Једног дана, један Американац је посетио келију светог Порфирија Кавсокаливита. Човек савременог доба и скептичног духа, чувши за старца Порфирија и његову светост и мудрост, дошао је да старцу саопшти свој закључак: да Бог не постоји. Дошао је из далеке Калифорније, носећи у себи терет уверења да је наука једино мерило истине, а да је Бог, у најбољем случају, хипотеза, а вероватније - пука илузија. Управо на том мирном месту, почео је необичан разговор између старца и Американца, разговор који ће потпуно преокренути посетиочево схватање света.

Када је крочио у скромну просторију келије, дочекао га је свети Порфирије са благошћу у очима и осмехом који је топио лед сумње. Старац је седео на једноставној столици, одевен у своју монашку расу, окружен иконама и мирисом тамјана. Из њега је зрачила нека необјашњива топлина и спокој, нешто што је Американца, упркос његовом скептицизму, одмах привукло.

Посетилац, представивши се, одмах је прешао на ствар, директно и искрено, како је навикао: „Оче Порфирије, овде сам да Вам кажем да сам дошао до чврстог закључка да Бог не постоји.“ Рекао је то одлучно, али без охолости, више као констатацију него као изазов.

Свети Порфирије га је пажљиво саслушао, не прекидајући га ни једном речју. Његово лице остало је мирно и благо, без трага осуде или изненађења. Када је Американац завршио, старац је и даље ћутао неколико тренутака, као да се моли у себи, а онда је проговорио, не логичким аргументима, не цитатима из светих књига, већ са божанским надахнућем, речју која је долазила директно из срца, натопљена Духом Светим.

„Чуј, чедо моје,“ рекао је мирно и љубазно, „недавно сте купили земљиште у Калифорнији, зар не?“

Американац се зачуди, благо речено. Како је овај старац могао да зна тако нешто, нешто што му је потпуно непознато? У неверици, једва је промуцао: „Да… како… како то знате?“

Свети Порфирије се само благо осмехну, не одговарајући директно на питање. Наставио је као да га није ни чуо: „Када се вратите у домовину, послушајте ме, за добро ваше душе. Идите на источну страну вашег плаца, тамо где се сунце прво рађа, и ископајте рупу, дубоку око један и по метар. Тамо, чека вас изненађење.“ Застао је на тренутак, а онда додао са тихим, али уверавајућим гласом: „Тамо ћете наћи амфору, стару амфору, и у њој – велики број шпанских златника!“ Старац је изговорио и тачну годину из које потичу златници, са невероватном прецизношћу. „Иди кући, чедо, и уради шта ти кажем. А онда, врати се, и ти и ја ћемо наставити наш разговор о постојању Бога…“

Американац је отишао из келије збуњен и скептичан. Речи старца звучале су му као празне приче. Није веровао, наравно да није веровао. Разум му је говорио да је то бесмислица, случајност, можда неки трик. Али, ипак је помислио: „Шта ако… шта ако је ипак истина?“ Шта ако старац заиста зна нешто што је њему, рационалном Американцу, потпуно несхватљиво?

По повратку у Калифорнију, свакодневница га је одмах обузела. Посао, обавезе, рутина… али, мисао на старчеве речи није га напуштала. Повремено би се сетио приче о амфори и златницима, и та радозналост, као мали црв, почела је да му гризе ум. Рационални глас је викао „бесмислица!“, али неки тихи, унутрашњи глас, подстакнут можда самом људском природом, шапутао је: „Шта губиш ако провериш? То је само један дан копања, само мало труда…“

Коначно, превладала је радозналост. Можда је то била иста она радозналост која је човека увек терала да истражује непознато, да тражи одговоре на питања, да открива тајне. Једног јутра узео је лопату, отишао до источне стране свог плаца и почео да копа.

Земља је била тврда и сува под калифорнијским сунцем. Зној му је лио са чела, а скепса је расла са сваким замахом лопате. „Бесмислица, бесмислица,“ понављао је у себи, али је и даље копао, гоњен неком унутрашњом силом коју није могао да објасни.

И онда, одједном, лопата је ударила у нешто тврдо. Не камен, не корен… звук је био другачији, туп и шупаљ. Опрезно је одбацио земљу рукама, и пред њим се указала – стара амфора! Стара и напукла, али јасно - амфора, баш онаква какву је старац описао!

Руке су му се тресле док је извлачио амфору из земље. Била је веома тешка. Са узбуђењем је отворио поклопац, а оно што је угледао унутра, зауставило му је дах. Амфора је била пуна златника! Не било каквих златника, већ старих, шпанских златника, са датумом… датумом који је свети Порфирије изговорио! Тачно онолико новчића колико је старац рекао, и тачно она година која му је била речена!

Шок, неверица, страхопоштовање - све се то помешало у његовој души. Рационални свет, свет логике и прорачуна, срушио се пред њим као кула од карата. Доживео је чудо, нешто натприродно, нешто што се није могло објаснити случајношћу или преваром.

Следећег лета, Американац се поново запутио у Грчку, поново да потражи келију светог Порфирија. Овога пута, корачао је са другачијим осећањем, не са скепсом, већ са поштовањем и трепетом. Када је стао пред старца, није више говорио о атеизму и науци. Само је пао на колена, обливен сузама покајања и благодарности.

Све му је испричао, детаљно, о сумњи, о радозналости, о копању, о амфори, о златницима, о шоку који је доживео. Старац га је пажљиво саслушао, не прекидајући га, са љубазним осмехом који је сијао кроз његову белу браду.

Када је Американац завршио исповест свог чуђења и преображаја, свети Порфирије му је пришао, подигао га нежно и пољубио га у чело. А онда, са оним истим благим осмехом, одговорио, речима које су једноставне, а тако дубоке, речима које погађају суштину људске природе:

„Дете моје, ако не знаш ни шта је у твом дворишту, како можеш да расуђујеш о ономе што је на небу?“

За Фондацију "Пријатељ Божији" са грчког: Ставро Василидос
Извор: Фејсбук