Празник Изношења Часног и животворног Крста спаја две слике које на први поглед делују удаљено: древни Цариград у време летњих болести и почетак тихог пута ка Успењу Пресвете Богородице. Између њих стоји Крст – светиња коју је Црква износила пред народ када су људи страховали, а коју данас поставља пред верне на самом почетку Успенског поста.
За овај празник везано је и необично предање о светлости која се појавила пред две војске уочи битке. Зато се његова историја не завршава цариградским улицама: кроз векове се уз 1. август преплићу молитва за град, сећање на Божију помоћ у опасности и почетак поста посвећеног Пресветој Богородици.
Из те древне праксе развио се празник Изношења Часног и животворног Крста, који Српска Православна Црква празнује 14. августа по новом календару, односно 1. августа по јулијанском. Истог дана почиње и Успенски пост.
Како је изгледала цариградска литија
Ова литија није била спонтано окупљање народа око свештеника који носе светињу. Византијски царски двор је у Х веку имао разрађен церемонијал за верске свечаности, а опис сличних поворки сачуван је у делу цара Константина VII Порфирогенита „О церемонијама“ (Περὶ τῆς βασιλείου τάξεως), једном од најважнијих извора за живот византијског двора. Литије су ишле по утврђеном реду: одређеним улицама, са заустављањем на местима где су се читале молитве, уз учешће црквеног и дворског клира по строгом протоколу старешинства.
То значи да, кад замишљамо Часни Крст како пролази Цариградом, не треба да замишљамо стихијску поворку, него добро уређену градску свечаност у којој су учествовали патријарх, свештенство Велике цркве и представници царског двора, а у пратњи су ишле химне и молитве прилагођене баш овом дану. У предању се уз ове дане помиње и освећење воде, што показује колико је овај обичај био повезан са молитвом за здравље и заштиту града.
Овакав ниво организације говори нешто важно: Црква и држава у Византији нису одвајале духовни и јавни живот. Молитва за здравље града била је истовремено богослужбени и државни чин, а Часни Крст је у том тренутку постајао видљив знак да ни царска власт, пред болешћу и страхом, нема другог упоришта осим Христа.
Зашто светиња излази на улицу
Могло би се поставити питање: зашто уопште физички износити Крст, зашто се није молило само у затвореном простору храма, пред истом светињом? Одговор лежи у самом смислу литије као богослужбене радње. Молитва у храму окупља оне који су већ дошли; литија иде тамо где су остали.
Изношење Часног Крста у Цариграду значило је да светиња улази управо у просторе свакодневног страха – у улице где су људи живели, где су се бринули за децу, где су сахрањивали умрле од болести. Крст није чекао да му људи дођу, него је ишао ка њима. У том гесту садржана је основна порука хришћанства: Бог не остаје изван људске патње, него улази у њу. Литија је на видљив начин показивала једну од најдубљих истина хришћанске вере: Бог остаје близу човека управо тамо где је његова патња највећа.
Светлост која је обасјала војску
Дан 1. август у црквеном предању није остао везан само за Цариград. Са њим су повезана и два ратна похода, у различитим крајевима хришћанског света, чија сведочанства Црква памти као знамења Божије помоћи.
Према руском предању, кнез Андреј Богољубски је 1164. године повео војску против Волшких Бугара. У поход је понео Часни Крст Господњи и икону Пресвете Богородице. Пред битку су се војници окупили на молитву: Крст су носила два свештеника у свештеним одеждама, а кнез се, заједно са војском, молио пред светим иконама и причестио Светим Тајнама. Тек након тога кренули су у бој.
После победе, војска се вратила у логор. Према предању, ту се догодило нешто што су учесници запамтили као чудо: из иконе Пресвете Богородице са Христом појавили су се пресветли, огњени зраци и обасјали целу војску. Ноћ после битке, у логору испуњеном умором и олакшањем што су преживели, светлост која као да долази из саме иконе остала је у сећању као знак да победа није била само војничка – да је изнад ње стајала Божија заштита.(1)
Слично сведочанство везује се и за војску цара Мануила: и пред њом су, према предању, ношени Часни Крст и икона Пресвете Богородице, и ту се појавила чудесна светлост која је обасјала војску пред победу.
