СВАКИ догађај, ако се не запише, заборавља се и губи му се траг. Тако, да нам Мојсије, научен Богом, није у својим књигама оставио повест о самом почетку и првом уређењу света, и о самом родоначелнику нашем Адаму, све би то у току времена покрила нека тама и прешло би у заборав. Али Бог, који чува спомен о Својим чудесима, да је описиваче, да би наредна покољења, читајући што су ови написали, могла се тиме користити. Тако је Господ и нашој Руској земљи дао у светом Кијево-Печерском манастиру незаборавног писца, преподобног оца нашег Нестора, који просвети очи наше, описавши нам што је корисно за нас, и тиме нас подстакао на благодарност Богу. Он је писао о почетку и првобитном устројству нашег руског света, не само спољњег него првенствено унутарњег, духовног, - тојест о оснивању и благоустројству монашког живота у Русији, засађеног у светом Печерском манастиру као у рају, и о духовном родоначелнику нашем, преподобном Антонију, и о другим светитељима Печерским, рођених духом његовим и следбеницима његовим. Један од њих беше и овај славни писац Нестор, који светолепа житија њихова написа не само пером на хартији него и сличним подвижничким делима на беспрекорној души својој. Тиме он и себе сама уписа у књиге вечнога живота, те је и сам достојан чути о себи: Радујте се, јер су имена ваша написана на небесима (Лк. 10. 20).
У време када се преподобни Антоније подвизиваше молитвено тихујући у пештери а блажени Теодосије изграђујући манастир, дође к њима овај блажени отац наш Нестор, коме тада беше седамнаест година, желећи да прими свети ангелски монашки лик. И до тада, не будући још монахом, он се беше навикао свакој монашкој врлини: чистоти телесној и душевној, добровољном сиротовању, дубоком смирењу, безроптајној послушности, строгом пошћењу, непрестаној молитви, неуморном бдењу и осталим равноангелним подвизима, чиме он беше усрдни подражавалац живота првобитних светитеља Печерских, Антонија и Теодосија. И од те свете двојице он у цвету младости своје примаше сваку заповест с таком љубављу, као одојче млеко из груди мајчиних и као жедан јелен воду из два извора који кључају усред гора, у пештерама. И стварно, у својим списима он показује како је велику љубав имао према овим преподобним оснивачима манастира, и то љубав, показивану "не речју ни језиком, него делом и истином" (ср. 1 Јн. 3, 18). Гледајући светлећа добра дела ова два светила рускога неба, он усрдно прослављаше Бога у телу свом и у души својој (ср. 1 Кор. 6, 20). После пак чесне пред Господом смрти преподобних отаца Антонија и Теодосија, блажени отац наш Нестор умре свету не само световним делима, - што он учини још раније, пре искушеништва -него и на световни начин, примивши свети ангелски лик монашки од преподобног Стефана, игумана Печерског. А потом он би од њега узведен и у ђаконски чин. И тада, видећи на себи двоструки чин ангелски: монашки и ђаконски, он из дана у дан увећаваше своје врлине, умртвљујући све телесне страсти и творећи сваку истину, да би потпуно престао бити телесан и постао стварно духован, и тиме истинити слуга и поклоник Божји. Јер је он добро знао шта је Господ рекао: Бог је дух; и који му се моле, духом и истином треба да се моле (Јн. 4, 24). И стварно: Нестор јасно показује у својим списима да духа зла, туђег свакој истини, он побеђиваше неисказаном смиреношћу: јер стално назива себе недостојним, грубим, незналицом, и препуним свакога греха.
Када Богом подстакнута братија на своме састанку решише да ископају чесне мошти преподобнога Теодосија и да их пренесу из пештере у Богом подигнуту Печерску цркву, у томе послушању највише ревности показа овај блажени Нестор. Копајући земљу са великом вером и молитвом, он сву ноћ проведе у том послу, и за свети Печерски манастир ископа скупоцени бисер - чесне мошти преподобнога Теодосија. Он их изнесе из пештере и би очевидац великих чудеса која се тада збише, о чему он сам сведочи.
И поживе преподобни отац Нестор много година, трудећи се на састављању летописа. Опомињући се година вечности, он добро угоди Творцу година, ка коме пређе у вечност после много година проведених у времену. И би положен у пештери, где и досад почива његово нетљено чесно тело, точећи чудеса, и тиме сведочећи да овај преподобни састављач житија светих и летописа стече себи нетљено обиталиште на небу и удостоји се нетљеног венца у Царству Божјем. Нека молитвама овог светог писца и ми будемо уписани у књиге живота Јагњета Божијег, чије године никад престати неће. Њему са Богом Оцем и животворним Духом приличи од нас свака слава, част и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.