Преподобни отац Аврамије беше син благочестивих родитеља. У младости својој он остави своје родитеље и сав светски метеж, узе крст свој и последова Христу кога од свег срца заволе. Поставши монах, он начини од себе чисто обиталиште Светога Духа: јер тело своје он потчини духу, и умртвивши га многим трудовима савлада страсти, и будући у телу он вођаше живот сличан животу бестелесних ангела. Због тога он постаде старешина монасима и светлост свету који обогати својим чудесима, јер благодаћу Христовом он исцељаваше телесне и душевне неисцељиве болести и страсти.
У његово време у Ростову још не беху сви примили свето крштење и остајаху незнабошци: Чудски крај града клањао се каменом идолу Велесу. Нечисти дух који обитаваше у идолу навођаше страх на све, и хришћани се бојаху да пролазе у близини идола. Преподобни Аврамије гораше од ревности да у Ростову искорени остатке незнабоштва. Он мољаше Бога да му подари силу и благодат Светога Духа да разбије идола; али молитва његова не би дуго услишена.
Једном преподобни Аврамије, у тузи и недоумици, сеђаше у близини идола. И одједном угледа он благољепног старца где иде к њему. Аврамије устаде и похита му у сусрет. Пошто се поздравише и благословише, преподобни упита старца: Откуда идеш, оче; из које си земље? - Ја сам, оче, родом из Цариграда; у вашој земљи сам дошљак и богомољни путник. Но реци ми, оче, зашто седиш у тузи близу тог идола Велеса? - Молим Господа Бога, одговори Аврамије, да ми да силе да разбијем идола, али Господ не гледа моје молитве, и ево ја седим тужан. - Ако хоћеш, оче, да добијеш што желиш, рече Аврамију старац, онда иди у Цариград, пронађи дом Јована Богослова, и биће ти жеља испуњена. - Преподобни Аврамије се ожалости због далеког пута, али му старац рече: Господ Бог скратиће твој пут.
Блажени Аврамије, испунивши се Светога Духа, узе благослов од старца и крену на пут заборавивши на његову даљину. А када преподобни Аврамије изађе из града и пређе реку Ипшу, њега срете непознати човек који својим изгледом уливаше страх, скоро сасвим без косе на глави, са великом округлом брадом, лица благог и светлог, сав прекрасан; у руци имађаше трску. Блажени Аврамије му се поклони. Непознати упита: Куда идеш, старче? - Идем да пронађем дом Јована Богослова, одговори Аврамије. - Непознати рече: Приђи старче, узми ову моју трску, па се врати натраг, отиди к идолу Велесу, удари га трском у име Јована Богослова, и бедник ће се срушити у прах. - Са тим речима непознати постаде невидљив.
Блаженом Аврамију би јасно да је то био свети Јован Богослов. Обузет страхом и радошћу он се врати натраг, приђе идолу, удари га трском у име Јована Богослова, и идол се тог тренутка претвори у прах.
Ha месту где преподобни Аврамије срете светога старца, он подиже цркву у име светог Јована Богослова, а тако где се налазио идол Велес, преподобни, са благословом епископа, сагради малу цркву У име Богојављења Господња, устроји поред ње келије, сабра монахе и основа општежиће.
Многа зла претрпе преподобни Аврамије од незнабожаца. Једном хтедоше они да разруше светињу и да спале манастир, али им Бог не допусти то због молитава и трпљења преподобнога. Ипак после не много времена преподобни Аврамије својим учењем и трпљењем приведе све незнабошце Христу: крсти их све, од мала до велика, и стадоше ходити к цркви на службе Божије. Преподобни Аврамије утврђиваше им срца у вери чигањем из свештених књига и духовним поукама. Многи младићи остављаху домове својих родитеља, тајно долажаху к преподо бноме и примаху монаштво. Тако се увећаваше братија, коју преподобни поучаваше речи Божјој. Тада преподобни подиже велику цркву, украси је дивним иконама, снабде светим књигама, и заведе благољепно пјеније. И кнезови Ростовски заволеше угодника Божјег Аврамија и братију његову, и стадоше давати многа имања на изградњу манастира и потребу братије.
Видећи напредак и процват манастира, епископ Ростовски у договору са кнезовима произведе преподобног Аврамија за архимандрита. Од тога времена преподобни се стаде још усрдније подвизавати, труд труду додавати, и све врлине своје појачавати. Он беше пример свима, одликујући се смирењем, и показујући нелицемерну љубав према свакоме долазнику.
