За кнезовања великога кнеза Московскога и целе Русије Василија Јоановича у области Вологодској, близу манастира преподобног Корнилија, појави се неки дечак, пo имену Теофил. Он се настани код једног човека коме име беше Василије. У дечака бејаше обичај: сваки дан посећивати богослужење, сваку ноћ проводити у молитви, непрестано бдећи. Видећи Теофилово смирење, кротост и љубав к молитви, сви се стадоше дивити овоме дечаку. Њега нико никада не виде да се игра са децом, или смеје. П њему обавестише преподобног Корнилија. Преподобни нареди да му доведу дечака. Корнилије тихо и благо упита дечака ко је и одакле је родом, како му је име, и где живе његови родитељи. Заплакавши, дечак се поклони до земље светитељу и рече: Опрости ми, чесни оче, ја не памтим своје родитеље, остао сам после њих као мало дете; причали су ми да су они били сељаци; а име ми је Теофил. Скитао сам, хранећи се именом Божјим; не знам како сам дошао овамо; и сада живим овде код свога домаћина. Молим те, чесни оче, дозволи ми да се потрудим у твојој обитељи колико могу.
Свети Корнилије провиде својим прозорљивим очима да ће овај дечак бити изабрани сасуд Божји. И нареди да Теофила приме у манастир и повери га ризничару. Дечаку тада беше свега дванаест година.
Од дана ступања у манастир Теофил поче усрдно служити братији, одликујући се великом послушношћу и смиреношћу. Око три године служи он тако братији. Осведочивши се о његову ревност и кротост, ризничар извести о томе преподобног Корнилија. Сви монаси љубљаху трудољубивог дечака. Када Теофил наврши петнаест година, преподобни Корнилије га призва к себи и рече му: Драго чедо моје, ти си потпуно достојан да примиш монашки постриг. - Теофил радосно одговори: Ayma моја жели то изнад свега. Молим те, свети оче, не оклевај извршити ово добро и богоугодно дело.
Преподобни Корнилије припреми потребним поукама блаженог Теофила, и постриже га за монаха давши му име Филип. И мали монах би дат под духовно руководство веома искусном и благочестивом монаху Флавијану. Овај најпре научи Филипа писмености. Господ поможе своме верном слузи. Филип се за кратко време описмени и могаше брзо читати књиге Светога Писма. Много година подвизаваше се преподобни Филип, обављајући сва послушања. Он је час прислуживао у цркви, час радио у пекари; носио воду и дрва; дању свршавао разне послове за братију, а ноћу се молио. Са нарочитом строгошћу он је држао пост, и давао пример истинског уздржања. Братија се дивљаху таквим подвизима преподобнога и стадоше молити светог Корнилија да им Филипа постави за презвитера. Блажени им радо испуни молбу. Тада преподобни Филип удвостручи своје подвиге, те се монаси још више стадоше дивити његовом врлинском животу. Приметивши то Филипу се узнемири душа и он поче туговати. - Тешко мени, помишљаше он у себи, ја сам већ добио награду од људи. Какву награду онда могу очекивати од Господа у дан Суда? He, хвала људска доноси ми муку.
Желећи избегнути славу он намисли напустити обитељ и упутити се куда му Господ укаже. О томе он исприча блаженом Корнилију. Свети старац му даде потребне савете, благослови га и отпусти с миром из своје обитељи. Преподобни Филип се поче молити Пресветој Богородици: Услиши ме, брза Помоћнице, избави ме од муке која ми смућује срце. - И када он ноћу, по своме обичају, стајаше на молитви и читаше канон Одигитрији, одједном он чу глас: Драги слуго мој, изађи одавде и иди куда ти ја укажем. - Преподобни погледа кроз прозорче своје келије и угледа где на јужној страни сија велика светлост. Он се уплаши од овог виђења и у страху истрча из келије. "Ово место и јесте оно које ми је указано с неба, - помисли он. - Нека буде воља Господња!" - Повративши се у келију, он сконча своју молитву, и дуго размишљаше о виђењу. А када он ујутpy крену к цркви, он се поново удостоји чути глас: Изађи из ове обитељи и иди куда ти ја укажем.
После тога преподобни Филип идуће ноћи изађе из манастира не поневши са собом ништа осим одеће што беше на њему, и крену на пут. Путујући он тражаше себи место згодно за молитвено тиховање и монашке подвиге. И при томе храњаше душу своју оваквим размишљањима: Бегајмо од телесног живота, као што је некада народ Јеврејски бежао из ропства Египатског. Уклонимо се од среброљубља, јер је оно корен и почетак свакога зла. Нека Господ буде мој водитељ и наставник! - Тако идући он стиже на Бјелоозеро, и стаде обилазити тај крај, и у шуми на левој обали реке Андоге нађе прекрасно место, тихо и усамљено. - Ево тишине моје, овде ћу се настанити! кликну он и узнесе благодарну молитву Господу.
