Преподобни отац наш Теофан родио се у граду Јањини. Измалена заволевши чистоту и непорочност душе и тела, он их је целог живота свог чувао, и сачувао. Када постаде пунолетан, он из љубави према Богу остави завичај, сроднике, пријатеље, једном речју све што у већој или мањој мери смета души у њеном стремљењу ка небеској отацбини.
Оставивши свет и све у свету, он се удаљи из своје отаџбине у Свету Гору и тамо ступи у братство манастира Дохиарског. Ту он ускоро прими монашки лик и стаде се анђеоски подвизавати. Његов пост, молитва, бдење, немарење за пролазна блага земаљска, старање о чувању у чистоти свих чула, умртвљавање тела, брига о чистоти душе, о чувању ума од нечистих помисли, одбијање напада нечистих духова који су се упињали да поколебају света стремљења његова ка анђелском савршенству, заиста беху дивни. Због таквог савршенства у врлинама он би од свеколике братије једногласно и једнодушно изабран за игумана обитељи. Поставши вођ и пастир словесних оваца Христових он још више увећа своје подвиге: додаде пост посту, уздржање уздржању, бдење бдењу, молитву молитви, лишавање лишавању; укратко: он вођаше на земљи неземни живот, у телу - бестелесни, уопше он живљаше као у туђем телу.
Тако се подвизавајући и свето управљајући повереном му од Бога духовном паством, божанствени Теофан, по неиспитаним судовима и смеровима Божјим, доживе једно искушење. Он имађаше сестрића. Нечестиви агарјани узму као роба овог његовог сестрића, одведу у Цариград, и тамо преведу у муслиманску веру. Горко беше светој души Теофановој подносити ту беду, зато он без оклевања крену у Цариград, и Божјом помоћу успе да ишчупа из руку нечестиваца несрећну жртву фанатизма њиховог. Срећно извршивши ово свето дело, он се врати у свој манастир заједно са својим младим сестрићем, кога ускоро потом удостоји монашког лика и уврсти у братство обитељи. Али оци манастирски, бојећи се да се та ствар не разгласи и они искусе неку напаст од љутих варвара, стадоше роптати на свога пастира и негодовати и против њега и против његовог сестрића. Видећи немир који због њега узима маха у манастиру, свети Теофан, угледајући се на подвигоположника Христа, уступи место неправичном гневу, и заједно са својим сестрићем, који за неразумне беше камен спотицања, удаљи се не само из обитељи Дохиарске него и из саме Свете Горе, и оде у Верију. Тамо у скиту Претече он сазида цркву у част Пресвете Богоматере, сабра довољан број монаха, прописа им правила за живот, утврди им старешинство и заведе код њих диван поредак.
После тога, оставивши ту свога сестрића, божанствени Теофан се удаљи сам у Наус. И у Наусу, нашавши погодно место, он подиже диван храм у име и част Светих Архангела, и саградивши манастир сабра довољан број монаха, постаде им пастир и отац, и мудро их руководећи по тешким стазама подвижништва, вођаше их ка небеској отаџбини нашој. Провевши ту доста времена, он се врати у подигнуту њиме у Верији прву обитељ; јер обе ове, њиме подигнуте обитељи, сматраху га за свог заједничког оца.
Пошто доживе дубоку старост, преподобни Теофан је морао, као и сви смртни, да плати природи неопходни данак. Унапред сазнавши откривењем Божјим за своју кончину, он позва к себи све своје монахе, обавести их о томе, и уједно тешаше братију који су много плакали, обећавајући им да се никада неће одвајати од њих духом својим; и најзад мирно и спокојно предаде у руке Божје мирни дух свој.
Творац и Промислитељ наш, Господ Бог, обећао је прослављати оне који Њега прослављају (1 Цар. 2, 30). По нелажном обећању свом Он благоволи прославити и богоносног оца нашег Теофана, који прослави Њега својим ангелским подвизима; и то благоволи прославити га многим знамењима и чудесима како за живота његова тако и после смрти. Ми ћемо укратко навести нека од њих.
