "Оче, нека те Бог обилно награди што си својим доласком у ову обитељ и својим живљењем по Богу користио толиким душама; нарочито су сва братија наше обитељи добили огромне духовне користи од твоје савршене послушности".

После тога игуман даде оцу Антонију нове хаљине, обућу и остало што му беше од потребе. И отада игуман ревносно снабдеваше савршеног у послушности Антонија. Чим би приметио да му нешто треба, игуман је кришом улазио у Антонијеву келију и потребну ствар стављао на његов одар. И Антоније то смирено употребљаваше.