Огромна композиција која приказује Страшни суд и двадесет митарстава, смештена на самом улазу у Ближње (Антонијеве) пећине Кијевскопечерске лавре, позната је са многих интернет страница, али се о њеној стварној историји и духовној снази заправо мало зна. Иако је ходочасници често називају фреском, реч је о монументалном уметничком делу великих димензија које потпуно прекрива десни зид пред улазак у подземне лавиринте. Испред ове слике посетиоци који кроз Лавру пролазе први пут неретко доживљавају снажна духовна искушења, а многи након тога дуго памте тај први сусрет са призорима невидљивог света.
Сведочанство блажене Теодоре и сусрет са духовним цариницама
За православне хришћане, учење о митарствима највише је познато из житија и сведочанстава блажене Теодоре Цариградске и других Светих Отаца. Према православном предању, митарства представљају духовна искушења кроз која душа пролази након смрти, суочавајући се са својим гресима и Божијим милосрђем. Подсетимо, Теодора се у самртном часу стидела да исповеди поједине грехе, због чега су демони покушали да њену душу одвуку у ад. Ипак, захваљујући ватреним молитвама њеног духовног оца, великог старца Василија Новог, блажена Теодора је успела да прође кроз свих двадесет духовних царинарница.
Ова величанствена представа, која потиче из познијег периода обнове Лавре али верно прати византијску и древну руску иконографију 15. века, детаљно илуструје управо тај прелазак душе из привременог у вечни живот, пре него што изађе пред престо Господњи. На њој су сликовито приказани анђели који се боре за људске душе и демони који их оптужују и покушавају да их повуку у бездан, при чему је свако митарство осликано са конкретним људским гресима и њиховим духовним последицама.
Монаси Кијевскопечерске лавре сведоче да често виђају људе који у близини ове фреске изненада осете слабост, мучнину или наглу тегобу. Они ове појаве не тумаче као магијску реакцију, већ као тренутке у којима човекова савест и духовно стање долазе у додир са благодаћу која извире из пећина где почивају нетљене мошти светитеља. У манастиру је забележена и ова истинита прича која се догодила у новије време:
Судар светлости и таме на улазу у подземни лавиринт
Једном приликом, у Кијевскопечерску лавру дошли су отац и његова шеснаестогодишња ћерка. Одмах се могло приметити да су то нецрквени људи – све у манастиру им је било необично, страно и зачуђујуће.
Туристички водич Валентина, која је била сведок овог догађаја, испричала је:
„Када сам ходочасницима објашњавала шта фреска приказује, девојка се одједном затетурала и пала на под. Људи су притрчали у помоћ, а њен отац је и даље стајао поред зида, гледајући у фреску као опчињен. Отворио је уста и чинило се да уопште не примећује шта се дешава око њега. Гледао је у анђеле и страшне демоне; било је очигледно да доживљава дубок шок. Његову ћерку су умивали водом, једва је повратили и подигли на ноге, а он и даље није обраћао пажњу на то да јој је лоше. Свега минут касније, девојка је поново изгубила равнотежу и пала.
Коначно, кренули смо у пећине. Обично идем испред групе, али овог пута сам застала да пустим људе да прођу. Када је дошао ред на ову девојку, она би направила корак напред, али би је нека невидљива сила одгурнула назад. Она би покушала поново, али би је та неодољива сила изнова враћала. Ово су видели сви присутни, и сви су били уплашени и зачуђени.
Међутим, отац је, заборавивши и ћерку и све на свету, већ био отишао напред и ништа од онога што се њој догодило није видео. Остао је потпуно замишљен, у свом свету.“
Сведочанство окултисте и спасоносно отрежњење
Девојку су оставили да седи на клупи, пошто физички није могла да уђе у пећине. То су приметили и монаси који су дежурали у подземним лавиринтима. Будући да им је овакав духован знак већ био познат, пришли су оцу када се вратио из обиласка и почели да разговарају са њим.
„Схватате ли да ово што се догодило није уобичајено? Постоји дубок разлог зашто је Бог допустио овакво искушење“, рекли су му монаси.
Он је одговорио: „Разумем, сада све разумем. Ја се бавим окултизмом. И на овај начин сам добио јасан знак! Сам Господ ме је због тога довео у Лавру. Испред ове фреске ми се догодило нешто несхватљиво – као да ми је спала копрена са очију, одједном сам духовно прогледао.“
Чудо ове приче није у необичним догађајима којима су сви сведочили, већ у покајању које се рађа из слободног сусрета човека са Богом.
Најважније од свега је то што је овај човек схватио зашто га је Господ, који не жели смрти грешника, довео пред кијевскопечерске светитеље. Светитељи који тамо почивају, попут Светог Агапита Лекара, вековима исцељују људске душе, а овога пута исцелили су једну породицу од погубне обмане окултизма.
Ова прича нас подсећа да Бог понекад допушта потресне тренутке не да би уплашио човека, већ да би га пробудио. Највеће чудо није страх пред вечним судом, већ срце које се покајањем враћа Оцу.
Јер, нема човека на земљи који живи а да не греши. Али исто тако, нема ни греха који је већи од Божје милости и који не може бити опроштен – осим греха непокајаног. Хвала Богу за све!
За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Иван Попов
Извор: Православие.ONE