Свети Антим родио се у граду Никомидији. Још у младим годинама он пројављиваше навике зрелог човека и одликоваше се савршеном незлобивошћу Растући телом он уједно растијаше и духом. Поставши пак пунолетан, он све превазиђе врлинама. И у оним годинама људског живота, када страсти обично избијају у човеку као кукољ у пшеници, Антим бејаше образац бестрашћа. Тело његово беше умртвљено, дух смирен, завист искорењена, гнев укроћен, леност прогнана; у њему не беше места преједању и пијанству; напротив, он имаше уздржање у свему, љубав к свима, мир са свима, благоразумност посред свију, ревност према слави Божјој, јавну свима.
Због таквог врлинског живота Антим би удостојен свештеничког чина. Као свештеник он се свим срцем труђаше у богомисленој молитви и душекорисним подвизима, и речју и делом учаше све путу спасења. А када сконча архипастир Никомидиске цркве свети Кирил, на његов престо би узведен Антим. Његов избор за епископа би посведочен одозго: јер у време његове хиротоније небеска светлост обасја цркву и чу се неки божански глас.
Примивши управу Никомидиске цркве, свети Антим као искусни крманош сачува усред силне буре лађу читавом од потопљења. Јер иако многи хришћани биваху потопљавани у мору за Христа, но зато они не потонуше у водама зловерја: не потопи их у себи бура идолопоклонства, нити их прогута дубина ада преисподњег, него руковођени и управљани светим архипастиром својим Антимом они стигоше у тихо и небурно пристаниште небеско. Овај добри пастир приведе к Богу у мученичким венцима скоро све своје стадо. Јер када идолопоклоници отпочеше велико гоњење на хришћане по целоме Истоку, а нарочито у Никомидији где тада живљаху злочестиви цареви Диоклецијан и Максимијан, свети Антим поучаваше и храбраше све верне на мученички подвиг. Сада, говораше он, треба да се покажемо хришћани; сада је време подвига; сада који је војник Исуса Христа, нека јуначки ступи у борбу! Овде нам предстоји пострадати мало за много пострадалог нас ради Христа; исповедимо Га овде пред људима, да би нас Он тамо исповедио пред Оцем Својим на небесима; прославимо Га овде пред људима, да би Он нас тамо прославио пред Анђелима Својим. Прославимо дакле Бога у телима нашим, предавши себе на муке; умримо привремено, да бисмо живели вечно; не бојмо се мучитеља који убијају. Јер ако нас убију, онда ће постати виновници будућег блаженства нашег: одсечену главу десница Подвигоположника нашег увенчаће венцем неувенљивим; раскомадани удови засијаће као сунце у царству Његовом; нанесене ране увећаће нам вечну награду; обагреност крвљу увешће нас у дворе Женика Небеског. Стога будимо готови да пролијемо крв своју! будимо гледање и анђелима и људима!
Крепљени оваквим и сличним речима светога пастира, врло многи верни његовога стада неустрашиво предаваху себе на горке муке за сладчајшега Исуса, Господа свога. Један хришћанин од оних најпламенитијих вером, ревнујући по Богу, одлучи се на овакав смели потхват: када царска наредба о убијању хришћана, написана на хартији, би прочитана усред града Никомидије и на видном месту прикуцана на зиду, он ступи напред, пред свима исповеди Христа, здера са зида царску наредбу и исцепа је, громко изобличавајући идолопоклоничко зловерје, - и тако постаде први мученик у Никомидији.
После тога врло многи од велможа и главних доглавника царских стадоше јавно исповедати Христа, објављујући да су хришћани. Такви беху: Доротеј, Мардоније, Мигдоније, Петар, Индис и Горгоније, са осталом многобројном дружином; сви они добровољно предаваху себе на мучење за Христа, и многе од њих мучитељи погубише на разне начине.
