У време када преподобни оци наши Антоније, Теодосије и Никон сијаху у Кијевским пештерама својим сјајним подвизима као три светилника, достојии стојати пред престолом Пресвете Тројице, к њима долажаше често да се наслађује њиховим меденим поукама Варлам, син високородних и христољубивих родитеља: Јована, првог међу бојарима кнеза Изјаслава, и Марије, а унук славног и храброг Вишате, праунук војводе Остромира.

Од младости своје Варлам сијаше и телесном лепотом и душевном чистотом. И он веома заволе споменуте преподобне оце, и зажеле да живи заједно с њима и да остави живот у свету, ни у шта не сматрајући славу и богатство. Њега нарочито уплаши реч Господња, речена му између осталог од преподобних: Лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у царство Божије (Мт. 19, 24). И једном, дошавши к преподобном Антонију, он му откри своју намеру, говорећи: Хтео бих, оче, ако је угодно Богу, да будем монах и да живим с вама. - Старац му одговори: Жеља је твоја добра, чедо, и намера пуна благодати; али пази да те богатство и слава овога света не врате натраг; јер, по речи Господњој: Нико није приправан за царство Божије који метне руку своју на плуг па се обзире натраг (Лк. 9, 62). - И много друго говораше старац на корист душе Варламу. И срце се Варламово све више и више разгореваше љубављу к Богу. У таком расположењу душевном Варлам оде кући својој.

У други дан после разговора са старцем Варлам остави не само родитеље него и своју заручницу, седе на коња, одевен у светло и раскошно одело, и окружен мноштвом слугу који су ишли пешке и водили окићене коње, свечано стиже к пештери. Када преподобни оци изађоше и поклонише му се до земље, као што је тада био обичај клањати се велможама, поклани се исто тако до земље и он њима пошто беше сишао с коња. Затим он скину са себе бојарско одело, положи га пред ноге преподобног Антонија, а постави преда њ и коње, говорећи: Ево, оче, сујетна блага овога света; чини с њима што хоћеш; a ja све сматрам за трице, само да Христа добијем,[22] и хоћу да с вама живим у овој пештери, и кући се својој вратити нећу. - Пази чедо, одговори му преподобни Антоније, коме се обећаваш, и чији војник хоћеш да будеш, јер овде невидљиво присуствују Ангели Божји, примајући твоје обећање. Чувај се да отац твој не дође орамо са оружаном силом, па те и против воље твоје одведе одавде, а ми ти нећемо моћи помоћи. Међутим, ти ћеш пред Богом испасти лажов и одступник. - На то блажени Варлам рече: Верујем Богу моме, оче, да ако ме отац мој усхтедне и мучити, ја се нећу вратити у световни живот. Само те једно молим: брзо ме пострижи. - Тада преподобни Антоније нареди преподобном Никону да постриже Варлама и обуче у монашку ризу, што и би учињено.

Бојарин Јован, дознавши да се љубљени син његов постригао у монаштво, силно се разгњеви на преподобне, па узе мноштво слугу и нападе на свето стадо у пештери, и све их разагна оданде, а сина свог силом извуче напоље, здера с њега мантију и кукуљачу и баци у поток. Затим га обуче у светле скупоцене хаљине, које доликују велможама. Но блажени Варлам их збаци са себе на земљу, не хотећи ни да их погледа; и тако уради неколико пута. Отац онда нареди да му свежу руке и да га силом обуку у светле хал"ине, и тако воде кроз град дому његовом. Но Варлам, сав горећи љубављу к Богу, идући путем угледа бару крај пута, стрча до ње, Божјом помоћу збаци хаљине са себе, изгази их ногама у муљу, потирући с њима уједно и замке лукавога врага. Када дођоше дома, отац му нареди да седне с њим за трпезу;. и он немајући куд седе, али не окуси ништа од јела, него сеђаше оборене главе. После трпезе отац отпусти Варлама у његове просторије, поставивши слуге да пазе да он не би отишао. Потом он нареди заручници Варламовој да се што лепше дотера и украси, еда би преластила Варлама дворећи га. Међутим угодник Христов Варлам уђе у једну од соба и седе у углу на под. А заручница, сагласно наређењу, пође за њим, и мољаше га да седне на своју постељу. Он пак, видећи њену неразумност и схвативши да је отац послао њу да га преласти, припаде молитви, и тајно се у срцу непрестано мољаше свемилостивом Богу да га спасе од овог искушења. И проведе он на том месту три дана, не устајући ништа не једући, не одевајући се већ остајући само у власеници. Преподобни пак Антоније и остали с њим у пештери беху у великој тузи збег њега, и мољаху се Богу за њега. И Бог услиши молитву њихову, јер, по речи псалмопевца: Завапише праведни, и Господ их услиши, и од свих невоља њихових избави их (Псал. 33, 18); и Бог, видевши трпљење и смирење блаженога Варлама, окрену сурово срце, очево на милост према сину. Јер слуге обавестише бојарина Јована да син његов већ четврти да ништа не једе, нити се одева. Отац се сажали на сина, и бојећи се да не умре од глади и зиме, позва га и с љубављу целива, па отпусти у пештеру. И догоди се тада нешто веома необично: у дому се разлегаше плач и ридање и силно кукање као за мрхвацем; плакаху сви: отац и мајка плакаху горко јер се лишаваху сина, заручница ридаше љуто јер се одвајаше од женика, слуге и слушкиње јецаху јер их остављаше добри госпоодар. А блажени Варлам, као птица када се отргне из ловачке замке, хитно оде у пештеру. Тамошњи пак преподобни оци, кад угледаше Варлама, обрадоваше се великом радошћу и прославише Бога што услиши молитву њихову за њега.