Изнурен дугим путовањем, преподобни леже под једним гранатим бором и заспа. У сну му се јави ангео Господњи и рече: "Филипе, овде ти је Господ припремио место". - Блажени се одмах пробуди и стаде се молити Пресветој Тројици. Сутрадан изјутра он се упути управитељу те области, кнезу Андреју Васиљевичу Шелеспанском. Дошавши кнезу блажени га стаде молити за оно место где је имао виђење. Кнез се заједно са блаженим упути на место и својим штапом обележи простор од реке Андоге до Малога Ирапа, и дозволи блаженоме да ту живи. Преподобни окружи јарком то место, начини себи на обали реке келијицу, малу пећиницу, и ггоче се молити Господу за спасење душе своје.
Кнез Андреј имађаше брата кнеза Јована. Када кнез Андреј каза своме брату да се у њиховој области населио блажени Филип, овај се силно разгњеви на свога брата и на блаженога Филипа. У присуству народа и свештеника он стаде прекоравати свога брата: "Ти си пустио овамо тога човека, а он мене ни питао није. Ево ја идем к њему да га отерам оданде и да му не допустим да живи тамо".
Узалуд је кнез Андреј заједно са свештеницима и народом одвраћао брата да не чини зла светоме човеку. Но кнез Јован се још више расрди, скочи на коња и одјури у пустињу са намером да прогна оданде светитеља. Када се кнез Јован приближи к Маломе Ирапу, коњ стаде и не хте преко потока. Кнез га ошину корбачем. Али коњ, стиснувши зубима ђем, појури натраг, брзо донесе кнеза у село где он живљаше, и тамо код цркве Николаја Чудотворца збаци кнеза, па сам одјури даље, и на трећем километру издахну. Падајући, кнез се удари о камен и умре.
Кнез Андреј сахрани брата и оде к преподобном Филипу. И стаде нудити преподобноме сребро за покој душе свога брата. Но преподобни не прими сребро већ заиска земљу између Великог и Малог Ирана. Кнез Андреј радо испуни његову молбу: даде му сву ту земљу. Од тога времена кнез Андреј и многи други стадоше гајити велику веру к преподобноме и искати његове молитве и поуке. Блажени подиже црквицу и келију, па затим намисли саградити храм у име Пресвете Тројице. Многи долажаху к преподобноме Филипу да се помоле у његовој црквици. Преподобни им даваше душекорисне поуке и говораше им: Послушајте оци и чеда: учинимо дело добро и корисно за душе наше: саградимо цркву у име Свете и Животодавне Тројице.
Слушајући то, народ стаде с вољом помагати светитељу. И убрзо, помоћу Божјом и молитвама светог Филипа, они сазидаше цркву и украсише је према својим могућностима. Сам кнез Андреј подари цркви књиге и остале потребне ствари. Најзад црква би освећена, и у њој стадоше узносити молитве и славословља Господу. Овај нови манастир назваше Красноборска пустиња Филипа Ирапског. Глас о светом подвижнику стаде се ширити, и многи долажаху к њему ради његових молитава и поука. Све их је блажени Филип поучавао, свима корисне савете давао, за све се молио, све бодрио и тешио. И свима посетиоцима наук давао: Да живимо мирно и кротко. Љубите родитеље своје и поштујте их. Нека вас Бог мира сачува у сваком миру и тишини. Имајте љубави према свима сродницима вашим, према свима сиромасима и убогима, јер су они наши ближњи. Сетимо се да је сам Господ љубио сиромахе. Браћо, немојмо се гордити, него будимо кротки и смирени, јер се Бог гордима противи а смиренима даје благодат (1 Петр. 5, 5).
Тако поучавајући друге, свети Филип све ревносније и ревносније удвостручаваше своје подвиге, све време појаше богонадахнуте псалме Давидове, испуњавајући тачно сва правила монашког живота. Нарочито он саветоваше свима да читају псалме, и говораше: Пазите, чеда, ништа тако не одгони од нас ђаволе као читање псалама Давидових.
Једном када блажени стајаше на молитви у својој келији, он изненада чу трубљење трубе и вику као са бојног поља. Блажени се зачуди: "Откуда овај трубни глас? Та овде нема рата". - Међутим нечисти дух, који изазва ову вику, приближи се светитељу и рече: He, рат постоји; он се води против тебе. Ако ти не желиш да ратујеш, онда иди, спавај, и ми нећемо ратовати против тебе". - Светитељ, помоливши се, огради себе крсним знаком и узвикну: Да воскреснет Бог и расточатсја врази јего и да бјежат от лица јего ненавидјашчиј јего, јако исчезајет дим, да исчезнут = Нека васкрсне Бог и развеју се непријатељи његови, и нека беже од лица његова који мрзе на њега; као што ишчезава дим нека ишчезну! (Пс. 67, 2-3). - И одмах ишчезе сва сила демонска. Видећи то, блажени Филип ускликну: Снажан је и силан Господ!
Од тога времена блажени се стаде још више подвизавати у посту и молитви. Нечастиви већ није могао више да му сам досађује него је почео наговарати зле људе против њега. Они се наоружаше против светога мужа и хтедоше да га одагнају са места указаног му Богом. Видећи да му људи чине зло по наговору ђавола, светитељ се мољаше за своје силеџије, говорећи: He упиши им ово у грех, Господе, и опрости им сва сагрешења. - Тада други људи, видећи његову незлобивост и трпљење, говораху један другоме: Заиста свети човек: не памти злобу и увреде, већ се само моли за своје увредиоце .