У то време, на најтежу невољу хришћана, догоди се и ово: не зна се како, запалише се царске палате, и већи део њихов изгоре. Злочестиви многобошци оклеветаше хришћане говорећи, да су они из мржње запалили царске дворе. Тада јарост царева достиже врхунац, и он, љући од дивљег звера, стаде уништавати хришћане: огромне гомиле он предаваше или посечењу мачем или спаљивању у огњу. Но без обзира на то, врло многи људи и жене међу хришћанима, видећи мученичку смрт своје једноверне браће и знајући да и њих то насигурно чека, разгоревши се божанском љубављу, сами улажаху у огањ као у неку хладовину. Остале пак многобројне хришћане мучитељи везиваху, у лађе трпаху, па на пучини морској потапаху. Поред тога, у неукротивој јарости својој цар нареди да потапају не само живе него да ископавају из земље и у море бацају тела раније погребених светих мученика, да им преостали хришћани не би указивали поштовање.
У време тако страшног гоњења свети Антим би тражен "као овца на заклање" (Ис. 53, 7). А л и пре но што растргну пастира, вуци се окомише на његово стадо. Божји пак промисао и заштита чуваху светог пастира у једном селу, званом Семана, да он најпре своје словесне овце испошље Богу, па да онда и сам отиде к Њему, запечативши веру цркве Никомидиске проливањем крви своје. Тада, на дан Христова Рођења, би у цркви сажежено двадесет хиљада светих мученика, а остатак пастве светога Антима беху затворени у тамнице. Свети архипастир својим честим посланицама, које тајно шиљаше затвореним хришћанима, учаше их и утврђиваше их у вери, На тај начин, мада не беше с њима телом, пошто га Божја воља беше привремено удаљила од њих, он духом својим беше с њима у тамницама, достављајући им духовну храну преко својих посланица. Овце се отворено бораху са вуцима, а пастир тајно; и свети се крио не што се бојао мука, него да би учењем и молитвом учврстио слабе у вери, укрепио немоћне, учинио неустрашивима плашљиве, док их све не приведе Христу, па да онда и себе сама преда на исте муке.
Укрепљен светим Антимом неки хришћанин Зинон, војник по звању, изобличи пред свима цара Максимијана због зловерја, на следећи начин. У Никомидији близу позоришта бејаше храм незнабожачке богиње Церере, коју тамо веома поштоваху. Једном Максимијан са својим војницима и свим народом приношаше обилну жртву идолу те богиње. А Зинон, у време тог богомрског празника, ставши на узвишеном месту, веома громко викну к цару: "Обмањујеш себе, царе, клањајући се бездахном камену и немом дрвету, јер је то обмана ђаволска, која своје поклонике води у погибао. Познај, Максимијане, истину; и те своје телесне очи, заједно са унутрашњим духовним очима, обрати к небу: погледај, и посматрањем ове прекрасне творевине познај Створитеља; од твари научи какав је Творац. Научи се поштовати тога Бога, који воли не крв закланих и у смрдљивом диму спаљиваних бесловесних животиња, него чисте душе и чиста срца разумних створова".
Чувши ово, Максимијан нареди да ухвате Зинона и да га за тако дрске речи к цару бију камењем по лицу и устима. Мучитељи му избише зубе, размрскаше лице, ишчупаше језик који исповедаше Христа, па га најзад једва жива изведоше из града, и по царевом наређењу одсекоше му свету главу.
У то време свети Антим из свога боравишта где се скривао посла ђакона са својим писмима к налазећем се у тамници Доротеју и осталима, затвореним с њим за Христа, подстичући их на трпљење, да радосно умру за Животодавца - Господа. Овог ђакона ухватише незнабошци и одведоше га цару Максимијану са писмима светога Антима. Цар прочита писма, и она му беху непријатна: јер она садржаху срдачан поздрав светитељевим мученицима, његово усрдно састрадање, родитељска упутства, пастирске поуке, архијерејски благослов на мученички подвиг и сокољење на презриво уништавање идола. Све то силно разјари цара и он нареди да све мученике изведу из тамнице и доведу к њему на суд. Бацивши на њих охол и зверски поглед, он их дуго грђаше. Затим нареди да им се прочитају Антимова писма на укор и изобличење. "Ви верујете, говораше им цар, лажним баснама тог злог човека, и слушате његово развратно учење а не царску наредбу!" - Међутим хришћани, слушајући читање писама веома се радоваху и од радости плакаху, и ђакона који подаље стајаше поздрављаху светлим погледом, радосним лицем и приклањањем главе; а речи светога Антима, које се читаху њима на укор, они слагаху у срцу свом.
