Ноћ у Витлејему није била свечана, већ тешка од прашине и умора. Пре него што је Живот уопште удахнуо земаљски ваздух, свет Му је показао своје лице. Света породица је ишла од врата до врата, али свуда је одговор био исти. Глас домаћина, одсечан и хладан, пресецао је ноћ: „Нема места.“
Свратишта су била пуна буке, трговине и људи заузетих својим важним пословима. Тамо, међу својима, за Творца није било собе. Није ушао у свет кроз врата која би Му људи отворили. Није изабрао светло, нити гласно место. Изабрао је нешто друго. Повукао се тамо где људска сујета не залази – ушао је кроз камена врата земље.
Прва тишина: Колевка од стена
Пећина у Витлејему није била уточиште; била је маргина света. Место где се живот не задржава дуго, већ само склања од ветра. Хладна, тамна, неприметна. Место где се склањају животиње и где људи не остају. Али управо ту, где се људска гостољубивост завршила, Божија љубав је почела.
Тишина је била прва која Га је примила.
Није било позлаћених лустера, већ само влажни зидови пећине који су рефлектовали први плач Детета. У том тренутку, пећина је престала да буде хладно скровиште. Постала је тачка у којој је Вечност пробила време. Бог није сишао на престо, него у утробу земље, подсећајући нас да нема те таме која је за Њега сувише дубока.
Друга тишина: Камен који чека
Тако почиње. И тако ће се, много година касније, поново догодити. Јер за Њега, од почетка до краја, међу људима често нема места. Као што је Витлејем затворио врата својих кућа, тако ће Јерусалим затворити врата свог града.
Недалеко од Голготе, у врту, стајала је друга пећина. У стени усечена, припремана за мир смрти. Иста хладноћа, иста тишина, исти камени зидови. Ако је витлејемска пећина била место где се Живот склонио од ветра, ова голготска је била место где је Живот наизглед заустављен. Положен у камени гроб, Христос је поново био у утроби земље. Читав Његов живот кретао се између ове две тишине:
-Са Неба у утробу земље (Витлејем)
-Кроз утробу земље у Вечност (Јерусалим)
Обећање у јаслама
Зато Божић није само празник пасторалне идиле. Он је већ у себи обећање Васкрсења. У сенкама витлејемске ноћи већ се назирао обрис празног гроба. Дете у јаслама већ носи у себи победу над смрћу. Камен који ће једном бити одваљен већ је сенка у витлејемској ноћи.
Свет тражи светлост на високим местима, али Бог је своју светлост запалио у камену. Пећина у Писму није случајно место. У њој се човек скрива, у њој умире, у њој чека. Али управо у пећини Бог најчешће говори. Не кроз гром, него кроз тишину. Не кроз силу, него кроз присуство.
Пећина у нама
Можда се и данас у нечијем срцу налази такво место – пећина која је хладна, затворена, заборављена од људи. Место где за Њега „нема места“ у сјају наше свакодневице. Можда мислимо да је то место нашег пораза и таме недостојно Бога.
Али ова два камена сведоче другачије: Бог не заобилази таму. Он улази у њу. У пећину долази Живот, и из пећине излази Живот који смрт више не може да задржи. Он улази у нашу тишину и из ње изводи живот.
Јер тамо где ми видимо крај – у хладном камену – Он види почетак.
За Фондацију Пријатељ Божији: Мирјана Стаменковић