„Блажени који не видеше, а вероваше.“ (Јн. 20, 29)

Ове речи Господ је упутио Свом верном ученику Томи, који није поверовао у Његово Васкрсење када су му о томе посведочила његова браћа, апостоли. Тома је изјавио да неће поверовати док се лично не увери у тако чудесан и за цело човечанство важан догађај.

„Видели смо Господа!“, радосно су говорили свети апостоли Томи. Господ им се јавио увече на сам дан Свога Васкрсења, ушавши у собу иако су врата била затворена из страха од Јудејаца, који су тек били починили богоубиство и предузимали све мере против најављеног Васкрсења. Збуњен величином радосне вести, Тома је одговорио:

„Ако не видим на рукама Његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра Његова, нећу веровати.“ (Јн. 20, 25)

Тако се испољила неизрецива узбуђеност душе пред величином догађаја који превазилази људски разум и мења стање човечанства. Са Христом и у Христу васкрсло је човечанство.

Свеблаги Господ није одлагао да Свом љубљеном ученику пружи жељени доказ. После недељу дана поново се јавио апостолима, који су и овога пута били окупљени, а Тома је био са њима. Врата су била затворена као и раније, али су апостоли изненада угледали Господа како стоји међу њима.

„Мир вам!“, рекао им је. Потом се обратио Томи: „Пружи прст свој амо и види руке Моје; и пружи руку своју и метни у ребра Моја, и не буди неверан, него веран.“ (Јн. 20, 26–27)

Тим речима Господ је показао да је, као свеприсутни Бог, био међу Својим ученицима и онда када је Тома, мислећи да је одсутан, изражавао сумњу у Његово Васкрсење. Тома је желео да се увери у Васкрсење, а добио је неупоредиво веће уверење, пред којим му доказ Васкрсења више није био потребан.

„Господ мој и Бог мој!“ (Јн. 20, 28) – узвикнуо је Тома. Као да је говорио: „Уверивши се у Твоје Божанство, више не тражим доказ Васкрсења. Теби, свемогућем Богу, могуће је све што превазилази људско схватање.“

Одговарајући на апостолово исповедање, Господ је блаженим назвао оне који нису видели, а поверовали су. Сетио се и нас, свих који Га нисмо видели телесним очима, који смо од Њега удаљени и простором и временом. Сетио нас се док је, примивши човечанство и прослављен славом Васкрсења, стајао међу Својим светим апостолима.

Ни ми, који се у Његовом светом храму сећамо догађаја од којег нас деле векови, нисмо заборављени. Блажени смо и ми који Га нисмо видели, а верујемо у Њега! Суштина је у вери. Она приближава човека Богу и сједињује га са Њим; она га припрема да стане пред лице Божије и да на крају земаљског живота уђе у вечни дан, стане са десне стране престола Божијег, заувек гледа Бога, наслађује се Њиме и царствује са Њим.

Речима „Блажени који не видеше, а вероваше“ Господ је сјединио са апостолима све верујуће људе свих времена и са свих крајева земље. Молећи се Оцу пред Своје спасоносно страдање, укључио је у молитву и све будуће хришћане:

„Не молим пак само за њих, него и за оне који ће поверовати у Мене њиховом речју.“ (Јн. 17, 20)

Тако је Господ све синове и кћери Цркве учинио учесницима блаженства које су примили апостоли. Њима је рекао: „А благо вашим очима што виде, и ушима вашим што чују. Јер вам заиста кажем да су многи пророци и праведници желели видети што ви видите, и не видеше; и чути што ви чујете, и не чуше.“ (Мт. 13, 16–17)

Свети апостоли, очевици Христовог живота и служитељи Речи Божије, предали су нам оно што су видели и чули. Један од њих сведочи: „И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, пуног благодати и истине.“ (Јн. 1, 14)

Јасно апостолско сведочанство чини нас као гледаоцима догађаја којима су они били очевици. Посредством светих тајни Цркве ступили смо у стварно општење са Господом и пребивамо у њему.

Жива вера чини невидљивог Бога видљивим духовном оку – уму. (уп. Јевр. 11, 27) Живот по Господњим заповестима доноси нам Његово тајанствено јављање. Он се духовно јавља у срцу када се у њему саберу Његови ученици – појмови и поуке које је ум усвојио из Јеванђеља. Тада срце затвара своја врата да у њега не уђу „Јудејци“ – помисли непријатељске Господу и Његовом свесветом учењу.