У руској црквеној традицији 1. август је временом повезан и са крштењем Руси под кнезом Владимиром 988. године – тај датум се у каснијим руским црквеним изворима памти као дан крштења великог кнеза и његовог народа. Тако је један августовски дан у различитим деловима православног света добио више слојева сећања: Цариград је памтио изношење Часног Крста и молитву за град, руско предање је уз њега везало чудесну помоћ у биткама и крштење Руси, а Црква је овај дан поставила на почетак Успенског поста.
Зашто предање инсистира баш на видљивом знаку – на светлости, а не само на самој победи? Зато што победа сама по себи може да се припише вештини, снази или срећи. Светлост која се јавља после битке, пред уморном и олакшаном војском, преноси другачију поруку: да оно што се догодило није било само људско дело. У том смислу, светлост из предања игра сличну улогу као и сама литија у Цариграду – видљив знак да се Бог приближио тачно на месту где је човек био најрањивији, било то у болесном граду или на бојном пољу.
Од древне цариградске литије до данашњег богослужења прошло је више од хиљаду година, а Црква и данас чува језгро истог обичаја, прилагођено садашњем облику црквеног живота. На празник Изношења Часног Крста, 14. августа, у храмовима се врши чин изношења и поклоњења Часном Крсту, а на многим местима задржан је и обичај освећења воде, непосредно повезан са древном праксом из Цариграда.
Верници тог дана долазе у храм да се поклоне Крсту и целивају га. Овај дан, будући да отвара Успенски пост, за многе представља и прилику да се пре почетка духовно припреме за две недеље усредсређене на празник Успења Пресвете Богородице.
Зашто Крст стоји на почетку Успенског поста
Успенски пост почиње 1/14. августа и траје до празника Успења Пресвете Богородице. На његовом самом почетку верник се сусреће са Крстом, и тај распоред има снажну унутрашњу логику.
Пост, по својој природи, позива на одрицање, труд и промену – а човеку је тешко да прихвати одрицање ако не види зашто оно има смисла. Зато Црква пред сам почетак поста ставља Крст: он је мера према којој се мери свака жртва коју човек чини. Пре него што верник крене путем поста, гледа у Христа који је до краја показао шта значе љубав, верност и жртва.
Ту се враћамо и на питање постављено раније: зашто пост почиње управо жртвом, а не радошћу? Одговор лежи у томе да права радост, у хришћанском смислу, никада не долази мимо жртве, него кроз њу. Успење Пресвете Богородице, ка којем пост води, само је по себи прелаз из смрти у живот – а тај прелаз незамислив је без Крста који му претходи. Тако распоред празника унутар поста није случајан: Крст на почетку не постоји да би уплашио или оптеретио верника, него да би му, још пре него што крене путем одрицања, показао куда тај пут заправо води.
Часни Крст, изнесен пред народ, тако постаје исти онај знак какав је био и у Цариграду, и у логору кнеза Андреја Богољубског: место где се човекова немоћ сусреће са Божијом близином. Некада је Крст пролазио великим градом; данас се верни окупљају око њега у храму. У оба случаја, пред човека се ставља иста светиња – Часни Крст Христов, на коме је Христос принео Себе за живот света.
А речи Христове, изговорене пред Његово страдање, остају исти одговор човеку који се плаши, било да живи у Цариграду изложеном болестима и страху или носи своје сопствене бриге:
„У свијету ћете имати невољу; али не бојте се, ја сам побиједио свијет.“ (Јн. 16,33)
За Фондацију Пријатељ Божији: Небојша Даниловић
Напомене:
(1) Историјски подаци и црквено предање овде се додирују, али их треба разликовати. Поход цара Мануила против Мађара историјски је добро потврђен, док је казивање о чудесној светлости сачувано у црквеном предању. Исто важи и за сведочанство о походу Андреја Богољубског. Овај текст зато преноси чудесне догађаје као предање Цркве, а историјске податке као историјске чињенице.