У тузи је скривена милост Божија

Не бојмо се туге, болести, патње, било каквих искушења – све су то посете Божије, на нашу корист. Пре смрти ћемо захваљивати Господу, не за радости и срећу, већ за тугу и патњу, а што их је више било у нашим животима, лакше ћемо одлазити са овог свете, лакше ће се наша душа узнети ка Богу...

16.09.2023. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Човека стално мучи мисао: зашто толико патимо? Вероватно је логичније да поставимо питање на други начин: зашто се туге дешавају и ко нам их шаље?

Наравно, свако има своју борбу и не постоји универзални савет који се може дати. Један је одгајан у побожној породици, други је одгајан на улици, трећег су родитељи напустили као дете и тако даље. Дакле, наша перцепција многих ствари је различита, а и долазак у веру се такође дешава на различите начине. Један ће доћи у тузи, други у болести, а трећи у мирном, тихом животу. Зато, не треба никога осуђивати, свако има свој пут и свој крст. Није нам дато да носимо туђи крст, пашћемо под његовом тежином, иако ће споља изгледати да је све врло лако и једноставно.

Времена увек имају своје карактеристике, али многе ствари се понављају. Данас је лако, сутра је тешко. Како год било, спасење данашњем нараштају, по речи светих отаца, биће дато само кроз туге и болести. О томе је још деведесетих година говорио чувени старац архимандрит Јован Крестјанкин.

А озбиљност садашњег, а и сваког другог времена, лежи управо у нама самима. На пример, отац Никон (Воробјов) је рекао да ако се из скривене гордости ослањаш само на своје снаге, онда је не само тешко, већ и немогуће уопште живети. Ипак, постоји свемоћни Господ. Њему се стално морамо обраћати.

Отац Никон директно указује на Онога који може да спасе и помогне човеку у тешкој ситуацији: „Позовите Га у помоћ, и Он ће помоћи ако види да искрено чините све што је у вашој моћи по питању спасења. Зашто многи пропадају у духовном раду? Зато што своје подвиге заснивају на тајној уображености, гордости. Док човек не увиди своје слабости, страсти, Господ не може да приђе човеку и да му пружи помоћ: Бог се противи гордима, а понизнима даје милост (Јаковљева 4:6).“

Наш преподобни отац Амвросије Оптински саветовао је вернике да не клону духом у питањима спасења душе. На крају крајева, сваког дана поново падамо. На пример, ако имамо лошу навику, не можемо да се је одмах одрекнемо, то је грех. А ако их има много, онда ће ова борба трајати до краја живота. Неки светитељи су говорили да ће нас блуд мучити до самог краја. А таквих примера има пуно...

Али да се вратимо на оно што отац Амвросије саветује:

„Не бојте се туге, болести, патње, било каквих искушења – све су то посете Божије, на нашу корист. Пре смрти ћеш и даље захваљивати Господу не за радости и срећу, већ за тугу и патњу, а што их је више било у нашим животима, лакше ћемо умирати, лакше ће нам бити. душа да се узнесе ка Богу...“

Видите, на крају крајева, туге, болести, искушења - не ради се о питању „Зашто толико патимо?“, већ о томе зашто нам се ово шаље. Живећи беспослено, заборављамо на Бога, али нас Он подсећа на Себе. Када бисмо живели искључиво у опуштању, у забави, где би нас све ово на крају довело? Да, страшно је и замислити. Али Господ је милостив, па нам шаље ове туге да наша душа порасте у љубави према нашем Спаситељу.

Али ми и даље као да смо слепи или глуви... Увек се свађамо са Богом.

Старац Гаврило Ургебадзе је једном срео атеисту који је жестоко хулио на Бога, мрзео Заповести о којима је негде чуо, а онда му је старац рекао, а ове речи су заправо упућене свакоме од нас када се не слажемо са вољом Бог: "Уразуми се! Схвати са Ким си у непријатељству!"

И истина је. Желимо спасење, али постављамо услове Богу. Желимо мир, али сами немамо мир у својој души. Па како ћемо се спасти? Отпор не даје шансу за спасење... Зато, када је реч о смирењу, морамо пре свега пронаћи ове снаге у себи и прихватити Бога свом душом, свим срцем. Тек тада ћемо схватити да Бог жели да нас спасе! Покајање је пут ка миру, спасењу, вечном животу у Царству Небеском.

