Живот сваког Хришћанина је као море. Често се на овом мору изненада подигне бура са високим таласима, који угрожавају човеков живот. Као што море захваћено буром угрожава брод и људи дижу руке ка небесима и моле се Богу и, после свега, буду избављени, исто то се дешава када се тешка искушења подигну на нас, претећи нам и плашећи нас.
Свуда око нас олује, бројни тешки проблеми, често нерешиви, безизлазне ситуације, све је црно и ни од куда ниједан зрачак светлости и наде. На све то, надовеже се и ђаво, демонска олуја, тамна и страшна, па нам се чини, по демонском наговору, да не постоји шанса да се извучемо. Каже нам: “Ово искушење је толико велико да ћеш да пропаднеш!" И, ако човек нема духовно искуство у искушењима, повероваће у ђавољу лаж и превару, и почеће да очајава. Када изгуби компас, потпуно је логично да ће да налети на стене и да потоне.
Шта, дакле, треба да уради човек када је све црно у његовом животу? Оно што је потребно у тим тренуцима јесте да прибегне једином Искупитељу и Спаситељу, да клекне пред Њим, да подигне руке у молитву Сведобром Богу, Једином Који управља васељеном и Који љубављу одржава све створено...
Много је таласа који тресу и њишу брод, који потресају дом наше душе, и прети велика опасност да ће га срушити. Тада је потребно да завапимо као Апостоли: "Учитељу, пропадам! Боже мој, помози ми, пропадам! Пошаљи Твоју благодат, Твоје просветљење. Твога Светог Духа да ми помогне јер сам тренутно слаб човек, прах сам земаљски, једно ништа, једна обична кора лубенице насред мора. Ако овога часа не испружиш Своју руку да смириш и ветрове и море, и да одагнаш демоне из моје близине, ја пропадох!" Многи имамо искуства са оваквом молитвом. Наш живот ни није ништа друго до непрестана искушења, жалости, борба, немаштина. Ако се молимо, ако се снажно молимо, Бог одговара на такву молитву. Јавља се човеку.
Мој духовни отац је био преминуо, и морао сам да преузмем одговорност за многе ствари. Једном сам имао веома велико спољашње искушење, баш незгодно искушење. Ни од куда светлости, око мене опасне претње. Тог тешког и тамног дана, падох на колена и помолих се са великим умиљењем. Дође ми зрак светлости и обрати се мом срцу: "овом искушењу ће доћи крај. Не бој се!" Моментално наступише спокој и мир у души. И, заиста, престаде искушење, на моју огромну духовну корист.
Када човек истрпи свако искушење, уз молитву, истрајност, борбу, и сав се преда томе, оно ће на крају да одступи и победа ће бити Христова. Јер, само Христос може да савлада толико велика искушења. А, ми, људи, нејаки смо и имамо слепе духовне очи. Не видимо шта се крије иза сваког искушења. Крије се велика духовна корист.
У животним искушењима имамо велику корист од молитве, којом задобијамо спасење. Без молитве нисмо у стању да се суочимо са јачином искушења. Бура је све жешћа, подјаривана тугом, стресом, мукама због деце и супружника, због сродника и због новца, због болести, демона, наших страсти. Сва- ког часа смо у неком искушењу, у олуји великој или малој. Тада нам је хитно потребан лек молитве. Да падамо на колена, молитвено да подижемо руке, да вапијемо, да иштемо и плачемо, и Бог ће са Неба да нам одговори. Да не постанемо малодушни када се над нама надвију црни таласи. Све може да се смири, све може да се реши.
Шта ради капетан брода када спази буру? Мислите ли да иде насупрот њој? Не. Гаси моторе и оставља брод да плови куда га таласи носе. И, када види да се олуја стишава, поново пали моторе, полако плови и избавља лађу од бродолома. Исто тако и ми: када спазимо олују, одмах треба да угасимо мотор, да гасимо искушење, да смањимо ризик тиме што ћемо да клекнемо пред Госпо- да. Пашћемо на колена, помолићемо се, и одмах ће море почети да се умирује. И, када стекнемо ово искуство, у нама се јавља велика радост јер смо пронашли лек којим можемо да се боримо против животних проблема и страдања и да их стишавамо. Када Пророк каже да се, чим почну да се подижу морски таласи, склања у Божију мирну луку, задобија помоћ и спасење, под том луком мисли на молитву.
У молитви треба да помажемо и нашој браћи коју је захватила олуја. Да молимо Бога да им помогне јер, када се молимо за нашу браћу, Бог помаже и нама. Треба да се молимо како за себе тако и за своје ближње. Треба да се молимо, колико је то у нашој моћи, непрестано, по речи Апостола Павла: Молите се без претанка, на свему благодарите (1 Сол. 5.17). Богу треба да благодаримо и у искушењима и када нам шаље свој благослов...
Старац Јефрем Аризонски
Из књиге "Сусрет са Богом"