Молитва није бекство из света, већ пут да Бог уђе у наш свакодневни живот.
Кроз читаву историју Православља, Исусовом молитвом нису се бавили само монаси-тиховатељи, већ и многобројни верници који живе у свету. Протојереј Георгије Брејев, чувени духовник и познавалац аскетске литературе, објашњава како призивати Име Божије усред савремене градске буке. Иако се речи: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“ чине једноставним, духовни пастири позивају на опрез. Који су то услови под којима хришћани данас могу безбедно и плодотворно да користе ову молитву?
Необична снага и духовни темељи
Апостоли су видели и знали колико је такво обраћање делотворно. Тако су први хришћани почели да призивају Име Христово како у црквеној, тако и у личној молитви, и та традиција никада није слабила.
Традиција обраћања Спаситељу именом почиње још у Јеванђељу, када су људи који су сретали Христа вапили за помоћ. Први хришћани су призивали Име Христово као живу потребу, а то искуство је касније запечаћено у књигама „Добротољубља“. Неки светитељи су веровали да ова молитва има необичну снагу да преобрази ум и исцели душу сваког хришћанина, чак и почетника. Сматрало се да она, као израз покајања, чисти човека од греха ако се обавља пажљиво и стално, јер Дух Свети делује и у молитви и у Светом Писму. Човек почиње да види дивну хармонију Божанске Речи. Јер молитва припрема срце човека као посуду која потом прима у себе све дарове благодати Духа Светога.
Ипак, други оци су упозоравали да она није за свакога, нарочито ако се користи као „оружје“ без престанка. Молитва је као пламен који, како се разгорева, тражи све више горива. Стална молитва захтева потпуно предавање, које се назива умно делање. За њега су потребни чврсти темељи: пост, уздржавање од сувишних забава и строго испуњавање Христових заповести. Без тог фундамента, молитва може донети духовну штету. Највиши степени, попут созерцања, за савременог човека који је изгубио унутрашњу целовитост често су недостижни. Зато почетници који ватрено крену у овај подвиг могу бити изложени опасностима за које нису спремни.
Молитва као жива храна душе
Сваки верник жели да се моли, али Свети Григорије Палама нас учи да постоји онолико нивоа молитве колико има људских душа. Неко одмалена има молитвени дух по благодати Божијој, док други морају прећи дуг пут да би уопште разумели потребу за њом. Молитва је храна. Као што се телом не хранимо само једном дневно, тако је и души потребна потпора. Али ту је кључна жива потреба, а не форма или обичај. Жива вода је Реч Божија, а њу изграђује сам Бог, јер без Духа Светога не можемо се чак ни обратити Богу.
Код људи који заиста воле молитву, мења се чак и спољашњост. Она васпитава племенитост, душа постаје разумна и одступа од грубих страсти. Плод таквог труда је умирење срца. Човек тада почиње да види деловање страсти у себи, али и деловање Божије благодати. Молитва припрема срце као посуду која прима дарове Духа Светога. Без ње је немогуће прозрети дивну хармонију Божије Речи.
Пут пажње и искрености
Мислим да се верници који живе у свету могу бавити Исусовом молитвом, али помало, константно и према својим снагама. Свети Игњатије Брјанчанинов је учио да савремени човек овоме мора приступати промишљено и једноставно. Не тежите просвећењу преко ноћи. Током моје пастирске службе сретао сам људе који су, по лошим саветима, покушавали да се моле непрестано и завршавали у психичким растројствима јер нису били спремни.
Још у 6. веку свети Јован Лествичник је упозоравао да нам је неопходно да читамо и да се поучавамо високим духом светих, али да је подражавати их у молитви – врхунац безумља. Јер у човеку не треба да буде сопствена жеља, већ подстицај Духа Божијег.“
Треба прво научити шта молитва захтева: пажњу, прибраност и расуђивање. Ми заправо нисмо достојни речи које изговарамо. Само стајање пред Богом већ јесте молитва. На сваком месту је владавина Његова, благосиљај, душо моја, Господа! То место владавине је управо тамо где се молиш.
Да нам молитва не би досадила, морамо јој приступати живи. Многи се уморе од правила јер га обављају формално. Молитвено слово се мора сјединити са душом као душа са телом. Ако тог јединства нема, речи не улазе у срце. Будите онакви какви јесте: станите пред Бога и признајте да сте изгубили слободу у сујети дана. Тек када молитва постане вапај читаве наше природе, она заиста почиње да делује.
Бројаница и чување пламена
Када дух истински заволи молитву, она прелази из речи у срце. За почетак, препоручујем удаљавање од вреве – телевизије и радија. Ако се молитви посветите озбиљније, обавезно нађите искусног помоћника. Активност духа буди у души покрете са којима се можда никада нисте срели. Тако и Исусова молитва може покренути скривени негатив у нама ако немамо покајничко осећање.
Бројаница је овде од велике помоћи. Док прсти држе чворове, лакше је усмерити снаге на молитву и не расејавати се. Чак и када је мисао спремна да одлута, осећаш да ти бројаница то не да. Чврсто је држиш и кроз тај осећај реда она помаже мислима да остану прибране.
Али пазите: чим се јави апатија или механичко низање речи које више не разумете – прекините. Боље је педесет молитви са миром, него триста без пажње. Права молитва доноси смирење, док она погрешна води у гордост и жељу за показивањем.
Јеванђеље каже: „А ти када се молиш, уђи у клет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности...“ (Мт. 6, 6)
Молитва је наша обавеза, иако је понекад тешка као дух противљења. Тада треба трпети и смиривати се. Дубока молитва увек изазива искушења; као што ветар покушава да угаси свећу, тако демони покушавају да одувају молитвене пламичке. Али тај огањ треба изнова палити. Чак и ако је мали, он мора стално да тиња. Кандило које гори у дубини срца – то је човеку сасвим довољно.
Молити се је наша обавеза. Свети оци кажу: ако ти се даје благодат – молити се је лако, летиш на крилима. Ако се благодат одузме – тешко је. Може се јавити чак и дух противљења молитви. Па шта, трпи. Реци: „Господе, недостојан сам молитвеног обраћања“. Ако дух противљења јако нападне – смири се и он ће одступити.
Са руског превео и припремио: Иван Попов
Извог: nsad.ru