Тада цар рече ђакону: Кажи нам откуда долазиш, ко ти даде ова писма што развраћају народ, и где се крије тај што те је послао. - Бакон, отворивши уста пуна благодати, стаде говорити овако: Онај који шаље ове посланице јесте пастир. Но пошто се налази далеко од свога стада, то га преко писама поучава и подстиче на побожност; особито пак када чује о насртању многих вукова на стадо словесно, тада громко упозорава овце шта треба да раде. А упозорава их на следеће речи Врховног Пастира: Не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити (Мт. 10 , 28). О в у посланицу донео сам стаду Христовом да му је саопштим, а где се налази онај што је шаље, то казати нећу. јер би било велико безумље да ја постанем издајица мога пастира, од кога сви добијамо велике користи, и који ће и без мога обавештења о њему ускоро бити јављен, јер "не може се град сакрити кад на гори стоји" (Мт. 5, 14).
Разгневљен овим смелим речима, мучитељ осуди на смрт светог ђакона, коме беше име Теофил. Њему најпре одсекоше слаткоречиви језик, а затим га убише засипајући га камењем и решетајући га стрелама. После тога цар нареди да се на разне начине погубе и мученици који беху изведени на суд пред њега: светоме Доротеју одсећи главу, Мардонија сажећи у огњу, Мигдонија живог бацити у јаму и засути земљом, а Горгонију, Индису и Петру обесити о врату по воденични камен па их у море вргнути, и све остале уморити разноврсним мукама. На тај начин сви они разним путевима смрти отидоше ка једноме Господу. Тела пак мученика који беху бачени у море рибари потом уловише мрежама, и једна девица по имену Домна сахрањиваше их. Дознавши то, незнабошци је посекоше мачем када се она мољаше над моштима светих мученика. У то време и Јевтимије, који проповеђу својом обрати многе ка исповедању Христа и приведе к мученичком подвигу, ту у Никомидији после разноврсних мучења би посечен мачем. После свега тога стиже време и светоме Антиму да пострада за исповедање Исуса Христа.
Када се свети Антим крио у гореспоменутом селу Семани и тајно сејао реч Божју и ширио веру у Христа Господа, дознаде за њега Максимијан и сместа посла двадесет коњаника да га ухвате. Стигавши у то село они сретоше светог Антима и њега самог питаху за њега: Где се налази Антим, учитељ хришћански? - А свети Антим их узе и одведе у своје обиталиште, говорећи: Казаћу вам о Антиму и предаћу вам га у руке, само се мало одморите од пута. - Затим им постави да једу, и с радошћу их угости чиме је могао. После тога светитељ им откри да је он Антим. "Ја сам, рече он, кога ви тражите; узмите ме , и водите к ономе који вас је послао".
Чувши то војници се пренеразише и стиђаху се да погледају у чесну седину његову, јер видеше како их с љубављу прими и свесрдно угости. И стадоше размишљати о томе да они имају одвести овог невиног и доброг човека к мучитељу, не на његово добро у овом животу него на најгоре зло и сигурну смрт после љутих мука. И њима би жао Антима и стидно пред њим, и они рекоше светитељу: Ми те нећемо узети са собом него ти саветујемо да се кријеш, а ми ћемо рећи пред Максимијаном да смо свуда у околини Никомидије тражили Антима и нигде га не нађосмо. - Али Антим, ревносно држећи заповести Господње, стаде их убеђивати да говоре истину, пошто није хтео да лажу због њега; а усто и желећи да умре за Христа, он пође са њима. Путујући заједно, он им говораше реч Божију, учећи их вери у Господа нашег Исуса Христа. И семе речи Божје посејано Антимом не паде напразно него на добру земљу: јер се оно укорени у срца војника, ниче и порасте на усавршење вере њихове. И кад стигоше до реке, свети Антим сатвори за њих молитву и крсти их у име Оца и Сина и Светога Духа. После тога они наставише пут, разговарајући о душекорисним стварима, и тако стигоше до Никомидије. А кад Антим уђе у град, о њему би извештен Максимијан; и он нареди да му Антима доведу везана.