Када се број братије у пештери повећа на дванаест, онда преподобни Антоније, видећи јуначко подвизавање Варламово И његово напредовање у врлинама, од свег срца благодараше Бога што младић у цвету младости рађа духовне плодове, својствене старцу, и има такву благодат да потпуно може бити вођ осталима. Стога, пошто се посаветова са свом братијом својом у пештери, он постави Варлама за игумана место себе, а сам навикнут да живи усамљенички и не подносећи никакву вреву и разговоре, пресели се на други брежуљак што је испод новог манастира, и ископа тамо пештеру, и живљаше у њој предајући се молитвеном тиховању и разговарајући свагда с Богом јединим. Тамо лежи чесно Тело његово и до данас.

Преподобни Варлам, примивши старешинство над братијом, поче се подвизавати још већим подвизима. Када се број братије знатно повећа, a у пештери је за време саборног богослужења могло стати не више од двадесет људи, онда преподобни Варлам доби благослов од преподобног Антонија и начини изнад пештере малу дрвену цркву у част Успенија Пресвете Богородице, да тамо одлазе на богослужења она братија који због тескобе нису могли стати у пештери. На тај начин доби видљиво обележје и само место пештере, које дотле беше неприметно. Након пак неколико година велики кнез Изјаслав Јарославич, у светом крштењу назван Димитрије, подиже камену цркву у име светог Великомученика Димитрија, и основа при њој манастир. Преподобног пак оца нашег Варлама, као свог рођака, а и човека искусна у монашким врлинама, кнез постави у том манастиру ага игумана. Ту преподобни продужи водити подвижнички живот на који беше навикао у пештери, и добро и богоугодно пасијаше стадо Христово; нарочито пак учаше сву братију и мољаше их да се са сваком ревношћу труде око спасења душе и да свагда имају савест чисту и беспрекорну пред Богом и ближњима. А Богу видећи љубав преподобнога према братији и његово старање о њима, помагаше им да се усавршавају у свима врлинама.

Многим подвизима својим преподобни Варлам додаде овде још и овај нови: улучивши згодно време он отпутова у свети град Јерусалим, и пошто обиђе свету земљу врати се у свој манастир. Кроз неко пак време он отпутова у Цариград, обиће Све тамошње манастире, и купивши што му беше потребно за манастир он крену натраг. Но на том повратном путу он се тешко разболе, и стигавши до града Владимира он сврати у тамошњи манастир близу града, звани Света Гора, и тамо усну с миром у Господу, године 1065. Пред смрт он остави завештање онима што беху с њим, да тело његово пренесу у Кијев, у Печерски манастир, а иконе и остало што беше купио за манастир да уруче преподобном Теодосију. Завештање преподобнога би извршено, и чесне мошти његове леже до данас у пештери нетљене.

Молитвама преподобног Варлама нека се удостојимо и ми, испуњујући на путу земног живота нашег заповести Господње, постати наследници наше небеске отаџбине у Христу Исусу Господу, коме слава са Оцем и Светим Духом вавек. Амин.