Чувени акробата и ходач по жици Чарлс Блондин решио је да учини до тад невиђену ствар: да ходајући по жици пређе Нијагарине водопаде. Питао је окупљене: „Верујете ли ви да ја то могу да учиним?“

„Да, верујемо!“, здушно су одговорили.
„И не само то, већ ћу преко жице провести и колица! Верујете ли да и то могу!?“
„Да, верујемо!“, одушевљено су повикали присутни.
„Онда, ко жели да седне у та колица?“
Тајац. Нико није имао поверења да ће безбедно стићи на другу страну.

У православном схватању, вера не постоји без поверења. Наша вера у Бога Који је Свемогућ и Који нас воли, носи са собом и поверење да ће Он заиста да буде уз нас. Првородни грех се десио јер су први људи иизгубили то поверење.

Други догађај нам говори о страшној суши. Црква је позивала верне да долазе у цркву и да се моле Богу за кишу. И долазили су и молили се данима, али се ништа није дешавало. Напослетку, једна девојчица је у цркву дошла са кишобраном да се Богу моли за кишу. По завршетку молитве, киша је падала.

Стари Завет нам говори о Авраму којем је Бог, већ остарелом, обећао децу и велико потомство, и Аврам је имао поверења да ће Бог то обећање испунити, упркос свим природним потешкоћама. „И поверова Аврам Богу, а Он му прими то у правду.“ (Пост. 15, 6). Дакле, Бог људско поверење у Њега сматра праведношћу, јер за велико поверење потребно је имати и велику љубав. Ми смо изабрали да се препустимо Богу, да Га укључимо у свој живот.

Ако имамо поверење у Бога, имамо и поверење да је уз наше најближе. Ако видимо да ми или они страдамо, то не значи да Он није био ту. И Сам Христос је искусио страдање и смрт на Крсту али то не значи да Отац и Свети Дух нису били с Њим. Страдање није мерило Божијег присуства, некада је кроз страдање Он и најближе. Важно је како доживимо страдање.

Дете се радује кад га отац у игри баца високо, иако у тим тренуцима оно слободно пада кроз ваздух – али дете се не ужасава јер зна да ће га отац увек дочекати у наручју.

На крају крајева, и у свакодневном животу не можемо без поверења. Саобраћајна правила почивају на поверењу у остале учеснике. Кад прелазимо пешачки имамо поверење у возача који нас је видео да ће зауставити аутомобил и поштовати правила – али ми то не можемо знати. Морамо имати поверење и у пријатеље иако не можемо сигурно знати да нас никада неће повредити или издати, но не можемо у такав однос ни ући са рачуницом.

„Верујем у Бога али не знам да ли Он то може.“ – Како онда можеш рећи да верујеш у Њега?

„Верујем у Бога али не знам да ли ће ме услишити.“ – Наше је да молимо, чврсто имајући поверење да ће услишити молитву ако је оно што тражимо на наше спасење и по Његовој вољи, а нама је то некада тешко да разазнамо. Зато је увек најбоље искати да Бог буде уз нас.

Поверење захтева и стрпљење, а стрпљење се изграђује кроз живот. Ако имамо вере и поверења, проткано стрпљењем, и молимо и тражимо, добићемо. Можда не на начин на који смо очекивали и када само очекивали, можда не и ствари које смо мислили да су нам потребне, али добићемо оно што нам је итекако потребно. „Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер, сваки који иште, добија; и који тражи, налази; и који куца, отвара се. Зато вам кажем: све што иштете у својој молитви, верујте да ћете примити, и биће вам.“ (Матеј 7, 7-8)

Зато истичемо у молитви Господњој „да буде воља Твоја“. Кад год се молимо, шта год да тражимо, у смирењу призивајмо вољу Божију. Поверење у Бога подразумева да се препустимо Његовој вољи. Потребно је да прихватимо да неке ствари не можемо да контролишемо. Наш живот је само донекле у нашим рукама. Зато немојмо губити веру у Бога ако нам се некад чини да се ствари одвијају како не би требало или како нам се не свиђа. Постоји веома занимљив мим, илустрована слика. Мајка и син на ролеркостеру, у оној вртоглаво брзој вожњи у луна парку, дечак чврсто и престрављено држи мајку за руку док се она смеје. Натпис: „Знам да Бог има план за мене али“ – и онда је написано изнад дечака „ја“, а изнад мајке „Свети Дух“. Тако, дакле, и ми, живот је као луда вожња, има своје успоне и падове, заврти нам се у глави, уплашимо се, не знамо где се налазимо и шта је иза ћошка, иако знамо да је Бог уз нас, и да је потребно, просто, да се препустимо вожњи и забавимо се колико је могуће.

Често немамо једнако поверење у дугогодишње пријатеље и оне које смо недавно упознали. Поверење се изграђује и то морамо да чинимо и у односу ка Богу. Верујмо у Бога и верујмо Богу. Упоредо са поверењем у Бога ми изграђујемо и поверење у себе. Јер ако верујемо да нам је Бог дао живот, Он је то учинио из Њему знаног разлога, нисмо неки случај, незгода или неприлика, већ деца Божија Која су значајан део Његовог великог плана. Самим тим нисмо безвредни, самим тим наши дарови итекако имају значаја и морамо да се усудимо да их умножимо.

Изграђивањем поверења у Бога изграђујемо и поверење у наше личне снаге, могућности, одговорности, узимамо свој крст, осмишљавамо живот, умножавамо врлину. И увек имајмо далеко веће поверење у Бога него у себе саме, јер ми смо, сами по себи, непостојани, крхки, смртни, безначајни – само у љубави према Богу и ближњима растемо и вредимо, само љубав којом нас Он љуби побеђује све неприлике и непријатеље.

„Уздај се у Господа свим срцем својим, а на свој разум не ослањај се. На свим путевима својим имај га на уму, и он ће управљати стазе твоје.“ (Приче 3, 5-6)

Свети апостол Петар види Христа како хода по води. Има добру и корисну смелост те пита Господа да и он хода по води. Петар Га моли да му помогне, он жели да с Њим учини нешто што би му самом било не само немогуће, но и погубно. И Господ то чини за њега, али у мери Петровог поверења. Чим је бура постала јача, Петров страх је надвладао поверење и он почиње да тоне, но добро поступа што и тада призива: „Господе, спаси ме!“ (Мат. 14, 30). То смо све ми, чујемо свакодневно Христово: „Ходи!“, чујемо призив да „ходамо по води“, да чинимо с Њим оно што би нам самима било немогуће, призив да уђемо у нови начин постојања кроз Свете Тајне. И крећемо се, Он нам помаже да будемо већи од сваких неприлика, а ако се и уплашимо, само завапимо: „Господе, спаси ме!“. И натраг на наш „ход по води“.

Христос је међу нама.

Марко Радаковић - препис звучног записа са часа Православног катихизиса
Извор: avdenagom.blogspot.com