Будући да смо удостојени положаја светих апостола, усуђујемо се да кажемо да је наш положај блаженији од положаја старозаветних праведника. Они су веровали у Искупитеља Који ће доћи, а ми верујемо у Онога Који је дошао и извршио искупљење. Њима су били обећани благодатни дарови, а ми смо их примили у изобиљу и користимо се њима према својој слободној вољи.

Онај Који дарује благодат бескрајно је богат и дарежљив. Ако осећамо недостатак, за то смо криви искључиво ми. Недостатак осећања благодатних дарова проистиче из наше слабе вере; рећи ћу отвореније: из нашег одбацивања вере.

Зашто немамо вере?

Зашто немамо вере? Зато што нисмо хтели да уложимо труд у изучавање хришћанства и стицање вере кроз слушање, која се рађа из јасног теоријског познавања хришћанства, као ни вере кроз дела, која доноси делатно познање хришћанства. Кроз ова два начина познања човек се, уз Божију помоћ, уздиже ка тајанственом, стварном и духовном познању Бога, увек сједињеном са живом вером.

Господ је обећао: „Ко има заповести Моје и држи их, он је онај који има љубав к Мени; а који има љубав к Мени, имаће љубав к њему Отац Мој; и Ја ћу имати љубав к њему, и јавићу му се Сам.“ (Јн. 14, 21)

Хришћанство се може упоредити са пространом и изванредном луком у којој могу да пристану бродови свих величина и врста. У њој уточиште налази скромни рибарски чамац, огроман трговачки брод натоварен разноврсном робом, ратни брод наоружан бројним средствима разарања и смрти, као и украшена јахта царева и великаша, намењена свечаним и забавним путовањима. Тако хришћанство прима у своје окриље људе сваког узраста, положаја, способности и степена образовања. Оно прима и спасава.

„Јер ако исповедаш устима својим да је Исус Господ, и верујеш у срцу своме да Га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен. Јер се срцем верује за правду, а устима се исповеда за спасење.“ (Рим. 10, 9–10)

Ко свом искреношћу срца прихвати хришћанство у окриљу Православне Цркве, у којој се једино чува истинско хришћанство, тај ће се спасити.

Сви људи искупљени су једном ценом – Христом. У делу искупљења једино је важна цена искупљења. Она се даје свакоме ко жели да буде искупљен, верује у њен значај и исповеда ту веру. Исповедати значај искупитељске жртве значи одрећи се сопствене вредности и достојанства. Искупитељска цена прима се под условом самоодрицања. Најпростији човек, који нема световног образовања, спасава се кроз хришћанство исто као и најученији човек и мудрац.

Хришћанство, као дар савршеног Бога, у изобиљу задовољава потребе свих људи. Искрена вера срца надомешта детету и простом човеку разумевање, а мудрац који хришћанству приступи на прописан начин наћи ће у њему неисцрпну дубину и недостижну висину премудрости. (уп. 1. Кор. 3, 18)

У хришћанству се крију истинско богословље, истинско познавање људске душе и метафизика. Само хришћанин може стећи правилно познање човека, светих и отпалих духова и света невидљивог телесним очима. Из просветљења које пружа хришћанство рађа се и Божије гледиште о људској учености: „Јер је мудрост овога света лудост пред Богом […] Господ зна помисли мудрих да су ништа.“ (1. Кор. 3, 19–20)

Људска знања често се односе само на оно што је пролазно и сујетно. Она човека воде у таштину, гордост и самообману, у губљење живота у бризи о пропадљивим стварима, у грешан живот и заборав Бога и вечности. Када човек који није просветљен Христовом светлошћу покуша да расуђује о духовним стварима, његов ум лута као у мрачној и бескрајној пустињи. Уместо истинског познања, које сопственим снагама не може да стекне, он измишља мишљења и маштарије, облачи их у замршене речи и обмањује њима себе и ближње. Тако се мудрошћу назива оно што би с правом требало назвати помрачењем и поремећајем ума.