Монах Анатолиј (Зерцалов) је писао у својим писмима: „У тузи је скривена милост Божија! Ако те туга обузима, радуј се, јер тада идеш правим путем. А ко не бежи од туге и снагом је носи, примиће вечно Царство.“

Бежимо од свега у овом животу. Губимо оно најдрагоценије – време. Време неумољиво лети и не можете га вратити. И зато је непознато да ли ћемо имати времена да се покајемо...

Други оптински старац Варсануфије је написао: „У животу има много горчине: неуспеха, болести, сиромаштва и тако даље. Али ако човек верује у Бога, онда Господ може засладити и горак живот. Туга и радост су тесно повезане једна са другом, тако да радост доноси тугу, а туга радост. Дан следи ноћ, а ноћ следи дан; Дакле, туга и радост смењују једна другу.”

Зато су времена увек била и тешка и лака. Све се мења једно за другим. Све пролази. И једног дана ћемо отићи на Суд Божији.

И ако данас тврдимо да није време да у младости идемо у цркву и учествујемо у црквеним тајнама, онда смо дубоко у заблуди и признајемо сопствену неодговорност.

Господ нас сваког тренутка може позвати на свој суд. И за оно што нађе у нама, судиће нам. То је заправо страшно. Зато се увек мора молити Бога да да времена, пре изласка душе, да се покаје. Тамо, на Небу, ова прилика више неће постојати. Кајемо се само на земљи, за време земаљског живота. И не можемо да одустанемо. Морамо да устанемо и поново да кренемо. Не треба да се стидимо што ће се свештеник изненадити или другачије гледати на нас када почнемо да причамо о нашим гресима. Верујте ми, свештеници су током дугогодишњег искуства имали такве исповести да наше исповести неће постати нека велика вест или некако променити мишљење о нама. Напротив, свештеник који врши Свету Тајну радује се када човек дође на исповест да би раскинуо ту везу са грехом, са таквим животом.

Али туге се дешавају, сада знамо зашто. И монах Амвросије саветовао је да се у таквим случајевима прибегне заступништву Богородице и светих. И такође, у једном свом писму, пише: Читајте псалме које је написао Свети Давид када су га прогонили његови непријатељи: 3, 53, 58, 142. Изаберите из ових псалама речи које су прикладне за вас и читајте их често , обраћајући се Богу са вером и смирењем. А када вас малодушност савлада или неурачунљива туга мучи вашу душу, читајте Псалам 101." Ово је веома ефикасан савет.

Уопште, тешко је без молитве. Молитва је комуникација са Богом, дијалог са Богом. Што је човек искренији према Богу, то му је лакше да прихвати све тешкоће и радости у овом животу. Човек заиста не може да живи у овом животу без Бога. Гура се, блуди, иде на сумњива места, а ипак душа захтева чистоту... Дакле, нема пута без Бога. Он ће нас увек прихватити, али само ако ми сами дођемо к Њему.

Старац Антоније Оптински је саветовао да се у свакој тузи или невољи прибегне светом имену Исуса Христа: „Каква год те невоља задеси, ма каква невоља да ти се догоди, ти говори: ово ћу поднети за Исуса Христа! Само реци ово и биће ти лакше. Јер је Његово име моћно; с Њим се стишавају све невоље, нестају демони – смирује се и твој кукавичлук кад поновиш Његово најслађе име“.

Зато, немојмо да тугујемо, већ обратимо више пажње на своје недостатке и исправљајмо их. Често преувеличавамо своје проблеме. Прође дан-два, и заправо схватимо да и није било проблема. Овде ћемо мало пострадати, али ћемо добити награду од Господа у вечном животу. За пример нам служе многи светитељи који су некада били и велики грешници. Немојте се обесхрабрити, него останите сами с Богом!

Ни губитак, ни болест, ни друге невоље у животу неће погодити вредног човека, све док ум његов остане у Богу... (Св. Василије Велики, 11, 254)
Пожелео бих свима спасење њихових душа! За оне који нису дошли до вере – дођите!

Нека Господ благослови све!

Алексеј Фадејев
За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Петар Волков
Извор: Православие.ONE



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.