Праисконски ненавидник добра ђаво, не остави преподобнога на миру, окоми се на њега и чињаше му пакости дан и ноћ. Али, ограђен Христовом благодаћу и крсним знаком, Аврамије га се не бојаше. Међутим, једном приликом, када преподобни Аврамије у својој келији пред светом литургијом, прочитавши прописане Молитве за свето Причешће, хтеде умити руке пред одлазак у цркву, ђаво уђе у умиваоницу, да би напакостио преподобноме. Схвативши лукавство вражије, преподобни узе часни крст, положи га поврх сасуда, огради сасуд крсним знаком, и тако остави дуго време не дотичући га се. И ђаво, паљен силом светога крста, мучаше се и не могаше изаћи из сасуда. У то време кнезови Ростовски по обичају свом дођоше у манастир да се помоле Богу и узму благослов од преподобног Аврамија, и уђоше у келију преподобнога. Али светога старца не беше у келији. У то време он перијаше власенице своје братије. Чувши за долазак кнезова, преподобни похита у своју келију да их благослови. Међутим кнезови, очекујући у келији преподобнога, приметише сасуд са часним крстом поврх њега и беху у недоумици шта то може да значи. Један од кнезова узе крст са сасуда да себе благослови њиме, и тог тренутка ђаво изиђе из сасуда, као црн и смрдљив дим, те се сви присутни уплашише. Када се преподобни приближи келији, нечисти дух га срете и стаде га ружити и претити му: Бедниче, ти си учинио да ја будем мучен силом невидљивог Бога и паљен силом крста, али ћу ти и ја ускоро приредити муку и победити те: бацићу клевету на тебе, предаћу те на муке и поругу: бићеш посађен на шарену магарицу без седла и обувен у женске црвене ципелице. И много штошта друго претрпећеш као што и ја претрпех од тебе. - Преподобни се прекрсти, и ђаво тог тренутка ишчезе. Ушавши у келију, преподобни удостоји кнезове благослова, поучи их и отпусти с миром.
После неког времена, желећи да се освети преподобноме, ђаво се претвори у војника, оде к великоме кнезу у Владимир и стаде страшно оптуживати Аврамија. Господару, говораше ђаво великоме кнезу, у твојој држави, у граду Ростову, има неки монах Аврамије, волх, који се прави смирен и свет, a уствари вара људе. Он пронађе у земљи силно благо, огроман бакарни суд, и у њему мноштво злата, златних појасева и ланаца, и врло много сребра и других драгоцености. Вредност тога блага се просто не може оценити. Тим благом он манастир подиже, велику цркву сагради, а тебе не обавести, иако све то благо припада твоме величанству.
Велики кнез се запали гњевом на преподобног и посла по њега једног опаког војника, наредивши му да Аврамија, не говорећи му ни речи, одмах доведе онаквог каквог га затекне. У то време преподобни Аврамије стајаше на молитви у келији само у власеници и без обуће. Опаки војник изненада бану к њему, и без икакве милости дохвати га, не давши ни да се обуче, ни да се одене, посади на коња и јурну ка граду Владимиру. Схвативши да је посреди вражија освета, преподобни се не уплаши него благодараше Бога. На другој страни Ростовског језера они набасаше на човека који је орао са шареном магарицом и држао у руци црвене женске ципеле. Војник посади преподобнога на магарицу, навуче му на ноге женске ципеле, и на најбржи начин предаде га таквог великоме кнезу.
Велики кнез нареди да и оног војника тужиоца доведу пред њега. Тобожњи војник, а уствари прерушени ђаво, понављаше оне исте речи оптужбе против преподобнога односно пронађеног блага. Преподобни, чувши то, подиже руке к небу и запрети духу зломе силом Господа нашег Исуса Христа, говорећи: Запрећујем ти именом Господа нашег Исуса Христа, кажи ми ко си ти што ме тако клеветаш? - Ђаво уздрхта и рече: Ја сам ђаво, који од искони мрзим добро у роду људском, нарочито у монаха који се боје Бога. Видиш ли, старче, да сам учинио оно што сам ти рекао, зато што си ме мучио у убогом сасуду твом. - Рекавши то, ђаво моментално ишчезе.
Велики кнез, видећи ђавољу прелест, и поруганог светог оца пред собом, страховито се уплаши као и сви присутни. И стаде кнез молити преподобнога за опроштај и кроз сузе говораше: Оче, ја сам виновник твог принудног доласка овде; ја сам те љуто увредио. Опрости ми, оче, све чиме сам те разгњевио. Враг помрачи срце моје, оче, и изазва у мени јарост против тебе и вргну ме у грех. - Старац рече: Господ нека ти опрости, господару, јер је то дело древнога врага, ђавола; па се стога, господару, немој чудити овоме: одискони ратујући против људи, он је особито навикао да пакости онима који се боје Бога.
Кнез, видећи смиреност преподобнога и његове тихе и кротке речи, као да старца није снашло никакво зло, одаде му велику почаст и поклони његовом манастиру многа имања, па га отпусти с миром.
Преподобни поживе много година у своме манастиру у великој смирености, додајући труд на труд, па с миром отиде ка Господу, кога из млада заволе.