Чудно је и потресно духовно слепило Христових савременика, који су Га видели, слушали Његово свесвето учење и били очевици Његових задивљујућих знамења, а нису поверовали у Њега. Пророк је, поражен људском неосетљивошћу, узвикивао: „Ушима ћете чути и нећете разумети, и очима ћете гледати и нећете видети.“ (Мт. 13, 14)

Подједнако је чудно и неверовање многих људи у хришћанство, које сија најјаснијом светлошћу истине. Писмо објашњава узрок таквог неверовања: „Јер је одебљало срце овога народа.“ (Мт. 13, 15) Срце је огрубело од телесног живота, постало слепо и глуво, мртво за све духовно, вечно и Божанско.

Божанска сила хришћанства и пут ка живој вери

Изучавање хришћанства недвосмислено доказује његову истинитост. Уверење које се стиче правилним изучавањем хришћанства и његовим учењем о постојању невидљивог света много је снажније од уверења у постојање видљивог света које нам пружају чула. То уверење је толико чврсто да су хиљаде и хиљаде људи оставиле видљиво да би стекле невидљиво. Нису се устручавали да своју веру запечате крвљу, нити су се плашили најсуровијих казни којима су прогонитељи покушавали да их приморају да је се одрекну. Већ и површан поглед на настанак и ширење хришћанства задивљује. Он целом свету објављује да је хришћанство Божанско дело.

Господ је, примивши људску природу, благоизволео да се јави у земаљском смирењу, а не у сјају овоземаљске величине. По телу је потицао из царског рода, али је тај род одавно сишао са царског престола и напустио царске дворове. Његови потомци живели су као обични људи, издржавајући се радом својих руку.

Не ослањајући се на људску моћ и славу, Богочовек се није ослањао ни на људску ученост. Био је неучен према мерилима тадашњих учитеља. (уп. Јн. 7, 15) Када је у тридесетој години почео да проповеда, изабрао је дванаест ученика из истог простог народа коме је и Сам припадао. Били су то једноставни, неуки и необразовани људи, које Јеванђеље назива незналицама у погледу образовања својственог палом човеку. (уп. Дап. 4, 13) Такви су били они који је требало да постану оснивачи хришћанства.

Шта је овај Учитељ поверио Својим ученицима? Да у Њему препознају Бога Који је постао човек, да у то увере цео свет и да све народе приведу служењу и поклоњењу Њему. Заповедио им је и да се одрекну светских уживања и самих себе ради вере у Њега и сједињења са Њим.

За Себе је предсказао да ће бити подвргнут срамној смртној казни, попут злочинаца, а да ће тада све привући Себи. За ученике је најавио да ће их сви мрзети, прогонити и убијати, али да ће својим учењем придобити људе, победивши и моћне и мудре земље. Послао их је „као овце међу вукове“. (Мт. 10, 16)

По разуму овога света, оснивање хришћанства било је бесмислено. Намере његовог Оснивача изгледале су као неостварив сан човека занесеног маштом и славољубљем. Средства и оруђа којима је требало да се дело изврши била су ништавна, чудна и смешна. У свему се назирала немогућност успеха.

Учитељ је само три године посветио образовању ученика. Није се побринуо ни да науче да читају, што би им било потребно за читање Светог Писма, нити им је обезбедио средства за живот. Напротив, заповедио им је невезивање за материјално и обећао да ће им Божији промисао давати све што им је потребно за земаљски живот.

Такво дело, несхватљиво људском разуму, било је тек почетак чудесних догађаја. Они су започели у Јерусалиму и убрзо обухватили читав свет.

Богочовек је био распет на Крсту. Распеће је у то време било једна од најсрамнијих смртних казни, намењена злочинцима које је требало понизити и самим начином умирања. Наг, изложен поругама и прикован за Крст, Господ је започео оно што је предсказао: „И кад Ја будем подигнут од земље, све ћу привући к Себи.“ (Јн. 12, 32) Док је висио на Крсту, разбојник распет поред Њега исповедио Га је за Господа, а капетан који је стражарио признао Га је за Сина Божијег.

Десет дана после Вазнесења Господњег на небо Свети Дух сишао је на апостоле и испунио их разноврсном премудрошћу. Неуки људи почели су да говоре различитим језицима, чине задивљујућа чуда и тумаче Писмо које раније нису проучавали. Хиљаде Јудејаца прихватиле су хришћанство.

