У Елисти се ових дана поново говори о догађају који се збио на празник Усековања главе Светог Јована Крститеља и који је осамдесет година сачуван у памћењу православних верника. 11. септембра 1946. године, у Крестовоздвиженској цркви у Елисти, 26 верника заједно са свештеником видело је Христа Спаситеља. Ове године Руска Православна Црква свечано обележава 80 година од тог догађаја, а патријарх Кирил благословио је да се његово празновање убудуће врши 10. септембра.

Овогодишњем јубилеју посебну тежину даје оно што се догодило приликом ексхумације посмртних остатака једног од сведока. Када је 18. августа ове године започето ископавање гроба Семјона Бондаренка, испоставило се да је дрвени ковчег током деценија потпуно иструлио, као и метални ексери, док је мали дрвени крст који му је приликом сахране био стављен у руку остао читав. Неколико дана касније из Елисте су стигле и вести да је тај крст почео да мироточи.

Јављање Христа у храму

Било је то тешко послератно време. Елиста је носила последице рата и глади, а православни верници су се окупили у Крестовоздвиженској цркви да молитвено прославе Усековање главе Светог Јована Крститеља.

Током читања Јеванђеља догодило се нешто што ће ти људи памтити до краја живота. Пред њима се појавио Господ Исус Христос, у свештеничким одеждама, са рукама подигнутим на благослов. Поред Њега видели су главу Светог Јована Крститеља, онако како се приказује на икони Усековања.

Међу сведоцима био је и Семјон Тимофејевич Бондаренко. Верници су после догађаја желели да сачувају његово сведочанство и да оно остане видљиво и будућим поколењима. Зато су сакупили новац, а Семјон је отпутовао у Ставропољ у потрази за иконописцем.

Пронашао је уметника коме је својим речима описао оно што су видели у храму. Тако је настала икона Јављања Христа Спаситеља у Елисти – уље на платну, величине 120 са 60 центиметара, чији аутор до данас није познат. У пролеће 1947. године Семјон је икону донео у Елисту, где је примљена са великим поштовањем.

Према сведочењима сачуваним у Епархији, икону је носио пешке, а малс врећа у којем је платно пренето из Ставропоља годинама је чуван као успомена на тај догађај. Сам образ остао је у Крестовоздвиженској цркви, на месту повезаном са Јављањем.

А оно што се потом дешавало само је продубило уверење верника да тај догађај није био заборављен. Убрзо након Јављања, према сведочењима савременика, тешка глад која је притискала калмичку степу почела је да јењава, а жито се поново појавило у Елисти. У време када је Совјетски Савез био званично атеистичка држава, о Христовом чудесном јављању није било безбедно јавно говорити. Ипак, Крестовоздвиженска црква у Елисти успела је да остане отворена током читавог совјетског периода, па чак ни Хрушчовљеви прогони нису довели до њеног затварања.

Храм је остао живо место молитве и верници су у њега долазили из Калмикије, Ростовске области и Ставропољског краја. А сећање на оно што се догодило 1946. године није нестало. Потомци очевидаца окупљали су се сваке године у цркви Воздвижења Крста управо на дан Усековања главе Светог Јована Крститеља – као да су на тај начин чували успомену на сведочанство својих предака.

После осамдесет година – крст који је остао читав

Семјон Бондаренко и његова супруга Марија, која је такође била сведок Јављања, живели су у Троицком и долазили у Крестовоздвиженску цркву у Елисту. После толико година одлучено је да њихови посмртни остаци буду пренети и сахрањени на територији Казанског катедралног сабора, у близини места које чува успомену на догађај из 1946. године.

Радови на ексхумацији почели су 18. августа. Тада је архиепископ Елистински и Калмички Јустинијан служио заупокојену литију на старом гробу и благословио почетак радова.

А онда су они који су учествовали у ексхумацији угледали нешто што их је запрепастило.

Од дрвеног ковчега није готово ништа остало. Дрво је иструлило, метални ексери су пропали, а крст који је Семјону био стављен у руку остао је потпуно сачуван. Архиепископ Јустинијан говорио је о томе као о необичном сведочанству Божијег промисла.

Посмртни остаци Семјона и Марије Бондаренко свечано су пренети 5. септембра. После Литургије у Казанском сабору, њихови ковчези су донети у Крестовоздвиженску цркву, где је служена панихида, а потом су сахрањени на територији Казанског сабора. Изнад њиховог гроба постављен је крст, како би они који буду пролазили могли да сазнају ко су били људи чији су остаци ту похрањени.

Током преноса догодио се и други необичан догађај повезан са крстом који је пронађен у Семјоновој руци.

На конференцији за штампу у Москви, режисер документарног филма „Елистинско чудо“ Роман Ганган испричао је да је крст током превоза мироточио пред члановима филмске екипе, што их је снажно изненадило.

Неколико дана касније објављен је и детаљнији опис тог догађаја. Према речима протојереја Алексија Гришченка, настојатеља Казанског катедралног сабора, крст је после ексхумације предат Семјоновом унуку као породична светиња. Он га је ставио на командну таблу своје старе „Волге“ и отишао да да интервју локалним новинарима. Када се вратио, видео је да је крст мокар, да се из њега шири благоухани мирис и да течност истиче по командној табли аутомобила.

Крст је потом понет и у Општемосковском крсном ходу 6. септембра.

Осамдесет година касније

Причу о Јављању Христа у Елисти поново откривају и они који за њу раније нису знали. У граду се 9. и 10. септембра одржавају свечаности поводом 80. годишњице, а данас, 10. септембра, на програму је премијера документарног филма телевизије „Спас“ „Елистинско чудо“, посвећеног догађају из 1946. године, сведоцима и њиховим потомцима. Филм ће бити приказан у 20.45 часова.

Најава филма подсећа и на једну једноставну реченицу коју је Семјон Бондаренко оставио својој деци:

„Бог постоји. Молите се Њему.“

У њој је, можда, сажето и оно што је овај човек читавог живота носио као сведочанство. Видео је оно што је видео у храму, потрудио се да сећање на тај догађај сачува, однео икону у Елисту и остао веран Цркви кроз године у којима је било тешко јавно говорити о вери.

Сада, осамдесет година после Јављања, његово сведочанство поново излази пред људе – заједно са иконом која је остала у храму и малим дрвеним крстом који је, после деценија проведених у земљи, пронађен читав.

А све се то догађа уочи празника Усековања главе Светог Јована Крститеља – истог празника на који су се, 1946. године, православни Елистинци окупили на молитву и постали сведоци догађаја који су потом преносили својој деци и унуцима.

„Тајне цареве треба чувати, а о делима Божијим објављивати свима“ (Тов. 12, 7).