У историјске изворе који сведоче о аутентичности догађаја о протеривању папских владара и намесника са острва Крфа, спадају историјске белешке које је оставио велики светитељ наше Цркве, Свети Атанасије Пароски. Сви би требало да се замислимо шта нам поручује следећи догађај:
У зору 11. августа 1716. године, Свети Спиридон, светац заштитник острва, појавио се испред непријатељских редова држећи у десној руци светлуцави мач. Његов строг и грандиозан изглед ужаснуо је нападаче, који су почели да се повлаче. Хагарени, успаничени најстрашнијим присуством светитеља, напустили су бојно поље, спасавајући своје животе. Ово велико чудо постало је познато по целом острву. Турци су за собом оставили 120 топова, велики број оружја, муниције, животиња и хране.
После овог моћног, изненађујућег и најочигледнијег чуда, венецијански владар, гувернер и генерал-капетан Крфа Андреа Писани, који је припадао латинској цркви, желео је да подигне католички олтар унутар Православне цркве Светог Спиридона, на чему је инсистирао и латински кардинал острва Франциско Франгипани.
Франгипани је рекао да би било веома добро и свето дело да се у цркви Светог Спиридона сагради скупоцени мермерни олтар, како би унутра могли да врше латинску литургију. „Ваша екселенција ће моћи да чује мису на свом језику када сте тамо“, рекао је. Његов савет свидео се намеснику, и он је наредио да се материјал одмах припреми.
Међутим, пре него што је материјал био спреман, учинило му се умесним да позове свештенике те цркве (у којој су биле смештене мошти божанског Спиридона) и сазна на који начин би они могли да буду од помоћи. Чим су чули неочекивану вест, отворено су му рекли да је то опасна иновација и ни на који начин нису желели да му помогну у његовом плану. Гувернер је љутито одговорио да ће и ако не буду вољни да помогну, он као врховна власт чинити како жели и да ће заповедити да се материјал допреми испред светитељеве цркве. Тако се скупио азбест, гипс, мермер и плоча од одабраног мермера, нарочито израђена за олтар.
Те ноћи у сну, гувернер је угледао човека у монашкој ризи како му говори: „Зашто ми сметаш и зашто узнемираваш моју децу? Знај да то што намераваш да урадиш није у твоју корист“. У зору је позвао кардинала Франгипанија у своју собу (тј. онога који му је дао идеју) и детаљно му испричао сан. Кардинал је рекао: „Ми, као хришћани, ни на који начин нисмо дужни да верујемо у снове, нити да их уопште прихватамо као стварне. Ово свакако треба да сматрате, господару, очигледним искушењем ђавола, којим противник узнемирава добро, да би се забавио и спречио такво најпобожније дело“. Намесник се умирио, потпуно убеђен у речи богослова.
Те ноћи, гувернер је поново видео истог монаха у сну како му прети грубо говорећи: „Знај сасвим извесно да ћеш се покајати, ако сметаш мом светом дому, јер нема користи од тога“. Владар је био престрављен овим упозорењем. Није опет чекао да сване, већ је одмах позвао Франгипанија. Испричао му је све до детаља о визији, описао своју малодушност и рекао да га је обузео толики страх, да се не усуђује да доврши намеравано. Тада теолог рече: „Господару мој, знај, да ако се плашиш од чињења овог светог дела за које си се одлучио, људима ћеш се чинити као да немаш правог расуђивања, јер верујеш у снове које је дочарао ђаво“.
