СВЕТИ Јаков беше из једног села епархије Касторијске. Родитељи му се зваху Мартин и Параскева. У младости је радио са овцама, и тиме се обогатио. To y његовом брату изазва завист, и он га оклевета пред турским властима као да је нашао неко благо у земљи. Јаков побегне у Цариград, где се опет врло разбогати. Једном Јаков би гост код неког турског бега. Бег хваљаше хришћанску веру.
И исприча, како је његова жена била умоболна, и како ју је он, после свих лекара и лечења, одвео тадашњем патријарху светом Нифонту. Чим је патријарх отворио књигу да чита, сијне нека небеска светлост и обасја патријарха, умоболну и сву цркву. По свршетку молитве жена његова оздрави. Чувши то од једног Турчина, Јаков би тронут, оде код патријарха да му се исповеди и да иште савет од њега. Та посета патријарху толико потресе Јакова, да он одмах после тога раздаде сиромасима сву своју имовину која је износила триста хиљада пиастра, и отиде у Свету Гору. Тамо обиђе све манастире, и ступи у братство Дохиарске обитељи. Ту се замонаши, и живљаше у крајњем уздржању.
Одатле он потом оде у запустели скит светога Претече, Иверске обитељи, и обнови га. И он ту монаховаше молитвено тихујући, под руководством старца Игњатија. Вођаше он анђелски живот у посту, свеноћним бдењима и разним тешким подвизима. Зато га ђаво непрестано нападаше разним искушењима, привидима и сањаријама. Но помоћу Божјом он најзад победи ђавола: срце му се испуни утехом Духа Светога, тојест неком топлином помешаном са радошћу и љубављу према Богу и ближњима. А од тога касније засија у души његовој светлост слатка и неисказана. Увећавајући се у њему све више и више, та га светлост узнесе на несхватљиву висину, са које он виде сав видљиви свет: сунце, звезде, земљу, пакао и рај. Помоћу те светлости он би узнесен и изнад неба, и виде све Анђелске чинове и неизрециву светлост у којој они живе. Одатле он би том истом светлошћу узнесен на још већу висину, и виде Господа нашег Исуса Христа са телом, окруженог неприступном светлошћу. Виде он и вишњи Јерусалим и сву неисказану красоту његову. Једном речју, не беше скоро ни једне видљиве и невидљиве твари коју блажени Јаков не виде помоћу те Божанске светлости.
Би он удостојен од Бога и дара прозорљивости, те пред њим беху отворене тајне срца и сакривене мисли и осећања свакога и свих који су долазили к њему. Још га Господ обогати и даром чудотворства. Тако, он молитвом изведе у Претечином скиту изворску воду, која се отада назива агиазма светога Јакова. Двапут он молитвом својом на чудесан начин напуни суд јелејем. У Ватопеду пак он исцели молитвом бесомучног послушника. Једном у време безкишија он се помоли Богу и низведе с неба кишу. Једном приликом када с једним братом беше на путу, спусти се тако густа магла и тама, да они беху у опасности да се са неке литице стропоштају у провалију; но Свети Јаков се помоли Господу, те се магла раздели на два дела, и пут им се указа. Једном он ожедне на путу, и пошто не нађе воде, он се помоли Богу, и пред његовим ногама изби извор воде, и он утоли жеђ. Кратко речено: за сву Свету Гору он беше светило и учитељ врлине.
