Постоји нешто узнемирујуће у причи о икони која крвари. Не у мистичном, далеком смислу – него сасвим конкретно: неко је замахнуо оружјем на лице жене насликане на даски, и из тог лица је потекла крв. Ако то звучи застрашујуће, онда је реакција исправна. Иверска икона Богородице, према предању, дело апостола Луке – позната и као Портаитиса (Вратарница) – носи ту рану на себи више од хиљаду година. Није сакривена, није поправљена. Рана је остала, и та рана је, на чудан начин, разлог зашто ова икона говори свима нама.
Живели смо или живимо у временима када се лицу светог замахује свакодневно – не копљем, него равнодушношћу, исмевањем, уморним цинизмом. И баш зато је Вратарница, са том видљивом раном на образу, толико блиска данашњем тренутку. Она не стоји у музеју иза стакла. Стоји на капији. Дочекује. Гледа.
Икона која је сама одабрала где ће стајати
Девети век није био миран ни по коју цену. Византија је у то доба водила унутрашњи рат против сопствених светиња – иконе су прогањане, уништаване, сматране паганским идолима. У тој клими страха живела је у Никеји побожна удовица, жена без посебне историје, без великог имена. Имала је икону Богородице и чувала је са страхопоштовањем које нема пуно речи да се опише.
Онда су дошли наоружани људи. Тражили су икону или новац. Она није имала новца. Када је разјарени ратник ударио копљем по лицу Богородице на слици, из иконе је потекла крв. Тај призор је зауставио насиље – барем на тренутак. Наредили су јој да икону сутра преда. Ту ноћ је удовица отишла до реке и спустила икону у воду. Икона се усправила и кренула морем – не потонула, не однета струјом, него усправљена, са стубом светлости изнад себе.
Ово је тренутак у коме многи одустају од прича попут ове. Стуб светлости, икона која плута усправно – звучи попут легенде. Али постоји нешто у структури овог догађаја што је теже одбацити: жена без моћи и без новца учинила је једино што је могла. Није скривала. Пустила је. И то пуштање је икона однела даље него иједно људско чување.
Неколико векова касније, монаси Иверског манастира на Светој Гори видели су са обале нешто необично: икону која је стајала вертикално на мору, а изнад ње је горео стуб пламена. Покушали су да јој се приближе чамцем – икона се одмицала. Тек кад је монах по имену Гаврило Светогорски, пустињак чувен по скромном животу, добио у виђењу поруку да изађе по њу. И он је једноставно закорачио на пучину, а море га је држало као чврста земља док му икона није сама дошла у руке. То није опис који трпи логичка појашњења – то је догађај који стоји у летописима као чињеница пред којом разум стаје.
Икону су унели у цркву и поставили на часно место. Следећег јутра је нестала. Нашли су је изнад капије. Вратили је у цркву. Поново изнад капије. Тако неколико пута, све док Богородица није поново у сну јавила Гаврилу: не треба јој заштита монаха. Она жели да сама буде заштитница – њих, Грузије, Свете Горе. Од тада икона стоји изнад капије Иверског манастира. Зову је Портаитиса – Вратарница. Икона је сама одабрала своје место. Постоји нешто дубоко у тој слици: Мајка стоји на улазу. Не у средишту, не у најсигурнијем кутку. На прагу. Тамо где нас дочекује кад улазимо и испраћа кад излазимо. Та позиција није случајна.
Чуда која нису за витрину
Чуда која прате Иверску икону нису заустављена у прошлости. Она су жива историја која се и даље дописује. Оно што се дешава пред овом иконом не може се подвести под статистику нити поређати у уредан каталог. То су пре свега лични сусрети са немогућим. Расута су кроз векове и забележена у књигама сведочанстава које монаси воде и данас. Заједничко им је да се нису догодиле верским стручњацима – него обичнима, понекад очајнима, понекад тек онима који нису знали где другде да погледају.
Међу најстаријим забележеним чудима је одбрана самог Иверског манастира. Персијска флота опседала је морска врата. Монаси нису имали одбрану. Молили су се. Подигла се олуја и потопила бродове. Преживели персијски командант, човек по имену Амир, дошао је после на острво – не да се освети, него да донира новац за обнову цркве. Нешто у ономе кроз шта је прошао променило га је до непрепознатљивости.