И предстаде светитељ мучитељу са рукама везаним одостраг: јер је тако требало правде ради да се он пред судом незнабожаца јави везан као злочинац; али душом он беше слободан, и она му беше обраћена к небу, надајући се помоћи отуда. Мучитељ нареди да се донесу сва оруђа спремљена за мучење, хотећи најпре да самим изгледом њиховим уплаши Антима, те да се он, видевши каквим ће све оруђима бити мучен, уплашен преклони царевој вољи. Затим га цар стаде питати: Јеси ли ти Антим, који, заблудео односно неког простог човека, званог Христос, води за собом у ту исту заблуду и прост народ, обмањујући га и подстичући га да се противи нашој царској наредби, а наше богове хулећи и ружећи безбројним клеветама? - А свети Антим, подсменувши се изложеним оруђима и царевим речима, рече: Знај, царе, ја ти уопште не бих одговорио на ово твоје питање, да ми није препоручио божанствени апостол, учећи нас да свагда будемо готови на одговор свакоме који нас запита за наше надање, јер нам Бог обећа дати уста и премудрост којој се неће моћи противити ни одговорити сви наши противници (1 Петр. 3, 15 ; Лк. 21, 15 ) . И ја се прво насмејах идолима вашим које ви називате боговима; а сада се смејем великом безумљу твом, што си се надао да ћеш ме отргнути од Саздатеља мог који је и тебе, незахвално створење, почаствовао Својим ликом. Зашто си ме довео везана на суд свој и изложио пред мојим очима оруђа за мучења? Да не мислиш тиме да ме уплашиш, те да се ја уплашен покорим твојој безумној наредби? А л и тиме ти нећеш моћи уплашити онога који сам тражи да умре за Господа свога. Ова оруђа износи ти пред оне који су малодушни и плашљиви, за које овај временски живот представља велику радост, а губитак временског живота - велику муку: њих тиме плаши а не мене. Јер за мене ово трошно тело и овај временски живот су као тешки окови и тамница који не дају души мојој да пређе к жуђеноме Богу; а твоје претње, казне и мучења мени су пријатнији од сваке сласти, јер за њима иде смрт која ће ме разрешити од окова тела и послати тамо где је сва жеља моја.
Када свети изговори ове речи, мучитсљ нареди да га камењсм бију по врату. А он, с благодарношћу примајући ове ударце као почетак страдања да добије највећу награду, те час смејући се и ругајући се мучитељу, час разјарујући га да би наредио да га што страшније муче, понављаше пророчку реч: Богови који нису створили небо и земљу, нека нестану! (Јерем. 10, 11).
Ове речи ранише мучитеља у срце, и он нареди да усијаним коцима гвозденим проврте ноге мученику. Но и ово мучење беше радост светитељу, јер он радујући се хваљаше Бога што га удостоји трпети ове муке за име Господа Исуса Христа. Затим Максимијан нареди да се по земљи наместе оштре опеке, преко њих положи наг мученик и немилосрдно бије штаповима, да би срце његово проходио двоструки бол: одозго од бијења штаповима, одоздо од оштрине опека. Но свети мученик и тада, не губећи наду у победу над мучитељем, певаше ово: Благодарим Ти, Господе, Царе векова, што си ме опасао снагом за бој, што обараш преда мном оне који устају на ме, и непријатеља мојих плећа ти ми обраћаш, и потиреш ненавиднике моје (Пс. 17 , 40). Тада мучитељ измисли другу муку: усија гвоздене чизме, па их одену на ноге мученику. Но божанска благодат осени страдалца, крепећи га у мукама, и он чу глас који му ускоро обећаваше венац, и тај глас испуни срце његово блаженством. Од ове божанске утехе светитељ, поче јавно не обраћати пажњу на мучења, и лицем сс радосно осмехиваше као да не трпљаше никакво страдање. А мучитељ видећи то беше запрепашћен, и говораше за светог Антима да је врач и да помоћу неких враџбина надвлађује силу огња. И распитиваше светог мученика, зашто се радује налазећи се у таквим мукама. Свети мученик му одговори: Зато се радујем што ми ове муке дају сигурно поуздање у обећана блага; а убрзо ћу победити сву надмену гордост твоју, и показаћу да су богови твоји много немоћнији од људских моћи, и ти ћеш се кајати са свога зла вавек, али без користи; и нећеш отићи из овог живота док претходно не будеш осуђен на вечну погибао.