Према једном божанском откривењу он са ученицима крену са Свете Горе и обиђе нека места, па се заустави у манастиру Светог Претече, у близини места Тревекиста. Ту он упражњаваше своје уобичајене подвиге, окружен мноштвом братије. Но брзо се рашчу за њега, и народ из околине стаде се стицати к њему. Он их с љубављу све примаше, утешаваше, поучаваше и многа чудеса чињаше, исцељујући болеснике. Међутим, пакосници га оклеветаше код турских власти, и он би истјазаван, па бачен у Трикалску тамницу са двојицом ученика: Јаковом и Дионисијем. Судија се обрати Порти за упутство шта да ради са преподобним. Од султана Селима стиже наређење судији да ову тројицу упути у Дидимотихон, где се он у то време налажаше. Сужњи у оковима бише одмах упућени тамо и бише изведени пред њега. Гњеван, султан упита светог Јакова: Што ти окупљаш око себе толике хришћане? Еда ли си ти неки властодржац? - Светитељ одговори: Ти си властодржац и цар у овом свету, а мени је дата друга власт од Бога. - Цар га упита: А каква је власт теби дата од Бога? - Светитељ одговори: Учити хришћане закону Божјем, да се они, држећи заповести Господње, уклањају од свакога зла. - Ти лажеш, викну љутито султан. - Ја чисту истину рекох, рече преподобни. Ако не верујеш, ради шта хоћеш: ја сам у твојим рукама. После тешких мучења, ови јунаци Христови бише упућени у Адријанопољ. Тамо дође и султан и примораваше их да приме ислам али узалуд.
Тада султан нареди да преподобног и ученике његове шибају бичевима. Страховито шибан, преподобни јуначки трпљаше, и нити што рече нити уздахну, као да неки други беше бијен а не он. После тога султан нареди, те их вргоше у тамницу.
Сутрадан их султан поново изведе преда се на мучење. И нареди султан те им завртњима стезаху главе; при томе се Светом Јакову не деси никакво зло, а ђакону Јакову испаде једно око. Султану се много хтело да младог Јакова одврати од Христа. После тога их поново баци у тамницу. И шиљаше султан разне људе да наговоре сужње да се одрекну Христа и приме ислам. Али све то би узалуд. Тада султан поново изведе преда се свете исповеднике. И нареди бездушник, те свете мученике ставише на језовите муке: кидаху им тело, ломљаху им вилице, примораваху их да једу месо знајући да монасима црквени прописи забрањују јести месо, прављаху кајише од њихове коже, чупаху им утробу, ране им заливаху сланим сирћетом, и дуго их бијаху жилама. Но видећи да мученици ни у шта не сматрају ове муке, султан нареди те им железним кукама кидаху ноге парче по парче, огњем опаљиваху тела њихова, и сурим крпама немилосрдно трљаху ране њихове. Тако мучени седамнаест дана из дана у дан, свети мученици бише напослетку осуђени на вешала.
Када свете мученике доведоше на губилиште, ноге Светог Јакова не имађаху на себи меса уопште већ беху саме голе кости, а два ученика његова беху потпуно изнемогли. Свети Јаков замоли џелате да му допусте да се помоли Богу. To му би допуштено. Тада он постави ђакона Јакова с десне стране своје a Дионисија с леве, и рече им: Чеда моја, време је да идемо к многожељеном Христу, ради кога се удостојисмо страдати. Стога, помолимо се Њему за сав свет и за Цркву, и узнесимо My благодарност што нас ослободи таштег света и удостоји да постанемо наследници бесконачног Царства Његовог. - Тада сва тројица падоше ничице на земљу и поклонише се три пута Богу. Затим преподобни извуче из својих недара три честице Светога Причешћа, даде по једну својим ученицима, а трећом се причести сам. Онда, подигавши руке и очи к небу, он громким гласом рече: Господе, у руке твоје предајем дух овој! - И тихо сконча, са осмехом на лицу. Видевши то, војници се запрепастише и обавестише о томе султана. Султан нареди да мртво тело обесе, и да с десне и с леве стране његове обесе ученике његове.
Тако скончаше добропобедни мученици и примише венац мученички. To ce догоди првога новембра 1520. године. Чесне мошти њихове откупише неки хришћани, однесоше их у место звано Албани, и тамо положише у три посебне гробнице. И сваке недеље и празника јављаше се небеска светлост над гробовима светих мученика. И ту појаву посматраху сви тамошњи житељи. И биваху многа чудеса на гробовима светих страдалника. А кад после неког времена откопаше гроб светог преподобномученика Јакова, разли се диван мирис од светих моштију његових. Исто тако када откопаше гробове светих ученика и самученика његових, и њихове се чесне мошти показаше читаве и нетљене.
