У Петој књизи Мојсијевој сусрећемо се са тешким и узнемирујућим речима о истребљењу Амаличана. Те странице Старог Завета не могу се читати површно нити без страха Божијег. Као хришћани, верујемо да је исти онај Логос Божији који се у пуноћи времена оваплотио и постао човек у личности Господа Исуса Христа водио историју спасења и у старозаветно доба. Ипак, када говоримо о тим догађајима, потребно је смирење: Божији судови су дубоки и недокучиви, и ми не можемо до краја проникнути у сву њихову меру и разлоге.
Амалици су, према сведочанству Писма и предања, били народ који је утонуо у тешке облике идолопоклонства и насиља, укључујући и жртвовање деце лажним боговима попут Молоха. У суровости тог времена, Бог је деловао у историјским околностима какве су постојале, ограничавајући зло и водећи свој народ ка пуноћи откривења. Старозаветна историја није идеализована прича о безгрешним људима, већ сведочанство о томе како Бог постепено, кроз тврдоћу људских срца и тежину историје, припрема долазак Спаситеља. Пуноћа Божијег лика открива се тек у Христу, који не уништава грешника, већ прима страдање на Себе ради спасења света.
Када данас говоримо о светости живота, не чинимо то из осећаја моралне надмоћи, већ из верности откривењу које смо примили. Црква од самог почетка сведочи да је људски живот дар Божији од самог зачећа. Кроз празнике као што су Зачеће Светог Јована Крститеља, Зачеће Пресвете Богородице и сам Божић, исповедамо да живот у утроби није нешто безлично, већ тајна личности коју Бог познаје и воли. Човек није само биолошка појава, већ икона Божија од првог тренутка свог постојања. Убијајући децу, ми не убијамо „фетус”, већ будуће светитеље, војнике Христове и стубове нашег народа. Постајемо слични Ироду, а не Светом Сави.
Абортус је, у том светлу, тежак грех јер прекида живот који је Бог започео и рањава и дете и родитеље, и читаво друштво. То није питање идеологије, већ питање односа према дару живота. Када као народ олако прихватамо прекид нерођеног живота као нешто уобичајено, морамо се запитати шта то говори о нашем односу према Богу, према будућности и према сопственој савести. Грех никада није само приватна ствар; он има и личне и заједничке последице.
Ипак, хришћанска порука никада није порука безнађа. Нема греха који је већи од Божије љубави ако се човек искрено покаје. Црква није судница, већ духовна болница. Она јасно именује грех, али истовремено отвара врата покајању, исповести и исцељењу. Многи носе ране овог греха у тишини и болу; управо њима је најпотребнија реч наде и уверење да Бог „неће смрти грешника, него да се обрати и жив буде“.
Како победити ову пошаст? Не само законима, мада и они имају своје место, већ пре свега преображајем срца. Породица је прва школа љубави и одговорности. Дужни смо да своју децу учимо да слобода није самовоља, већ способност да изаберемо добро; да љубав није пролазна страст, већ жртвена верност; да тело није средство уживања без последица, већ храм Духа Светога. Морамо их заштитити од стихија разврата које им се сервирају као слобода, а заправо су ропство смрти. Васпитање у чистоти, чедности и одговорности није назадност, већ чување достојанства личности.
Пред нама је време поста – време када се не бавимо пре свега туђим гресима, већ својим срцем. Позвани смо да преиспитамо себе, своје изборе, своју равнодушност и своје страхове. Ако смо пали, устанимо. Ако смо сагрешили, покајмо се. Ако смо повредили живот, заплачимо пред Богом који прашта и лечи. Крст на коме је Господ страдао није знак осуде, већ знак љубави која иде до краја.
Наша земља, као и свака друга, не стоји и не пада због парола, већ због духовног стања њених људи. Ако се враћамо Христу само споља, а не и срцем, остајемо празни. Али ако Му се вратимо искрено, у покајању и евхаристијском животу, онда има наде и за нас и за нашу децу. Хитајмо ка Светој Чаши са страхом Божијим, вером и љубављу, трудећи се да држимо Његове заповести.
Господ долази – не да нас уништи, већ да нас спасе. Припремимо Му пут у свом срцу покајањем, вером и делатном љубављу. Маран Ата!
За Фондацију Пријатељ Божији, теолог, професор Верске наставе, Иван Миладиновић