Још више разјарен овим речима, мучитељ нареди да светитеља привежу за точак и да окрећући га на точку уједно жегу тело његово огњем. Но када слуге приступише извршењу цареве наредбе привезујући Антима за точак и ложећи ватру испод точка, они изненада падоше као мртви. Јер точак се заустави, и ватра се устреми на њих и опали их, и они после казиваху мучитељу ово: Када почесмо окретати точак и потпаљивати привезанога, близу нас се појавише три светлоносна човека и рекоше: "Не бој се, слуго Божји, Антиме!" А када они погледаше у нас, нас спопаде страх, и ватра испод точка окрену се на лица наша и опече нас.
Чувши то мучитељ се зачуди, али све то приписа враџбинама. Онда нареди да мученика скину са точка, и стаде му претити да ће га посећи мачем ако не принесе жртву идолима. Мученик пак, чувши да ће бити посечен мачем, обрадова се, и усрдно моли Бога да му да што скорије отићи к стаду своме које пре њега узиђе к небу путем мучеништва, да би могао рећи: "Ево ја и деца коју си ми дао, Боже" (ср. Ис. 8, 18).
Но злочестиви цар нареди да мученика претходно воде у тамницу и окују у железне окове. Вођен у тамницу, свети А н тим хваљаше и благосиљаше Бога за све. И гле, изненада га обасја с неба светлост, окови се на њему покидаше, а слуге што га вођаху падоше од страха на земљу. Међутим свети Антим их подиже и наложи им да чине што им је наређено. Дошавши до тамнице, светитељ уђе тамо међу злочинце и разбојнике, и радоваше се као да је уведен на гозбу или на свадбу. Предложивши сужњима духовну храну речи Божије и поставивши пиће побожности, он их доби за Христа и присаједини светој Цркви, научивши их вери и добрим делима; и ту у тамници он их препороди водом светога крштења. И постаде тамница светлом црквом, пуном Духа Светога, где верни сужњи дан и ноћ приношаху Богу жртву хвале.
Сазнавши за то, Максимијан нареди да светог Антима доведу преда њ, и стараше се да га ласкањем приволи на поклоњење боговима, обећавајући да ће га учинити врховним међу идолским жрецима. Но светитељ одговори цару са уобичајеном неустрашивошћу својом, говорећи: Ја са1м и пре твојих речи врховни свештеник међу Божјим јерејима; и то свештеник свепрвог Пастиреначалника Христа, који се у моје тело обуче, и ради мене сиђе к мени. Он постаде Богу Оцу жртва за људе, умре на крсту, би погребен и васкрсе у трећи дан, и са славом се узнесе на небо, узносећи са Собом све који верују у Њега. Његов сам ја свештеник и Њему приносим себе сама на жртву живу. А ваше жречество и жртве и богови јесу тама и отићи ће у вечну таму. Чувши то, мучитељ осуди светог Антима на смрт. И светитељ иђаше на смрт препун радости, и говораше: "Сада је време мога весеља, сада је остварење моје жеље, сада ми се отварају врата вечнога живота, да, изишавши из тела, отидем ка Господу, и наситићу се када се преда мном јави слава Његова". - И стигавши на место где је кроз приврсмену смрт имао прећи у бесконачни живот, светитељ измоли време за молитву. И пошто се дуго молио, он приклони свету главу своју под секиру, и би, сагласно царевом наређењу, посечен, и тако прими мученички крај свој за Христа, на дан трећега септембра. А кад паде ноћ, неки од хришћана дођоше тајно, узеше многострадално тело светога Антима и чесно погребоше, славећи Свету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа, Једнога Бога, коме слава вавек. Амин.