И зашто је управо зато дубља и лепша.
Замисли ово на тренутак. Многи од нас уђу у веру кроз велика, сјајна врата чуда. Као што се дете први пут осмели да закорачи када осети топлу руку оца, тако и ми често први пут подигнемо поглед ка небу тек када нас додирне нешто што се не може објаснити.
Исцељење. Неочекивани знак. Сузе пред иконом које доносе мир какав свет не познаје. Тихи глас у ноћи очаја када си мислио да си потпуно сам.
Бог нам пружа руку не зато што смо јаки, већ зато што зна да смо још увек мали и да нам треба нешто опипљиво. Чудо је Његов нежни позив: „Ево ме. Ту сам. Не бој се. Дођи.“
Али пази – кућа вере не почива на чуду. Она почива на љубави која остаје када се врата затворе, када се светлост пригуши и када та рука више не греје твоју на исти начин.
Када чуда умукну
Једног дана, можда полако као што јесен смењује лето, а можда изненада као удар грома – чуда престану. Молитва постане тиха. Нема више оног треперења у грудима. Нема више суза радосница. Нема више „доказа“ који те носе као ветар у леђа.
И онда стојиш сам. У својој соби. У тишини која помало боли.
То се дешава јер Бог не жели да останемо духовно незрели. Он не жели да будемо деца коју родитељи стално носе и која никада не науче да ходају својим ногама. Чудо је само мамац који те доведе до прага, али оно није темељ твоје куће. Темељ се гради у тишини.
То је тренутак истине који „хируршки“ пресеца све наше илузије. Јер вера која је до јуче била само усхићење, сада постаје избор. Сада више нема шта да те гура осим сопственог срца које каже: „Остајем. Не зато што тренутно осећам. Не зато што видим знаке. Већ зато што волим.“
Злато у ватри и духовна трговина
То је теже. Много је теже. Али управо зато је дубље. Јер се твоја душа сада чисти као злато у ватри. Све што није права вера – отпада. Остаје само оно најчистије: верност без награде и љубав без услова.
Сети се Јова на гомили пепела. Изгубио је све, али је рекао: „Гле, и да ме убије – у Њега ћу се уздати.“ Ту се вера коначно чисти од онога што зовемо духовна трговина. То је она скривена мисао у свима нама: „Ја ћу веровати, али Ти заузврат учини да ми живот буде лак.“
Добро је рећи: „Видео сам чудо и кренуо сам да тражим Бога“ – то је пут. Али је погубно рећи: „Ако нема чуда, ја више не верујем“ – то није вера, то је зависност.
Блажени који не видеше, а вероваше
Христос није рекао ово да би осудио Тому или оне који су видели. Рекао је то да похвали оне који су остали када више није било шта да се види.
Сетимо се апостола Петра: ходао је по таласима док је гледао директно у чудо, али је почео да тоне чим је осетио ветар. То је људски. Сетимо се и мноштва које је ишло за Христом док је умножавао хлебове – било им је лепо и сито. Али су се разишли чим је Његова реч постала тешка за њихове уши, а стомак остао празан.
Ипак, Он их не одбацује. Тому је пустио да додирне ране – и Тома је постао апостол. Али истински су блажени они који нису имали ту милост опипљивог додира, па ипак нису отишли.
Они који су наставили да ходају по води и када је ветар дувао најјаче. Они који су шаптали молитве у ћелији своје самоће без видљивих одговора. Они који су волели и када је Бог ћутао.
Тишина као признање
Јер Бог ћути не зато што је отишао. Ћути зато што ти више ниси дете. Својим ћутањем Он ти одаје највеће могуће признање – Он верује да си постао довољно јак. Верује да Га можеш тражити из слободе, а не из страха или користи.
Тишина није Његов одлазак, већ Његово огромно поверење у тебе. Сада те пушта да закорачиш сам – не да би пао, већ да би први пут заиста ходао као слободно биће.
Најлепша вера на свету
Најлепша вера није она која никада није осетила чудо. Најлепша је она која је прошла кроз његов блесак – и остала ту када је оно нестало.
Као ружа која је процветала на сунцу, али је задржала свој мирис и под јесењим ветром. Као море које је примало таласе знамења, а остало дубоко и моћно и када је наступила осека.
Та вера више не тражи доказе. Нису јој потребни. Јер је вера прерасла у нешто много веће. Постала је љубав.
Ако си данас у тој тишини, ако ти се чини да си нешто изгубио јер више не осећаш онај стари занос – дубоко удахни. Не тугуј. Можда си први пут заиста почео да верујеш. Можда си први пут почео заиста да волиш.
Јер права вера није осећање које долази и пролази. Права вера је одлука да се остане.
И у том „остајању“ рађа се нешто што ни анђели не могу у потпуности разумети: људско срце које воли Бога не зато што мора, не зато што нешто очекује, већ зато што то једноставно хоће. Слободно. Тихо. Заувек.
За Фондацију Пријатељ Божији: Мирјана Стаменковић