Узнемирен успехом апостола, Синедрион, састављен од првосвештеника и најугледнијих и најученијих људи јеврејског народа, позвао их је пред себе. Саслушали су њихове одговоре и учење, али нису могли да им се супротставе. Пошто нису нашли речи којима би побили истину, посегнули су за претњама, батинама, тамницом и каменовањем, откривајући тиме сопствену слабост и снагу својих противника.

После Синедриона, против апостола је устао и Ирод, који је, на велико задовољство њихових прогонитеља, погубио једног од апостола. (уп. Дап. 12, 3) Прогони у Јерусалиму приморали су многе Христове ученике да напусте град. Расули су се по свету и свуда сејали хришћанство, заливајући његово семе сопственом крвљу. За двадесет година хришћанство се проширило по читавом свету.

Педесет година после Христовог Васкрсења хришћана је било толико много да се у једној источној војсци римског цара Трајана налазило једанаест хиљада хришћана. Цар их је све осудио на смрт, на чуђење разумних људи, који су уништавање сопствене војске сматрали крајњим безумљем. Заповедник хришћанског одреда Ромил најпре је сурово претучен, а затим му је одсечена глава. Десет хиљада војника било је распето у пустињи близу Арарата, а остали су убијени на различите начине. (Страдање мученика Ромила, Чети-Минеј, 6. септембар)

И други римски цареви следили су Трајанов пример. Владари царства подигли су немилосрдне прогоне против хришћанства. Ни Келти, ни Маркомани, ни Атила, ни Генсерик нису уништили толико становника Римског царства колико су их уништили цареви прогонитељи хришћанства.

Три века трајала је крвава борба између вукова и јагањаца. Једни су употребљавали мач, огањ, дивље звери, тамнице, глад, жеђ и сва средства мучења и убиства; други су се борили силом духа, вере и Бога, подносећи ужасна мучења и великодушно умирући за веру.

Победа је крунисала тривековну борбу. Почетком четвртог века хришћанска вера постала је преовлађујућа у свету. Моћници и мудраци приклонили су се учењу неуких рибара, а за њима и народи. Крст, дотад знак срамне казне, постао је знак највеће части. Носе га цареви и архијереји, украшава храмове истинитог Бога и служи као знак вере, наде и љубави сваког православног хришћанина.

Ко у настанку хришћанства не препознаје Божију вољу, Божију силу и Божије дејство које превазилази људски разум и снагу? Остварило се немогуће и натприродно – дело Божије.

Такво се хришћанство показује када га посматрамо у целини. Подробније изучавање још снажније уверава у његово Божанско порекло. Најснажније уверење стиче се животом по јеванђелским заповестима, као што је рекао пророк: „Од заповести Твојих разумех.“ (Пс. 118, 104)

Уверење које се рађа испуњавањем заповести делује у самој човековој души и снажније је од сваког уверења које долази споља. Јеванђелске заповести умирују, оживљавају и укрепљују душу. Онај ко у себи осети њихово дејство стиче живу веру у Господа Исуса Христа и исповеда је одлучно и искрено: „Ти имаш речи вечнога живота. И ми веровасмо и познасмо да си Ти Христос, Син Бога живога.“ (уп. Јн. 6, 68–69)

„Пружи прст свој амо“, говори Спаситељ ученику који се колеба у вери, поражен величином Божијих дела, „и не буди неверан, него веран.“ (Јн. 20, 27)

„Опипајте Ме и видите.“ (Лк. 24, 39)

Почните да живите по Мојим заповестима, као да нам Господ говори. Дотакните Ме животом по Мојој вољи и видећете Ме, иако сам невидљив. Препознаћете Ме духовним осећањем своје душе. Свако ко Ме тако буде тражио увериће се у Моје присуство и, радујући се што Ме је пронашао, узвикнуће са Мојим љубљеним апостолом:

„Господ мој и Бог мој!“ (Јн. 20, 28)

Амин.

Светитељ Игњатије Брјанчанинов
Поууке о хришћанству у Недељу Антипасхе
Приредила редакција сајта „Пријатељ Божији“.