Када се светитељ враћао лађом из Цариграда у Свету Гору догоди се да нестаде на лађи пијаће воде, те све који бејаху на лађи стаде мучити жеђ. Тада светитељ молитвом својом к Богу претвори слану воду морску у слатку и укусну за пиће, и тако спасе од сигурне смрти оне што беху на лађи. За време те исте пловидбе он молитвом својом укроти побеснело море које је претило лађи да је потопи, и уместо разјарене буре на мору настаде савршена тишина.
А после светитељеве смрти, силом молитава његових збивала су се, и сада се збивају, безбројна чудеса на свима који са вером долазе к моштима његовим у Наусу и с љубављу га призивају у помоћ. Један ђавоимани, обревши се на светитељевом погребу, избави се од опаког мучитеља чим само са побожношћу и вером целива чесне ноге његове. И потом не једанпут, зли мучитељи човека ђаволи излажаху из ђавоиманих од самог побожног додира тих паћеника к моштима овог светитеља.
Нарочито је дивно, то што светитељ указује своју благодатну помоћ не само вернима него и невернима. Један муслиман патио је од губе на глави. Много новаца он беше потрошио на лекаре надајући се у исцелење, али му то ништа не поможе. Најзад се ману лекара и оде у Теофанов манастир Светих Архангела, заиска воде са моштију светитеља, и - о чуда! - чим том водом уми своју главу, губа спаде са његове главе као крљушт. - Исто тако један човек са сухом руком из Битоља беше скоро све своје имање потрошио на узалудно лечење. Међутим, чим се само побожно дотаче моштију бесплатнога лекара, преподобног оца Теофана, његова болесна рука постаде здрава, као и друга.
Град Наус се неколико пута спасавао куге, а једном и суше, молитвеним призивањем у помоћ светога Теофана. Избављана су од куге и друга насеља на тај начин што су тамо ношене чесне мошти светог Теофан.
Једна крвоточива жена, која је много година патила од те опаке бољке и узалуд потрошила сву своју имовину на лекаре, дође у манастир светог Теофана, и чим попи мало воде са светитељевих моштију, она се тог часа ослободи своје неподношљиве болести.
Видећи мноштво оних који прибегавају к моштима светог Теофана и љутећи се на то, један јеромонах у обитељи Светих Арханђела намисли да сакрије мошти негде на тајном месту. Но, - о чуда! - због такве његове намере њему се одмах потпуно одузеше и руке и ноге. Видећи у томе очигледан знак да светитељу није по вољи његова намера да сакрије од људи чесне мошти његове, он се раскаја због своје намере, и тада доби исцељење. А други монах исте обитељи хтеде из побожних побуда да извади један зуб из чесне главе светитељеве и чува код себе, али и то не беше по вољи светитељу, и тај монах би због тога наказан слепилом. Но чим одустаде од своје жеље, он доби исцељење од светитеља.
Године 1451. у тврђави града Верије један хришћанин прими муслиманску веру, због чега бедник доби велики чин и власт, и постаде неукротива звер према деци Христове Цркве. Много јада поднеше од њега хришћани, а нарочито манастири. Сејући свуда страх и трепет и не наилазећи нигде на препреке својим злочинствима, овај злочиначки отпадник прећаше да нападне и Наус, и да на првом месту сруши манастир преподобног Теофана а да монахе побије. И стварно, он опљачка манастир и много што шта у њему поруши; али ту и дође крај његовом зверству, јер на молитве увређеног светитеља овај злочинац зло изврже своју отпадничку душу.
Безбројно мноштво и других славних чудеса бивало је, и сада их бива, од светих моштију овог преподобног оца, свима који им са вером и побожношћу прибегавају, у славу Бога и доказ богоугодног живота светог оца нашег Теофана.
Угледајући се према својим моћима на равноапостолни живот богоносног оца нашег Теофана, нека се и ми сви удостојимо настанити се и веселити се у царству неисказане славе и вечнога блаженства. Амин.