„Јер Бог нам није дао духа плашљивости, него силе и љубави и трезвености.“ (2. Тим. 1,7)

Православна црква данас прославља Светог преподобног Симеона Мироточивог – монашко име Стефана Немање, оснивача српске средњовековне државе, чије мошти и данас сведоче чудом.

О њему је написано много: владар, државник, ратник, утемељивач. Али постоји једна линија у његовој биографији коју ни историја ни уџбеници не могу до краја да објасне – унутрашњи преображај који руши све једноставне етикете. И тај преображај има један јасан узрок: љубав према Богу, која трансформише све што човек ради, и одговорност према народу, чије темеље државности је он поставио.

Његова прича не завршава престолом – она наставља да живи у чуду које и данас траје: мошти Светог Симеона Мироточивог точе миро. Тај непрекинути ток благодати открива суштину његовог живота: власт која је била тврда претвара се у молитву, а рука која је држала мач постаје благослов који вековима лечи.

Његова биографија није само низ политичких потеза, већ пут преображаја. Од владара који је учвршћивао границе и народ, до монаха који је предао престо и постао послушник пред Богом – све је прожето једним истим духом: љубављу према Богу и одговорношћу према народу. Још док је владао, планирао је и градио манастире и цркве, видећи их не само као духовна, већ и као културна и државна утврђења, која су заједно са народом чврсто темељила српску државу. И управо чудо мироточења сведочи да та љубав није престала ни после смрти, већ наставља да делује као лек и утеха.

Између модерних етикета и средњовековне истине

Савремени човек воли брзе оцене. Данашњи речник има спремне категорије: „ауторитарни владар“, „верска нетолеранција“, „чврста рука“.  И ако бисмо Стефана Немању поставили пред камере 21. века, не би недостајало материјала за такве наслове. Владао је чврсто. Учвршћивао власт и границе државе. Ратовао када је било неопходно за очување земље. Кажњавао. Сузбијао богумилску јерес без много двоумљења. Све то у циљу стабилности и опстанка српског народа.

Али ту почиње проблем са речником. Немања је живео у 12. веку, у свету у ком држава и вера нису биле раздвојене сфере. Јединство вере значило је јединство народа. Јерес није била „приватно мишљење“, већ опасност по опстанак заједнице. Власт није била уговор са грађанима, већ одговорност пред Богом. Владар није био изабрани администратор већ помазаник, свестан да ће једном стајати пред Судом који није политички.

Замерати тадашњем владару зато што није био либерални демократа исто је што и критиковати средњовековног лекара зато што није користио антибиотике. Сваки век има свој хоризонт. И ми смо заробљени у свом, само то не примећујемо.

Историјски контекст нам омогућава да увидимо мотиве који су водили његове поступке. А они нису били лична слава или жеља за моћи, већ дубока љубав према Богу, одговорност према народу и јасна визија изградње стабилне државе која ће опстати кроз векове. Без таквог разумевања, прошлост се лако своди на карикатуру.

Потез који владари не праве

Постоји, међутим, један детаљ који разбија све шаблоне. Данашњи медијски речник, гладан брзих етикета, можда би га без много оклевања описивао као „властодршца“ или „човека који држи све у својим рукама“. Али та квалификација више говори о нашем веку него о његовом.

Људи који се држе власти до последњег даха често виде свој положај као свој идентитет. Без њега – ко су? То видимо и на мањој скали: комшија који годинама блокира све промене само да би остао председник кућног савета. Руководилац који саботира наследника. Родитељ који не пушта одрасло дете да самостално живи.

Стефан Немања је предао престо својевољно. У тренутку када је држава била стабилизована, границе обезбеђене, а институције устројене, живим ногама је сишао са власти. Замонашио се под именом Симеон. Отишао је на Свету Гору. И ту се догодило нешто што модерна свест тешко схвата: човек који је деценијама имао последњу реч у свему, постао је послушник пред Богом.