Друга прича је мање ратничка, а можда зато ближа. Нектарије Влах, певач познат по изузетном гласу, дошао је на верски скуп у Иверски манастир. За столом је неко – наводно из зависти – ставио отров у његово пиће. Нектарије се изненада разболео, бол је био очигледан. Помолио се пред иконом Портаитисе и попио неколико капи уља из кандила које је горело испред ње. Оздравио је. Тог истог дана певао је – и присутни су говорили да никад лепше нису чули.
Копије Иверске иконе, начињене кроз векове, такође носе забележена сведочанства. Монтреалска копија, израђена 1981. године, готово одмах по завршетку почела је да мироточи – да излучује мирисно уље без икаквог физичког објашњења. Та икона је путовала светом, доношена болеснима и онима у невољи, и поред ње су забележена исцељења, враћање у живот заљубљених на рубу раздвајања, чудесна решења у тренуцима кад их није било. Нестала је 1997. под неразјашњеним околностима. Прича о њој и данас кружи међу верницима као нешто недовршено, нешто чему се још увек не зна крај.
Оно што је заједничко свим овим причама није спектакл. Заједничко им је тренутак пре чуда – тренутак у коме је неко дошао до краја онога шта може сам. Монаси без оружја. Певач с отровом у крви. Жена без новца. Ту, на том зиду, почиње нешто друго.
Шта Вратарница штити у нашем времену
Тешко је говорити о чудима у свету где је све мерљиво. Живимо у добу које тражи доказе, снимке, верификацију. Икона на капији старог грчког манастира не нуди ништа од тога у формату који би прошао рецензију. И опет – прича о њој траје. Не зато што људи нису довољно критични, него зато што нешто у тој причи додирује нешто стварно у искуству.
Сваки дан, у неком граду на свету, неко стоји испред копије Иверске иконе и не зна шта да каже. Дошао је са болешћу за коју медицина нема одговора. Или са браком из кога је отишла љубав. Или са дететом које га не препознаје. Или са тугом за вољеном особом коју је изгубио. Не зна тачно зашто је дошао – можда зато што није остало другог места. И Вратарница га не пита ко је, нити да ли заслужује помоћ. Стоји на невидљивој капији његовог живота, гледа и помаже.
Записи у књигама сведочанстава нису поетски. Писани су уморним рукама, понекад лошим правописом, понекад само у пар реченица. Жена која је годинама носила дијагнозу неплодности. Мушкарац који је пронашао изгубљеног брата. Дете које је преживело операцију за коју лекари нису очекивали да прође добро. Нису то приче које се пишу за новине. Пишу се зато што је некоме важно да то остане забележено као жива нада.
Александар Вертински, велики уметник и човек који свакако није наиван, писао је у мемоарима о томе да никад, ни у најтежим студентским годинама, није прошао поред Иверске капеле у Москви без свежег цвећа. Није то описивао као религиозну дужност. Описивао је то као нешто природно, скоро нужно – као да постоји место у граду где се иде кад се другде не зна камо.
У Москви, Иверска икона је кроз историју чувала капију града. Буквално – стајала је изнад Васкрсењске капије Кремља, и свако ко је улазио у град прво би застао ту. Трговци, путници, цареви. У совјетско доба капија је срушена, икона измештена. Деведесетих је обновљено и једно и друго. Нова копија стигла је са Свете Горе. Вратарница је поново стала на стражу. Постоји у том понављању нешто упорно. Иконе се уклањају, цркве се затварају, режими пролазе. Прича о Вратарници се враћа. Не зато што је институција брани – него зато што је људи памте и траже.
Рана која не зараста и зашто је то добро
На оригиналној икони у Иверском манастиру, рана на образу Богородице остала је видљива. Грузијски мајстори су у шеснаестом веку израдили раскошни сребрни оквир са позлатом и драгим камењем, који покрива готово целу површину иконе. Видљива су само два лица – Богородице и Христа. И та рана.
Могли су је покрити. Нису. И у том избору лежи можда најдубља порука ове иконе. Богородица не нуди слику без бола. Нуди слику с болом, и поред тога – или управо зато – присуство које не одлази.
Не живимо у добу без рана. Живимо у добу које не зна шта ће с раном – да ли да је сакрије или игнорише. Вратарница стоји на капији са видљивим ожиљком. Она не делује као слика из удаљеног, лепшег света. Делује као неко ко зна шта је рат, шта је прогон, шта је ударац у лице. И ко је ипак остао.
Тамо где смо ми – уморни или прибрани, са цвећем или с празним рукама – она нас чека. И ако је неко некад стигао до те капије не знајући зашто је дошао – то је, у тој причи, сасвим довољно.
За Фондацију Пријатељ Божији: Наташа Смоловић