После не много времена појави се потреба, те ученици светог преподобномученика Јакова пренесоше свете мошти ове тројице светих мученика у местанце звано Галатиста, близу Солуна. И тамо оне почивају у манастиру свете Анастасије Узорешителнице, и од њих непрекидно бивају многа чудеса. - Молитвама светог преподобномученика Јакова и његових светих самученика нека се и ми удостојимо Царства Небеског. Амин.
И исприча, како је његова жена била умоболна, и како ју је он, после свих лекара и лечења, одвео тадашњем патријарху светом Нифонту. Чим је патријарх отворио књигу да чита, сијне нека небеска светлост и обасја патријарха, умоболну и сву цркву. По свршетку молитве жена његова оздрави. Чувши то од једног Турчина, Јаков би тронут, оде код патријарха да му се исповеди и да иште савет од њега. Та посета патријарху толико потресе Јакова, да он одмах после тога раздаде сиромасима сву своју имовину која је износила триста хиљада пиастра, и отиде у Свету Гору. Тамо обиђе све манастире, и ступи у братство Дохиарске обитељи. Ту се замонаши, и живљаше у крајњем уздржању.
Одатле он потом оде у запустели скит светога Претече, Иверске обитељи, и обнови га. И он ту монаховаше молитвено тихујући, под руководством старца Игњатија. Вођаше он анђелски живот у посту, свеноћним бдењима и разним тешким подвизима. Зато га ђаво непрестано нападаше разним искушењима, привидима и сањаријама. Но помоћу Божјом он најзад победи ђавола: срце му се испуни утехом Духа Светога, тојест неком топлином помешаном са радошћу и љубављу према Богу и ближњима. А од тога касније засија у души његовој светлост слатка и неисказана. Увећавајући се у њему све више и више, та га светлост узнесе на несхватљиву висину, са које он виде сав видљиви свет: сунце, звезде, земљу, пакао и рај. Помоћу те светлости он би узнесен и изнад неба, и виде све Анђелске чинове и неизрециву светлост у којој они живе. Одатле он би том истом светлошћу узнесен на још већу висину, и виде Господа нашег Исуса Христа са телом, окруженог неприступном светлошћу. Виде он и вишњи Јерусалим и сву неисказану красоту његову. Једном речју, не беше скоро ни једне видљиве и невидљиве твари коју блажени Јаков не виде помоћу те Божанске светлости.
Би он удостојен од Бога и дара прозорљивости, те пред њим беху отворене тајне срца и сакривене мисли и осећања свакога и свих који су долазили к њему. Још га Господ обогати и даром чудотворства. Тако, он молитвом изведе у Претечином скиту изворску воду, која се отада назива агиазма светога Јакова. Двапут он молитвом својом на чудесан начин напуни суд јелејем. У Ватопеду пак он исцели молитвом бесомучног послушника. Једном у време безкишија он се помоли Богу и низведе с неба кишу. Једном приликом када с једним братом беше на путу, спусти се тако густа магла и тама, да они беху у опасности да се са неке литице стропоштају у провалију; но Свети Јаков се помоли Господу, те се магла раздели на два дела, и пут им се указа. Једном он ожедне на путу, и пошто не нађе воде, он се помоли Богу, и пред његовим ногама изби извор воде, и он утоли жеђ. Кратко речено: за сву Свету Гору он беше светило и учитељ врлине.
Према једном божанском откривењу он са ученицима крену са Свете Горе и обиђе нека места, па се заустави у манастиру Светог Претече, у близини места Тревекиста. Ту он упражњаваше своје уобичајене подвиге, окружен мноштвом братије. Но брзо се рашчу за њега, и народ из околине стаде се стицати к њему. Он их с љубављу све примаше, утешаваше, поучаваше и многа чудеса чињаше, исцељујући болеснике. Међутим, пакосници га оклеветаше код турских власти, и он би истјазаван, па бачен у Трикалску тамницу са двојицом ученика: Јаковом и Дионисијем. Судија се обрати Порти за упутство шта да ради са преподобним. Од султана Селима стиже наређење судији да ову тројицу упути у Дидимотихон, где се он у то време налажаше. Сужњи у оковима бише одмах упућени тамо и бише изведени пред њега. Гњеван, султан упита светог Јакова: Што ти окупљаш око себе толике хришћане? Еда ли си ти неки властодржац? - Светитељ одговори: Ти си властодржац и цар у овом свету, а мени је дата друга власт од Бога. - Цар га упита: А каква је власт теби дата од Бога? - Светитељ одговори: Учити хришћане закону Божјем, да се они, држећи заповести Господње, уклањају од свакога зла. - Ти лажеш, викну љутито султан. - Ја чисту истину рекох, рече преподобни. Ако не верујеш, ради шта хоћеш: ја сам у твојим рукама. После тешких мучења, ови јунаци Христови бише упућени у Адријанопољ. Тамо дође и султан и примораваше их да приме ислам али узалуд.
