Свети Нирса беше епископ у земљи Персији и имађаше за саподвижника свога ученика Јосифа. Као праве слуге Христове, они се бојаху Бога који је створио небо и земљу, море и све што је у њима (Псал. 145, 6), и труђаху се да воде врлински живот испуњујући закон Христов.

Видећи врлински живот свог ученика Јосифа и његово богочежњиво трудољубље, свети Нирса га произведе за епископа. Сународници њихови Персијанци, обожавајући сунце као бога, клањаху се сунцу и предаваху се разним пороцима. Свети Нирса и Јосиф веома туговаху због тога, и ревноваху за Цркву Христову. Укрепљавани благодаћу Божјом они ревносно проповедаху Еванђеље Христово, и многе незнабошце обратише к вери у Истинитога Бога и научише их побожном живљењу.

У то време персијски цар Сапор подиже љуто гоњење на хришћане, приморавајући их да се поклањају сунцу и огњу. Чувши да епископи Нирса и Јосиф, изобличавајући заблуду Персијанаца, многе од њих обраћају ка Христу, цар нареди да их ухвате и доведу к њему.

Цару предстаде осамдесетогодишњи старац са својим учеником и саподвижником. Цар им нареди или да се поклоне огњу или да се припреме на муке и смрт, а светитељи на то неустрашиво одговорише: Ако би ти, царе, могао да нас по смрти нашој и седам пута васкрсаваш за мучења, ти нас ни тиме не би одвојио од љубави наше према Христу.

Чувши такав одговор светих исповедника, чврсто решених да пострадају за Христа, разгневљени гонитељ нареди да им се одмах одсеку главе.

Тако ови свети мученици примише неувенљиве венце на небесима.