Једном ђаво у облику монаха привуче се светитељевој келији и стаде куцати. Блажени рече: Сатвори молитву. - Ђаво одговори: Сада и увек и кроза све векове. - Тада светитељ поново затражи да монах изговори молитву, али ђаво опет по нови свој одговор. Светитељ и по трећи пут нареди монаху да произнесе молитву, но би исти одговор. Светитељ онда рече: Кажи овако: Слава Оцу и Сину и Светоме Духу сада и увек и кроза све векове. Амин. - Чувши то, ђаво одмах ишчезе као огњем опечен. Тада светог Филипа обузе двоумљење; он чак помисли да напусти то место. Али чу глас: He смућуј се, слуго Божји. Борави овде, као што сам ти наредио. Тада ћеш се удостојити да очима својим гледаш славу Божју и наћи ћеш покој души својој.
Блажени Филип живљаше као усамљени пустињак у Красноборској пустињи. Слушајући о његовом подвижничком животу, многи благочестиви људи, монаси и мирјани, долажаху са разних страна к њему ради душекорисних разговора, молећи светитеља да им каже како спасти душу од греха. Блажени их с љубављу поучаваше све простом и кротком но силном и срдачном речју. Монасима говораше о три врлине, које им дају власт над нечистим силама: о сиромаштву, многом бдењу и напорној молитви; напомињао им је да је монашки јарам тежак и мучан и да су они дужни служити Богу строгим животом и молчанијем. Мирјанима је саветовао: да љубе ближње, да усрдно помажу сиромахе и убоге, да живе по правди, да трпе невоље с надом у Бога, да пазе на своје мисли, да мисле о ономе што је вечно и непролазно. На питање неких, зашто ми осуђујемо друге, блажени је одговорио: Који осуђује друге, тај још није познао себе, још није водио борбу са самим собом.
Блажени Филип провођаше дан у манастирским телесним пословима, а ноћу се мољаше све до јутрења. Једном, сељак неки по имену Мелетије дође к блаженом Филипу ради поуке. Гајећи дубоку веру к светитељу, Мелетије је често посећивао манастир блаженога. Овога пута Мелетије остаде да ноћи у манастиру. До касно у ноћи светитељ разговараше с њим. Најзад преподобни стаде свршавати своје вечерње молитве, а Мелетије, спопаднут дремежом, убрзо заспа. У поноћи oн ce пробуди и викну блаженога, но овога не беше у келији. Мелетије отвори прозорче, погледа према цркви и виде овакав призор: светитељ клечи у цркви и моли се са подигнутим рукама; руке му се светле као огњене свеће. Мелетије, затворивши прозорче, стаде се молити Пресветој Тројици, дивећи се овом виђењу. Потом он причаше о томе многима.
Тако преподобни Филип живљаше петнаест година у својој пустињи, очекујући блажени покој и одлазак душе своје ка Господу, и бодрећи себе речима: Трпи, Филипе, буди јунак и јачај! - И мољаше се он непрестано и вапијаше из дубине своје чисте душе: Боже Сведржитељу, умири свет; помилуј и спаси све православне хришћане; подај им спокојство и напредак, и очисти их од свих грехова. Господе, ти си милостив и дуготрпељив, чекаш од нас покајање и не желиш смрти грешника. Велика је милост Твоја и милосрђе Твоје безгранично. И Ти, милостива Госпођо, Пресвета Богородице, брза наша помоћнице и заштитнице, моли непрестано за нас Сина Твога.
У то време дође к преподобноме Филипу монах Герман из Спасо-Каменог манастира, и моли преподобнога да остане код њега у пустињи. - Тежак је и мучан живот овде, брате, одговори му светитељ. - А Герман на то рече: Оче, трпљење је почетак спасења; потрпећу Христа ради, колико могу.
Од тога времена они се почеше заједно подвизавати у трудовима и молитвама. Видећи велике подвиге блаженога Филипа, Герман га распитиваше о његовом ранијем животу, и што му преподобни казиваше он записиваше за потомство. Дуго се подвизаваше блажени Филип заједно са Германом. Провидећи своју брзу кончину, преподобни једном рече Герману: Молим те, мили мој брате, не остављај ме до моје кончине, јер ћу још мало бити с тобом.
Од тога времена преподобни удвостручи своје молитве. И упокоји се у ноћи уочи 14. новембра 1537. године. А Герман, пробудивши се у поноћи, зачуди се необичном мирису којим беше пуна сва келија. И погледавши на постељу преподобнога, он виде да је блажени Филип већ предао Господу душу своју. Лице праведниково сијаше необичном светлошћу. Герман, пошто не беше у свештеничком чину, не могаше сам сахранити тело светога Филипа. Но по Божјем промислу изјутра стиже у ту пустињу свештеномонах Јов. Заједно с Германом он богобојажљиво сахрани светога Филипа.
Такво бејаше житије преподобног Филипа, богатог смиреношћу и великог у подвизима у славу Пресвете Тројице. Амин.