Тада султан нареди да преподобног и ученике његове шибају бичевима. Страховито шибан, преподобни јуначки трпљаше, и нити што рече нити уздахну, као да неки други беше бијен а не он. После тога султан нареди, те их вргоше у тамницу.
Сутрадан их султан поново изведе преда се на мучење. И нареди султан те им завртњима стезаху главе; при томе се Светом Јакову не деси никакво зло, а ђакону Јакову испаде једно око. Султану се много хтело да младог Јакова одврати од Христа. После тога их поново баци у тамницу. И шиљаше султан разне људе да наговоре сужње да се одрекну Христа и приме ислам. Али све то би узалуд. Тада султан поново изведе преда се свете исповеднике. И нареди бездушник, те свете мученике ставише на језовите муке: кидаху им тело, ломљаху им вилице, примораваху их да једу месо знајући да монасима црквени прописи забрањују јести месо, прављаху кајише од њихове коже, чупаху им утробу, ране им заливаху сланим сирћетом, и дуго их бијаху жилама. Но видећи да мученици ни у шта не сматрају ове муке, султан нареди те им железним кукама кидаху ноге парче по парче, огњем опаљиваху тела њихова, и сурим крпама немилосрдно трљаху ране њихове. Тако мучени седамнаест дана из дана у дан, свети мученици бише напослетку осуђени на вешала.
Када свете мученике доведоше на губилиште, ноге Светог Јакова не имађаху на себи меса уопште већ беху саме голе кости, а два ученика његова беху потпуно изнемогли. Свети Јаков замоли џелате да му допусте да се помоли Богу. To му би допуштено. Тада он постави ђакона Јакова с десне стране своје a Дионисија с леве, и рече им: Чеда моја, време је да идемо к многожељеном Христу, ради кога се удостојисмо страдати. Стога, помолимо се Њему за сав свет и за Цркву, и узнесимо My благодарност што нас ослободи таштег света и удостоји да постанемо наследници бесконачног Царства Његовог. - Тада сва тројица падоше ничице на земљу и поклонише се три пута Богу. Затим преподобни извуче из својих недара три честице Светога Причешћа, даде по једну својим ученицима, а трећом се причести сам. Онда, подигавши руке и очи к небу, он громким гласом рече: Господе, у руке твоје предајем дух овој! - И тихо сконча, са осмехом на лицу. Видевши то, војници се запрепастише и обавестише о томе султана. Султан нареди да мртво тело обесе, и да с десне и с леве стране његове обесе ученике његове.
Тако скончаше добропобедни мученици и примише венац мученички. To ce догоди првога новембра 1520. године. Чесне мошти њихове откупише неки хришћани, однесоше их у место звано Албани, и тамо положише у три посебне гробнице. И сваке недеље и празника јављаше се небеска светлост над гробовима светих мученика. И ту појаву посматраху сви тамошњи житељи. И биваху многа чудеса на гробовима светих страдалника. А кад после неког времена откопаше гроб светог преподобномученика Јакова, разли се диван мирис од светих моштију његових. Исто тако када откопаше гробове светих ученика и самученика његових, и њихове се чесне мошти показаше читаве и нетљене.
После не много времена појави се потреба, те ученици светог преподобномученика Јакова пренесоше свете мошти ове тројице светих мученика у местанце звано Галатиста, близу Солуна. И тамо оне почивају у манастиру свете Анастасије Узорешителнице, и од њих непрекидно бивају многа чудеса. - Молитвама светог преподобномученика Јакова и његових светих самученика нека се и ми удостојимо Царства Небеског. Амин.