Гувернер је био испуњен храброшћу овим речима и како је дошао дан, а то је био 11. новембар 1718. године, отишао је у цркву светитеља да се поклони. Пратили су га они из његовог двора (заједно са градским инжењером) како би измерили површину према дужини, ширини и висини за изградњу олтара. У то време, најстарији свештеник Маринос Вулгарис Сакелариос и главни свештеник Спиридон Вулгарис стајали су пред намесником и понизним гласом га молили да не врши такву новотарију, како се не би замерио светитељу. Међутим, када их је чуо, побеснео је, запретивши да ће их, ако не поступе како жели и ућуте, послати у Венецију оковане, да буду бачени у тамницу, да никада више не угледају светлост дана. „Не намеравам да учиним неко незаконито дело“, рекао је, „него да поставим олтар, свето и богоугодно дело!“ Свештеници су били бачени у очајање и ужаснути његовим претњама, а са осталим присутним православцима - којих није било мало - потрчали су у помоћ Божију. Отварајући ковчег са моштима великог оца нашег, певали су молитве, проливајући обилне сузе, надајући се да ће спречити намесникову злу намеру.
Око поноћи 12. новембра, на дан када су занатлије очекивале да почну са радом, зачуле су се муње и грмљавина - громови, један за другим. Тада је стражар гувернерове резиденције видео монаха како му прилази држећи упаљену бакљу у руци. Стражар га је, по процедури, питао једном, па двапут: "Ко си ти? Куда ћеш?" И пошто није добио одговор, подигао је мускету да би убио посетиоца. Али тада монах одговори: „Ја сам Спиридон“. Чим је то рекао, зграбио је стражара за руку и великом силом га избацио на трг Спианада у граду Крфу, у близини цркве Распећа. Тамо се стражар нашао како стоји усправно на обе ноге држећи оружје као и раније.
Одмах након тога, светитељ је запалио магацин дворца. Екстремне врућине изазвале су урушавање зграда које су се налазиле у гувернеровој палати и свега око ње. Гувернер је убијен унутра, врат му је био згњечен између две греде тако да је изгледало као да су ту постављене за ту сврху. Богослов Франгипани је пронађен испред зидина цитаделе у јарку, у који се сливао сав садржај градске канализације. Добио је праведан предукус своје награде за своје савете и своје држање (као паписте). И многи други су убијени, и мушкарци и жене, једни из двора, а други не, око девет стотина душа.
Отприлике у то време догодила су се и два друга страшна знака:
Прво: Исте ноћи велико сребрно кандило, које је намесник окачио пред светитељевим моштима као жртву, пало је на земљу и његово постоље се разбило, иако је било окачено веома јаким ланцем. Ниједна од бројних других уљаница није пала нити претрпела нешто слично. А шта се десило са уљном лампом (тачније, постољем) је очигледно и данас, јер је поново окачена на исти начин на који је пронађена, као доказ инцидента.
Друго: У истом тренутку, што су касније потврдили они који су се бавили овим догађајем, муња је ударила у слику гувернера у Венецији и спалила је, не оштетивши ишта друго у кући. Његова браћа и рођаци су то одмах протумачили као лош знак за гувернера.
Остали латински мирјани и свештенство, или боље речено „Преведори“, како су их звали, латински епископ, други чиновници и грађани, колико их је живело у граду Крфу (јер је у њему био епископски двор и многи други), дали су заповест да се поменути грађевински материјал однесе из Светитељеве цркве. Искористили су материјал на другом месту, осим мермерне плоче која је била исечена за олтар. Ово је са поштовањем однето у њихов такозвани "дуомо", који је катедрала њихове сопствене метрополе, у велики олтар. И данас се тамо може видети како лежи ниско на боку.
Војник, који је тога дана био стражар у замку, викао је из свег гласа, говорећи: „Свети Спиридон је учинио ове велике и страшне ствари“. И он би онда до детаља испричао целу причу. Зато су га Латини, не могавши да поднесу срамоту, три дана касније отпратили у Италију.
Ово је прича о страшном и значајном догађају који се догодио у граду Крфу, захваљујући пребожанственом Спиридону - скоропослушнику и покровитељу града и целе Цркве. Треба брижљиво да уземемо у обзир те околности, које доказују да се тако све и догодило, тако да непријатељи истине не могу да празнослове, говорећи да је паљевина складишта случајност, од које су гувернер и људи око њега умрли.
Св. Атанасије Пароски
За Фондацију Пријатељ Божији припремио: Никола Животин