Данас, 6. новембра, прослављамо икону Пресвете Богородице „Свих жалосних Радост“, пред којом су се кроз векове молили људи притиснути болешћу, тугом и животним невољама. Посебну пажњу данас привлачи један њен образ у Русији, који мироточи још од 1995. године и пред којим се верници и у наше време сабирају на молитву. Прича о тој икони повезује древно поштовање Богородице са сведочанствима о необичној појави која траје до данас.

Ова чудотворнa икоан посебно се прославила у Москви 1688. године, када је, према црквеном предању, исцељена Јефимија, рођена сестра московског патријарха Јоакима. Она је дуго боловала од тешке ране на боку, која није зарастала, и њено стање било је веома озбиљно.

Једнога дана, док се молила, чула је глас Пресвете Богородице који јој је заповедио да потражи Њену икону у храму Преображења Господњег на Ординки, у Москви. Речено јој је да позове свештеника са иконом, да се пред њом одслужи молебан са освећењем воде и да ће добити исцељење.

Јефимија је поступила онако како јој је било речено. Икона је донета у њен дом, одслужен је молебан и она је оздравила. Ово чудо догодило се 24. октобра по старом календару, односно 6. новембра по новом, и управо је тај дан одређен за празновање иконе.

Од тада се поштовање ове иконе проширило међу православним хришћанима. Њене бројне варијанте налазе се у храмовима и домовима верника, а пред њом се посебно моле они који пролазе кроз болест, тугу, породичне невоље и друга животна искушења.

Икона која мироточи у наше време

Међу многим иконама Пресвете Богородице које носе назив „Свих жалосних Радост“, посебно место заузима једна мироточива икона која се чува у храму Светог Јована Крститеља у селу Ивановка, у Тамбовској области у Русији. Она мироточи већ више од 30 година.

Реч је о старој икони, за коју се процењује да потиче из XVIII или XIX века. На њој је Пресвета Богородица приказана са Богомладенцем Христом на десној руци, са царским обележјима. Иако је реч о другом образу, а не о московској икони прослављеној 1688. године, она носи исто име и поштује се као чудотворна светиња.

Према сведочењима која су забележена у Тамбовској области, икона је почела да мироточи 10. октобра 1995. године. У храму су се тада налазила двадесет четири човека, који су били сведоци појаве мирисног мира на површини иконе.

Миро се појављивало на различитим местима: понекад у облику ситних капљица, налик роси, а понекад као крупне, уљане капи које су се сливaле низ икону.

Ова појава је забележена, а о мироточењу је сведочио и тадашњи архиепископ Тамбовски и Мичурински Јевгеније.

Од тада је икона постала место окупљања многих верника и поклоника. Људи су долазили да се помоле Пресветој Богородици, тражећи помоћ у болестима, породичним невољама и животним страдањима. У храму су чувана и писана сведочанства људи који су говорили о добијеној помоћи и исцељењима.

Посебно је занимљиво да је икона остала неоштећена и током пожара који је 29. јула 2002. године захватио храм Светог Јована Крститеља у Ивановки. Ватра је уништила куполу и велики део унутрашњости храма, али је светиња сачувана.

Из Ивановке у Тамбов – светиња пред којом се и данас моле верници

Ова мироточива икона није остала позната само у границама свога села. Током година више пута је ношена у друге храмове и градове Тамбовске области, где су верници имали прилику да јој се поклоне.

Посебно је значајно њено недавно доношење у град Тамбов. Дана 25. октобра 2026. године, по благослову митрополита Тамбовског и Рассказовског Теодосија, икона је свечано пренета из храма Светог Јована Крститеља у Ивановки у Вознесенски женски манастир у Тамбову. Њен дочек предводио је митрополит Теодосије, а пред иконом су најављени свакодневни молебани са читањем акатиста Пресветој Богородици.

Тако се и у наше време наставља поштовање ове светиње, пред којом се људи сабирају са својим молитвама, надама и невољама.

Назив „Свих жалосних Радост“ подсећа нас да ниједна људска суза није безначајна и да у тренуцима када нам понестане снаге не треба да губимо наду. Болест, усамљеност, губитак ближњих и терет сопствених грехова често су искушења која човек тешко може да поднесе сам. Зато се верници са поверењем обраћају Пресветој Богородици, молећи је да својим материнским заступништвом принесе њихове молитве Господу.

Јер онај ко у жалости прибегава Мајци Божијој не тражи само олакшање од својих невоља – тражи утеху која враћа наду и снагу да настави свој пут са Христом.

За Фондацију Пријатељ Божији: Иван Попов