Када човек жели да поради на сопственом изграђивању, он готово неминовно чини једну грешку коју су у прошлости, проповедајући морализам, чинили чак и хришћани у високим теолошким круговима и недељним школама. Другим речима, када неко приђе Цркви, такви хришћани му говоре: „Пази да не чиниш ништа лоше, да не посећујеш неприлична места и не изговарате ружне или скарадне речи“ – и њихова вера се заправо своди само на то.

Међутим, читав тај морализам је болестан; то је једно противприродно и неправославно расуђивање, нездраво чистунство и лажна побожност која се бави само спољашњим изгледом и тражи искључиво конкретне, видљиве резултате. Оци Цркве се нису бавили таквим стварима; они су свему приступали веома дубоко, гледајући у саму срж.

Када би Светим Оцима долазио човек оптерећен многим проблемима и греховима, они не би почињали причу о спољашњим правилима (иако их нису занемаривали), већ би му говорили о нечему што му је до тада било потпуно страно – о живом односу човека са Богом. Зато у Јеванђељу Христос није рекао да је прва и најважнија заповест „не укради“ или „не учини прељубу“. То су ствари које долазе на самом крају и које се подразумевају. Христос је истакао да је најважнија веза са Богом, која се изражава кроз љубав: „Љуби Господа Бога својега свом душом својом...“.

Ако заволиш Бога и имаш здраву и живу љубав према Њему, онда све остало долази само по себи. У супротном, можеш испуњавати сва могућа правила и прописе, а да не оствариш никакав стварни напредак у свом бићу. Тако ћеш можда постати заиста добар, чак и изузетан човек, али не и онај који има стварну заједницу са Богом. Зато се савремени верници често чуде и не разумеју суштину Цркве, говорећи: „Зар није довољно што све ово испуњавам? Шта још хоћете од мене?“ Они не могу да појме ни монаштво, па питају: „Зашто неко иде у монахе? Зар се човек не може спасити и у свету?“ Наравно да може, али ми не постајемо монаси само зато што је то једини начин да се оде у рај.

Анегдота о Старцу Арсенију

На Светој Гори је живео један старац, отац Арсеније, пореклом са Кавказа. Био је то веома простодушан човек који је слабо знао грчки. Када му је било 75 година, јадао се како га његов духовник још увек није званично прибројао свом братству, иако је обећао. Једном су га питали: – „Старче, бојиш ли се ти смрти?“ – „Не, не бојим се“, одговорио је. – „А шта ако одеш у пакао?“ Тада је старац Арсеније, у својој светој простоти, одговорио: – „Нисам ваљда луд да одем у пакао!“

Овај одговор крије дубоку истину: спасење и однос са Богом су питање љубави и поверења, а не дуга и страха. Наш однос са Богом није као плаћање рачуна у банци. То је однос љубави. То је као када човек обузет љубављу, не размишљајући рационално, узме гитару и пева под прозором вољене целу ноћ, само да би изразио своја осећања. Данас се то преко друштвених мрежа или електронском поштом, али суштина је иста – љубав не трпи шеме и програме. Она је огањ који се разгорева у човеку и који се не обазире на спољашње калупе.

Ако човек све мери само спољашњим поретком, он ће тако уништити и своју породицу. Говориће: „Зар нисам добар муж? Дајем новац, долазим кући на време, не варам те, водимо децу на летовања...“ Он испуњава „списак“, али када му се дом у једном тренутку сруши, он се пита „зашто?“. Не схвата да се живи односи не одржавају рецептима из апотеке, већ љубављу. Можеш испунити сва правила, а бити потпуно бескористан пред Богом, баш као фарисеј који је све радио по закону, а био је одбачен, док је грешни цариник био прихваћен због свог срца.

Данас младима често говоре: „Да би био Божији човек, мораш сваке недеље у цркву, причешће три-четири пута годишње, исповест исто толико, и то је то.“ Али то је огромна грешка. Ми морамо наћи живу везу свог бића са Богом, без рецепата. Само тако се може осетити она пуноћа о којој говори Јеванђеље. Када пронађемо ту везу, наша унутрашња празнина нестаје. Тада нећемо имати потребу да тугу и очај „лечимо“ вином или било којим другим пороком.

Да ли волимо као што Бог воли?

Одмах након блаженства „Благо онима који су гладни и жедни правде, јер ће се наситити“ (Мт. 5, 6), Христос нас подиже на виши степен: „Благо милостивима, јер ће бити помиловани“ (Мт. 5, 7).

Када чујемо реч „милостив“, одмах помислимо на новац. Ако некоме даш динар, то јесте милостиња, као и помоћ болеснима. Али Христос овде говори о нечему много дубљем. Реч „Милостиви“ је епитет самога Бога. Човек је милостив само када подражава Бога.

Ава Исак Сирин, велики подвижник, написао је: „Шта је то милостиво срце? То је срце човека које изгара за целу творевину, за све људе, за птице, за животиње, за демоне и за сваку твар; када такав човек види или само помисли на њих, из очију му лију сузе.“

Зашто је то тако? Зато што је Бог такав. Бог љуби све подједнако, без изузетка. То је основна истина Цркве. Бог воли демоне исто колико и нас. Ако би некога волео мање, то би значило да је Његова љубав променљива и несавршена. Разлика је само у нама – ђаво уопште не воли Бога, Богородица Га воли савршено, а ми смо негде између. Мера љубави зависи од човека, а не од Бога. Када то схватимо, престаћемо да кривимо Бога да некога воли више од нас.

Ако знамо какав је наш Прволик (Бог), онда можемо разумети и другог човека. Тада схватамо да не смемо бити груби ни према преступницима, ни према онима који су у греху. У нашој души се тада рађа ново расположење које има одјека у целом друштву.

Савршена љубав није лаковерност или глупост. Божији човек види зло, види сплетке и лукавства боље од икога, али он не приступа људима острашћено. Он решава проблеме на миран и бесстрастан начин јер његовим срцем влада љубав. Ако немамо такву љубав, свакодневни сусрети са људском злобом ће нас учинити непријатељима свих људи.

Ако не изградимо овакво срце, упашћемо у страшан млин у којем ћемо и ми млети друге, али ће и они млети нас. Више нећемо моћи да поднесемо ни најмању тешкоћу, чак ни од оних које волимо. Само кроз сострадање можемо заиста разумети другог човека.

Човеково срце може бити као гвожђе или као памук. Постоје људи који уживају у мучењу других, а постоје и они који тугују када само помисле нешто лоше. Та осетљивост није депресија, већ духовна будност. Пут ка милостивом срцу почиње једноставно: начином на који разговараш са другима, пажњом коју им поклањаш. Смисао милостиње у Јеванђељу јесте да те научи да састрадаваш са братом, да се одричеш себе и да будеш спреман да ти „умреш“ како би твој брат живео.

Баш као што је и сам Христос умро да бисмо ми живели.

(Према беседи митрополита Атанасија Лимасолског)
За Фондацију Пријатељ Божији припремио: Иван Попов