Постоје тренуци када сваки звук делује као уљез и када само тишина може да понесе тежину онога што се догађа. У читавој историји света, не постоји дубља тишина од оне која је завладала на Велику суботу. То је онај необичан међупростор – дан који се налази „између“. Иза нас су страхоте Великог петка – крст и последњи издах; испред нас је радост Васкрсења која још није синула.
Ми се данас налазимо у том полумраку гроба, у дану када је сам Творац живота заспао телом. Одмара се од понижавања, од шибања, од крста, од клинова. Али, док свет на површини види само пораз и камену плочу, у дубинама постојања одиграва се највећа драма коју је васељена икада видела. Док тело почива, Његов дух врши најтежи поход у историји. Ово није дан мировања, већ дан највеће божанске акције скривене под велом смрти.
Путовање у средиште људског пораза
Човек се одувек плашио онога што долази „после“. Тај тајанствени простор који су стари народи називали адом или Шеолом, за човечанство је вековима био мрак без излаза. То није било место огња и мучења – већ нешто далеко теже за душу: место апсолутне одвојености од Бога. Тамо су одлазили сви – и праведни и заблудели. Била је то духовна чекаоница сенки у којој су се таложиле наде и уздаси свих који су икада живели, од Адама па надаље. Замислите ту трагедију: бити створен за вечност, а завршити у ништавилу које нема врата.
Колико је тај старозаветни мир био дубок и истовремено тежак, можда најбоље илуструје она необична и готово потресна сцена из Библије, када цар Саул, изгубљен у свом очају, покушава да кроз тада забрањене канале призове дух уснулог пророка Самуила. Та сцена открива нам тајну „мира“ који су праведници уживали док су чекали Избавитеља. Када се лик старог пророка појавио пред Саулом, из његових уста није потекла клетва нити гнев, већ једно болно питање које одзвања вековима: „Зашто си ме узнемирио и извео?“ (1. Самуилова 28, 15)
Самуило не каже да је у мукама, али његово питање сугерише да је тај мир био једино што је тадашњи човек могао имати, с обзиром на то да му је пут у пуноћу Божијег присуства био препречен. Праведници су били као затвореници који су, упркос својој честитости, делили исту тамницу са осталима. Имали су Божију наклоност и наду, али су и даље били под влашћу смрти. Били су уснули, чекајући Некога ко их неће призивати из себичних побуда, већ Некога ко ће их својим гласом истински пробудити и извести на Светлост.
Бог који не воли „на дистанци“
Христов силазак у те пределе није био случајан инцидент, већ планирани поход љубави. Православна духовност нас учи да Бог не воли „издалека“. Он нам не шаље поруке подршке са небеских висина док ми грцамо у својим трагедијама.
Он постаје један од нас у свему – чак и у смрти. Када је Христос издахнуо на крсту, Његово тело је положено у гроб, али Његова божанска присутност је, попут незаустављиве муње, продрла тамо где никада ниједан трачак светлости није стигао. Он силази у ад не као поражени сужањ, већ као Победитељ који упада у непријатељско утврђење. То је тренутак када љубав одлучује да оде на саму ивицу постојања како би пронашла оно што је изгубљено. Тамо где је била крајња тачка човека, почиње највеће дело Божије.
Рука која не чека, већ спасава
Замислимо тај сусрет у дубинама. Стари Адам, отац свих нас, који је вековима седео у тами свог сопственог избора и греха, одједном види Светлост која није од овога света. У православној иконографији, Христос не стоји мирно поред Адама; Он га буквално хвата за зглоб руке и чупа из провалије. Та слика је кључна за наше разумевање Велике суботе. Бог не само да жели да устанемо – Он нас подиже својом силом. То је победа љубави над законом. По закону греха, ми смо заслужили таму; по закону љубави, Он је одлучио да ту таму испуни Собом. То је тренутак када ад престаје да буде затвор и постаје предворје Раја, јер где је присутна Светлост Живота, тама више нема никакву власт.
На Велику суботу видимо да је Љубав толико јака да је смрт, покушавајући да „прогута“ Живот, заправо уништила саму себе. Гроб више није зид, већ врата која су једном заувек остала разваљена.
Наши лични „адови“ и тиха радост
Сви ми носимо своје личне „таме“ – дане када се осећамо напуштено, када нам се чини да су се сви гробови овог света затворили над нама и да ниоткуда нема помоћи. Велика субота нам поручује да и сада не постоји ниједан очај и ниједна грешка која је толико дубока да Христов силазак не може досегнути до ње. Он је већ био тамо.
Иако је данас све тихо, у овој тишини већ тиња радост. Као семе под земљом које се спрема да пробије кору, ми знамо да се нешто у нама мења. Овај дан нас учи да не одустајемо једни од других, као што ни Он није одустао од нас. Ако је Бог сишао у најдубљи мрак да потражи човека, ко смо ми да дигнемо руке од било кога?
Вечерас, када се светла утишају и када будемо чекали први звук васкршњег звона, сетимо се: радост не долази само зато што је гроб празан, већ зато што смрт више нема последњу реч. Љубав је сишла до краја да би нас подигла у висину. И зато – више нико никада није сам.
За Фондацију Пријатељ Божији: Небојша Даниловић