Растко, некада син који је побегао од куће и кога су гонили да се врати, сада је монах Сава. А Немања – отац, владар, утемељивач државе – седи пред њим и учи како се слуша.

То није политички маневар. То није бекство. То је добровољни силазак са врха, из љубави према Богу, као израз вере која преображава личност. Власт је за њега била средство, не циљ. Када је испунила своју сврху – изградњу државе и јачање српског народа – он је започео другу изградњу: сопствене душе.

Од потере за сином до потраге за Богом

Најдубља драма овог живота није политичка, већ лична. Када је млади Растко побегао на Свету Гору, то није била романтична сцена из житија. Била је то породична рана. Као отац и владар, Немања је слао људе да га врате. Није разумео. Није прихватао.

Сваки родитељ који је гледао како дете бира пут који он не разуме, зна нешто од тог осећаја. Губитак контроле. Страх. Повређени понос. Немања је осећао све ове тежине у срцу. Питао се: да ли да га врати силом, као што је увек радио са непокорним поданицима? Да ли је могуће контролисати све, и дете и државу? Свака опција носила је бол – и за њега и за Растка.

Али уместо да очврсне, Немања се отворио. Бол га није претворио у огорченост. Претворио га је у питање: шта је истинска моћ? Шта је истинска обавеза? И у тој тишини, након борбе са својим поносом и страхом, дошао је до одлуке.

Није дошао на Свету Гору да врати сина. Дошао је да га следи. Љубав према Богу му је показала да истинска снага није у власти над другима, већ у способности да се влада собом, да жртвује своје жеље за добро другога и да служи народу.

У тој промени – од оца који шаље потеру, до оца који постаје послушник – лежи можда највећа победа његовог живота. Не победа над непријатељем. Победа над сопственим поносом и унутрашњим слабостима, које су га претвориле у мудрог саветника и утемељивача државе.

И ту његова прича престаје да буде средњовековна. Постаје универзална.

Сила која постаје миро

Свети Симеон упокојио се 1199. године на Светој Гори. А онда се догодило оно што историја не уме да сведе на формулу: његове мошти почеле су да точе миро.

У православној традицији, миро означава благодат, исцељење, потврду светости. Владар који је живот провео учвршћујући границе, установљавајући институције и водећи народ кроз бурна времена, завршава као извор лека. Човек „тврде руке“ постаје извор мекоће.

А чудеса која су следила након његових упокојења – исцељења, помоћ у недаћама, утеха у болу – сведоче да служба коју је започео за живота није престала. Као што сваки истински хришћанин служи Богу и ближњем, тако је и он, након смрти, наставио да служи народу. Његова љубав и пажња за људе, сада кроз благодат Божју, наставља да дели оне који се моле и траже утеху.

Док је као владар учвршћивао земљу и народ, као монах је учвршћивао срце. Тај континуитет показује да светост није настала упркос његовој владарској прошлости, већ кроз њу и након ње. Љубав према Богу и одговорност према народу водиле су сваки његов потез, и у политици и у молитви.

Шта остаје нама

Савремене етикете остају сувише плитке да обухвате овакву личност. Видети у њему само владара значи занемарити преображај. Видети само монаха значи занемарити историјску одговорност коју је носио.

Његов живот поставља једно суштинско питање: да ли је човек заувек заробљеник своје улоге? Или постоји тренутак када може да окрене правац?

У свету у ком се снага мери способношћу задржавања позиције, његов пример говори супротно: највећа снага је способност одрицања. Највећа власт није над територијама, већ над сопственом вољом. Љубав према Богу је та која преображава ту вољу, а љубав према народу даје јој смисао.

Зато Свети Симеон Мироточиви није само историјска фигура нити предмет идеолошке расправе. Он је сведочанство да историја, државност и светост могу бити прожете. Да мач може постати молитва. Да тврда рука може постати благослов.

И да највећа победа није победа над другима. Него победа над собом, вођена љубављу према Богу и одговорношћу према народу.

За Фондацију Пријатељ Божији: Небојша Даниловић